ŽIVOTNA ISPOVEST KRSTANA KOVJENIĆA

Krstane, brate rodjeni...ma razumem ja tebe,secas se da smo se uvek dobro slagali i na onom drugom forumu...secas se.....dobro ,ponekad si mi pisao da sam narko-adzuvan,ustasa itd....,ali vec sam ja zaboravio...:D

Jel ,a sta ti mislis o ovoj izdaji T.Nikoloca, A.Vucica i Vladimira Djukanovica-Djuke...de tvoje strucno misljenje....:think:
 
SURbel:
Само ти "тапкај"... :hahaha:

Мени једино што пада на памет је да тако реагујеш због реченице: "...јер усташки зликовци не смеју да остану некажњени и њихове жртве заборављене ! " :mrgreen:
Kliknite za proširenje...

jaooooooo.. "bre" ..pogledaj u koliko si sati(04:26 ) napisao ovaj post..ja bre.."drugu rundu" odradio..:hahaha: :hahaha:..
 
Enchanted:
Хоћемо још!
Kliknite za proširenje...
http://klub.bgdcafe.com/view_topic.php?id=4879&strana=2
СРЦЕПАРАЈУЋА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ЈЕФИМИЈЕ

Даме и господо,

У предвечерје врелог каснојулског дана на замолбу мог школског друга, био је толико побожан, смеран и духовно вазнесен да смо га још у богословским скамијама сви звали "поп Јова из Ниша", људине од које бејах и јесам толико различит по свему, поготово темпераменту, глагогољивости и неустрашивости, чији душевни мир, испосничка, готово светачка, физичка шпатност и топли, влажни и прожимајући поглед којем је немогуће рећи нешто што није истина су ме фрапирали још у јуношким данима, сада архимандрита у једном српском манастиру, да га посетим ми је деловало као нестварност. Поготово његове речи:

„Брате Крле, пратим твој бој са ДОС-манлијама и имам нешто да ти покажем како би им поглавицу раскринкао.”

Готово јецајући сам му узвратио:

„Не читај то, бре, саблазниће те моје псовке” насмејао се и узвратио:

„Онај ко осећа Господа у души ништа не може саблазнити, а понајмање речи брата његовог. Долази ! Средио сам код Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија да преко своје сестре Зорице Радовић утиче на Коштуницу да повуче потерницу коју су ДОС-манлије за тобом лани издале. Све је сређено. Дакле !?”

Нисам имао куда, већ следећег дана сам се обрео у мени добропознатом српском манастиру чије зидине, гле чуда, су ми тог дана деловале некако топлије, лепше и достојанственије. Имах осећај да ме је чак и шкрипа огромних капијских врата топло поздрављала. Мада све беше на свом месту, исто као тако давно док сам још овде данима созерцавао, метанисао и Господа кроз сузе увек и увек, непрестано, свуда и свагда, молио да заштити моју многострадалну породици и мене од даљнег прогона побеснелих звери (Ам)броз комуњара ипак ми се причини да је тог поподнева све имало готово позлаћену боју, миомирис тамјана и анђеоско-мелодични пој богуугодности. Већ на први куцај резе на прегломазним дверима пред мојим очима се створила смерна подоба типучног српског старца који ми и не чекајући да изустим било што братски готово скочи у загрљај. Био сам помало збуњен, но видећи мени тако познат поглед „попа Јове из Ниша” смирио сам се колико год сам могао у том тренутку. Нисмо дуго ћаскали јер време за бденије се је незауставиво приближавало. Напустивши ме за неколико трептаја ока вратио се је водећи за руку видно погрбљену старицу. Мислим да сам први промумлао нешто неразговетно, ваљда „Помаже Бог !”, но нисам сигуран, а још мање да ми је старица на то узвратила. На моју испружену руку није се ни осврнула. Није ме чак ни једним погледом удостојила. Дрхтећи као јагње које воде на заклање села је, заправо шћућурила се ту на домак моје деснице. Срце ми је тутњило као бим-бо у Саборној Ср.Карловачкој цркви, месту где ми је чука увек некако чудно лупала у угођају који се само у православном храму може душом осетити. Тајац који је убијао својом неизвесношћу су прекунуле „Јовине” речи:

„Кћери, ово је брат Крстан човек о којем ти ономад причах.”

На те речи, Бог ми је сведок да су ми речи истините као анђеоски шапат, скочила је са свог седала, братски ме загрлила и кроз плач прозборила:

„Добро дошао, брате Крстане !”

Не знам да ли су те речи, а поготово неочекивана сцена, бар за јоту узнемириле „попа Јову”, на његовом лицу нема места за емоције и тешко је закључити његово расположење, но да мене јесу није потребно ни наглашавати.

Боже, наместо погрбљене старице пред мојим очима се створила, забатила како би рекао велики српски мислилац, непревазиђени Јустин Поповић, као цвет лепа жена у најлепшим годинама. Дуго сам је гледао, нетремице, изненађено и неверујуће, док је њен ужарени сестрински поглед миловао моју Христом препојену душу. Гледах је тако, гледах све док не запазих сваку пору на њеном испосничком лицу. То што видех пред собом ме дарну у дубину душе. Боре на њеном готово преподобно-светачком лицу су одавале њено „хожденије по муках”, лелујави клецаји физичко паћење, осцилација деснице на бројаници њену телесну обогаљеност, али очи. Е, тај поглед је скоро пркосно, онако жежећи, наговештавао да није сломљена јер је пронашла себе и Христа у себи. Њене речи:

„Брате Крстане, твоје речи су глас вопијућег у пустињи. ”

су ме скоро вређале јер то својим чињењем нимало не заслужих. Љутио сам се на самога себе што више не пазих на одмереност својих речи, но знајући да такви праведници никада и никога не вређају мислим да сам прозборио.

„Није то ништа. Оно најглавније, најјаче, а богме и најболније увек долази на крају !”

Сестрински ми се насмешила и прозборила:

„Сећаш ли се шта ти је ”Вера„ писала на сајту www.revijad.cg.yu/dan !?«

»Та ниси ваљда то ти ?” беху моје речи.

Кроз свест ми је као небеска муња пролетало много што-шта што написах на том сајту у време ДОС-манлијске „Сабље”, времена када богохули, злочинци, издајници и мафијаши хтеше да утамниче Истину, обрачунају зверски са својим политичким противницима и разоре СРПСТВО и Србију. Ћаскајући о тим оловним, срамним и болећим временима када, чак и у светој земљи Србији, би тешко бити Србин нисмо ни осетили да нас је мој „другар Јова” напусти и отишао на бденије. Насмејали смо се кад нам је црквено звоно својим јецајима ту истину потврдило. Мада о тој праведници, пре него што сам се тамо обрео негде то прочитах, зваћу је сестра ЈЕФИМИЈА јер је у међувремену завршила свој испоснички статус и сада је монахиња са тим именом, знах понешто, а нарочито истину да беше жена Бориса Тадића - Францетића, највећег издајника, србомрза и криминалца од кад је света и века, „председника” Србије. И ако дођох са једном једином намером да чујем исповест сестре Јефимије Бога молих, видећи је такву каква је, да никада не почне са том својом исповешћу. Знао сам да ће ме њене речи веома болети, али нисам могао ни наслутити да ће тај бол бити толико неподношљив, тако срцеразарајући, тако крвледећи. И сада кад размишљам о томе, као и увек када се тога сетим, а сећам се готово свакодневно сваке речи коју тада чух, осећам како ми жмарци заустављају срце, бол дах, а поток суза облива образе. Све док живим нећу моћи заборавити нити један једини трен који тада видех, чух и доживех. Не знам да ли је све то и сестра Јефимија тада осећала, Боже, да ли и она тада пожеле да ми никада ту своју болну причу, јадиковку младости своје, не исприча !? Залелујала је као осушени лист брезе на ветру, подоба јој се опет вратила у стање погрбљене старице, а речи су добиле призвук дечијег јецаја када је почела да говори о свом „животу” са „председником” Србије, изабраног гласовима несрба и непријатеља Срба и Србије. Није плакала, вероватно да јој је већ поодавно пресахло сузано врело, рука на бројаници јој се више није нимало трескала, није чак ни заридала, већ је смиреним, благим и милозвучним гласом како и доликује бедућој монахињи прозборила

„Кад-год би се вратио са свакодневних теревенки са истомишљеницима, накљукан алкохолом и наркотицима до чепа, већ с врата би заурлао:

„***** српска !” Ако бих му било шта узвратила, понекад само кад бих га случајно погледала, обрушио би се на мене као горопада, разјарена, побеснела и крволочна звер. Тукао би ме је све док се не бих онесвестила. Знала сам десетак дана лежати на постељи не могавши ни да ходам. Скоро сви удови су ми били ломљени од батина. Ако би ме неко посетио од мојих морала сам да лажем да сам пала по степеницама, да имам ишијас, или да сам веома јако прехлађена и да због тога не могу да устајем из кревета. За време посета моје родбине Пас (сасвим оправдано је тако назвала тог зликовца) би био веома добар домаћин. Трудио се да нико не примети да се ради о садисти, манијаку и злочинцу. Покушавала сам неколико пута да га напустим, бежала сам, али проналазио би ме и прети смрћу уколико било шта зуцнем. Због њега сам се и обрела овде где сам јер нисам имала више куда да побегнем. Ово је био једини начин да сачувам живу главу. Није ме толико болело његово зверско физичко насиље, свакодневно малтретирање, али болело ме је и боли што је увек, тај његов свакодневни монолог ме и дан-дани веома боли, узнемирава и излуђује, понављао би и понављао да псује моју мајку СРПСКУ, ДА СМО СВИ СРБИ ЦИГАНИ и ДА ЋЕ НАС ОН И ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ СА ЗАПАДА ИСТРЕБИТИ. Сазнала сам, то су радили у нашем стану, да припремају његову лажни биографију из које ће бити избрисано и фалсификовано да је унук усташе ЈУРЕ ФРАНЦЕТИЋ-а. Његов отац, мислим да и ти познајеш Лазића и Терзића јер и они су били богослови у твоје време, и тај двојац су написали оно што је сада објављено у листу „Глас јавност”.

Браћо Срби и сестре Српкиње, како да и камен не заплаче после ове исповести ? Колико је још сличних наших сестра као што је сестра Јефимија које трпе само због свог СРПСТВА у себи ? Учинимо бар нешто да се казне зликовци за своје чињење !

Ваш друг, пријатељ и брат,

Крстан Ђ. Ковјенић
 
Гласно сам тада самоме себи скресао у браду

„Крстане, најебо си... Они који спомињу муда кад ли – тад ли заглибиће ти до јаја !“
Kliknite za proširenje...




Zbog ove citirane rečenice iz trećeg posta MirisavaM na ovoj temi, Nesha je meni dodelio C1. Post je kao što vidim obrisan i tako....Hvala onom genijalnom forumašu(forumašici) koji je moj post prijavio moderatoru....
Njemu(njoj), a slutim ko je, poručujem, da ova nakaradna rečenica nije moja nego upravo ovog nesrećnika Krstana, čije sam "mudre" reči u obrisanom postu prokomentarisala kao antologijske.
A bukvalista ovde ima, majko mila, na kamare.....:dash:
 
Poslednja izmena:
Danica Čvorović:
Zbog ove citirane rečenice iz trećeg posta MirisavaM na ovoj temi, Nesha je meni dodelio C1. Post je kao što vidim obrisan i tako....Hvala onom genijalnom forumašu(forumašici) koji je moj post prijavio moderatoru....
Njemu(njoj), a slutim ko je, poručujem, da ova nakaradna rečenica nije moja nego upravo ovog nesrećnika Krstana, čije sam "mudre" reči u obrisanom postu prokomentarisala kao antologijske.
A bukvalista ovde ima, majko mila, na kamare.....:dash:
Kliknite za proširenje...

Na ovom forumu nema mesta za poštena čoeka.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mario80
EKSKLUZIVNO: ISPOVEST ALESIA LATERZE, ITALIJANSKOG IT STRUČNJAKA KOGA JE UHAPSILA JZO Bio sam u garaži Vlade kada su Nikolini pretili silovanjem
2 3
Odgovora
51
Pregleda
944
jmrakovic
jmrakovic

Back
Top