Zlata Markov Baranji

Nina

Nina

Zlatna tastatura
Supermoderator
Poruka
307.667
1-zlata-markov-baranji.jpg


U stalnoj postavci Narodnog muzeja u Zrenjaninu nalazi se jedna neobična skulptura petorice bosonogih dečaka velikih očiju i ušiju, odevenih u istovetne plave odore ili spavaćice, pogleda pomalo tužnih i uprtih ka nebu. Ovi dečaci izrađeni od bojene terakote danas su poznati pod imenom Siročići i deo su stvaralaštva umetnice Zlate Markov Baranji koja je osamdesetih godina prošlog veka muzeju poklonila četrdesetak svojih dela.

Zlata Markov rođena je 1906. godine u mestu Žitište u Banatu. Školovala se u Temišvaru i Zrenjaninu, slikarstvo je učila u Beču, a skulpturom je počela da se bavi tokom studija u Budimpešti. Njen tadašnji profesor vajarstva, Karlo Baranji, postaće kasnije i njen muž. Zajedno će se preseliti u Novi Sad 1931. godine. U naselju Telep izgradiće kuću i porodični atelje. Vajarski rad oba supružnika bio je bogat i raznovrstan, a posebnu novinu u srpskoj sredini predstavljaće njihov rad u keramici i keramoplastici. Kao predavač Škole za primenjenu umetnost u Novom Sadu Zlata Markov Baranji osnovaće keramičko odeljenje i uvesti ovaj tip stvaralaštva u naš školski sistem.

Njeno danas verovatno najpoznatije delo je skulptura Ikarus, nastala 1938. godine, koja krasi fasadu Vazduhoplovne komande u Zemunu, a koju je možda izradila u saglasju sa suprugom, a možda i sama. Iste godine nastale su i dve skulpture, Devojčice i Dečaci, koje danas krase dvorište Osnovne škole „Žarko Zrenjanin” u Novom Sadu (naselje Liman 3), a kojima se Zlata približava nežnom svetu dečje razdraganosti. Za razliku od predratnih Devojčica i Dečaka koje odlikuje vesela dečja radoznalost, njeni Siročići govore o mračnoj strani odrastanja pod senkom teških uslova, a na njihovim licima posmatrač može prepoznati očajanje, beznađe i strah.
01-KAVER-1024x683.jpg


Kada su Siročići nastali – nije poznato ali se pretpostavlja nakon Drugog svetskog rata. Ratna dešavanja ostavila su širom sveta hiljade napuštene dece čije su roditelje odnele bitke, razaranja, sistemska istrebljenja naroda i različite bolesti. Slika siročića u godinama koje su usledile nakon rata nije bila isključivo plod umetničke uobrazilje, već realna slika svakodnevice i prizor sa kojim su se susretali stanovnici svih evropskih gradova. Sama umetnica rano je ostala bez roditelja, a zatim i bez sestara.Odrastanje bez topline porodičnog doma, govori o važnosti ove teme u Zlatinom umetničkom opusu i intimnom promišljanju, možda i poistovećivanju, a svakako saosećanju koje je morala imati prema ratnoj siročadi.

Skulptura Siročići izložena u Narodnom muzeju u Zrenjaninu inspirisala je i muzičke stvaraoce, zbog čega se čak dva puta našla na omotima pojedinih albuma. Prvi put se to desilo 1996. godine kada ju je zrenjaninski rok sastav Kanal Tvid upotrebio za album Kamene lutke. A u januaru ove godine pijanistkinja Branka Parlić dobila je svetsku muzičku nagradu Global music awards za album Initiés 2017 na kojem izvodi kompozicije Erika Satija pod budnim očima Zlatinih dečaka od terakote.

02-1024x830.jpg
 
Ikarus
16-ikarus-1938.jpg


Svakako najmonumentaliniji rad Zlate Baranji, koji je izvela zajedno sa suprugom Karlom, je skulptura „Ikarus“ (1938) na zgradi Vazduhoplovne komande u Zemunu arhitekte Dragiše Brašovana (1887-1965). Ipak, onovremena štampa eksplicitno, sa autorkinim izjavama, govori u više napisa da je na konkursu pobedila Zlata Markov-Baranji: „Ja sam sebi dala najviše truda da izradim lep model i zbog toga sam i pobedila. Bez obzira na stav ostalih, poznatijih i reklamiranih umetnika“. Skulptura Ikarusa koja izranja iz zidne ravni, uzdignutih i raširenih krila, predstavljena je u jakom ekspresivnom naboju u kome su horizontalne i vertikalne mase zategnute skoro do pucanja. Telo je izvajano u formi junačkog torza dok geometrija krila čitavu figure usmerava prema posmatraču. Nema sumlje da je zemunski Ikarus jedna od najuspelijih vajarskih kompozicija na nekom od javnih objekata u srpskoj međuratnoj arhitekturi.
 
Figure Dečaci i Devojčice (1938) od veštačkog kamena (1,25 x 1,70 m / 1,55 x 1,28 m) klesane u širokim i čistim potezima dok su površine blago ukošene povećavajući njihovu ukupnu dinamiku grupa. Skulpture su bile prvobitno postavljene ispred ogledne škole kraljevića Andreja (danas Gimnazija Isidora Sekulić). Danas se nalaze ispred osmogodišnje škole Žarko Zrenjanin na Limanu III. Mada izmeštene sa svoje prvobitne lokacije, skulpture su se sasvim uklopile u novo okruženje. Pažljivo odabran motiv, zamišljen i izveden kao neka vrsta didaktičko-dekorativnog simbola školstva (pedagogije). Grupe figura su naglašena u gestu, radoznalost devojčica i dečaka koji sa detinjom strašću posmatraju otvorene knjige, kao zajedničkog simbola obe grupe. Bez suvišnih detalja koje bi dodatno opteretili skulpture, autorka je uspela da odabranim motivima iskaže osnovne zamisli.
 
Za Zlatu Markov-Baranji vezane su mnoge akcije i izvesne početne inovacije u Novom Sadu između dva svetska rata. Jedna od njih je i učešće u inicijativi Trgovačko-industrijske i zanatske komore za osnivanje škole za aranžiranje izloga, reklamnu i primenjenu umetnost, koja je i osnovana posle rata. Posle rata Zlata se sasvim posvećuje keramici i keramoplastici, mada je učestvovala još na prvoj izložbi keramike u Vojvodini (1934). Tokom 1948. godine pokrenula je Odsek umetničke keramike u novosadskoj Školi za primenjenu umetnost gde je u period 1953-1961. prenosila svoje bogato iskustvo rada u keramici. Jedna je od odnivača Udruženja umetnika primenjene uemtnosti Srbije i Vojvodine a bila je i predsednik ULPIDIV-a. Nastojeći da aktivnost beleži i učestvovanjem na izložbama, već na prvoj izložbi keramike u Jugoslaviji u Beogradu (1954). Prva izložba Udruženja primenjenih umetnika Srbije potvrdila je polet i disciplinu umetnika primenjenih umetnosti a u njenom odganizovanju bila je aktivna i Zlata Markov. (1955). Njeni radovi u formi keramoplastike i keramoslikarstva odišu blagom osećajnošću i umetničkom zanesenošću. Nagrađena je srebrnom medaljom na kolektivnim izložbama u Briselu „Association Royale des Artistes Professinnels de Belgiqe“(1958, 1969), Zlatnom Formom (1965) i Oktobarskom nagradom Novog Sada, sa suprugom (1969). Zajedno su izlagali u Novom Sad, Subotici, Bačkoj Topoli, Segedinu i Budimpešti.
 
Legat Zlate Markov Baranji se čuva u zrenjaninskom Narodnom muzeju dok se zajednički legat , nje i njenog supruga Karla Baranji nalazi u Temerinu i sadrži deset Zlatinih i 41 Karlov rad. Njihovi radovi se nalaze i u Gradskim muzejima u Subotici i Novom Sadu kao i u Galeriji savremene umetnosti ‘’Likovni susret’’ u Subotici.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top