ccaterpillar
Legenda
- Poruka
- 56.059
За то је требало упитати Карађорђевиће и њихове спонзоре, шта им је био циљ и да ли је толико жртвовање вредело...
-
- Popularno:
- Вучић се ове године чак 400 пута...
- Blokaderi hteli da smene Vučića, a...
- Zašto devojke više ne vrednuju dušu...
- Plenković: Tompsonovo ustaštvo je odraz...
- Vučićev kandidat na predsedničkim...
- Da li je brak za današnje muškarce...
- Vučić: "Penzioneri će 4. i 5. januara...
- Вучић прекопирао Мадуров ћациленд у...
- Vučić: Imamo dogovor o snabdevanju...
- Vlada Srbije odlučila da Pošta, Putevi...
Život u Srbiji tokom Prvog svetskog rata
- Začetnik teme Mrkela83
- Datum pokretanja
Крагујевчанин
Aktivan član
- Poruka
- 1.065
Ви црвени само једну песму мотате већ скоро сто година.Како вам не досади?!
Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 92.263
Nisam naišao na validne podatke, ali, čitajući o bugarskim zločinima tokom WW1 u Srbiji, cenim da su Bugari odgovorni za više od pola celokupnog gubitka ljudstva Srbije tokom WW1.
To što su Bugari radili je strašno. Nisam mogao da verujem kada sam čitao. Naročito su bili pogani zločini prema ženskoj populaciji. Veoma veliki broj žena, devojaka i devojčica je silovan, zabeležen je veliki porast obolelih od sifilisa nakon završetka rata, kao i veliki broj dece rođene iz silovanja. Što je najgore, to nisu bili ispadi, to je bilo podsticano od strane oficira, ali i čak od sveštenstva, pa i nekih bugarskih episkopa. Poganija najgora! Nigde ne mogu da nađem, kakav je bio zvaničan stav BPC tada, ali i sada o tim zločinima.
Dosta toga piše u Golgota i vaskrs Srbije 1915-18.
Moja baba iz Dragačeva mi je svojevremeno pričala i o zločinima Bugara u WW2, kada su u čačanski kraj dolazili kao kaznena ekspedicija. Pričala je i kako su bili odvratni izgledom, dronjavi, nikakvi...
Sve u svemu, Bugari su nas zadužili jedva nešto manje od Hrvata. Ogavnost i strahote njihovih zločina itekako su uporedivi sa zločinima Hrvata u Mačvi i Podrinju, ali i tokom WW2.
Inače, imam knjigu o Dragačevu, pa jedan deo se odnosi na period austrijske okupacije. Piše već sve ono što ste pomenuli. Da je bilo veoma teško za život, da je okupatorska vlast gulila kožu s leđa seljacima, da je bilo batinanja i streljanja. Ali, koliko mi se čini, opet je u austrijskoj okupacionoj zoni od 1915-1918 bilo bolje nego u bugarskoj, kao i u područjima okupiranim tokom 1914.
Pogledajte koliko je Srbije bilo pod njihovom okupacijom.
To što su Bugari radili je strašno. Nisam mogao da verujem kada sam čitao. Naročito su bili pogani zločini prema ženskoj populaciji. Veoma veliki broj žena, devojaka i devojčica je silovan, zabeležen je veliki porast obolelih od sifilisa nakon završetka rata, kao i veliki broj dece rođene iz silovanja. Što je najgore, to nisu bili ispadi, to je bilo podsticano od strane oficira, ali i čak od sveštenstva, pa i nekih bugarskih episkopa. Poganija najgora! Nigde ne mogu da nađem, kakav je bio zvaničan stav BPC tada, ali i sada o tim zločinima.
Dosta toga piše u Golgota i vaskrs Srbije 1915-18.
Moja baba iz Dragačeva mi je svojevremeno pričala i o zločinima Bugara u WW2, kada su u čačanski kraj dolazili kao kaznena ekspedicija. Pričala je i kako su bili odvratni izgledom, dronjavi, nikakvi...
Sve u svemu, Bugari su nas zadužili jedva nešto manje od Hrvata. Ogavnost i strahote njihovih zločina itekako su uporedivi sa zločinima Hrvata u Mačvi i Podrinju, ali i tokom WW2.
Inače, imam knjigu o Dragačevu, pa jedan deo se odnosi na period austrijske okupacije. Piše već sve ono što ste pomenuli. Da je bilo veoma teško za život, da je okupatorska vlast gulila kožu s leđa seljacima, da je bilo batinanja i streljanja. Ali, koliko mi se čini, opet je u austrijskoj okupacionoj zoni od 1915-1918 bilo bolje nego u bugarskoj, kao i u područjima okupiranim tokom 1914.
Pogledajte koliko je Srbije bilo pod njihovom okupacijom.
Лички гусар
Buduća legenda
- Poruka
- 28.776
Bugari su se pokazali kao veliki neljudi u tim ratovima, ali kud su Hrvati dosli tu nije ostajalo nista. Najvece zlocine po Srbiji su pocinile pukovnije (25,26, 27 i 29) 13. zagrebackog korpusa.
Bugari su najvise ljudi pobili za vrijeme Toplickog ustanka. Poslije rata zlocini su zataskivani , posebno zlocini Hrvata (vjerovatno je tako bilo i sa bugarskim zlocinicima). Bilo je preko 2 000 sudskih postupaka za koje se znao pocinilac - uglavnom Hrvati i muslimani - ali ne samo da im nije sudjeno nego su i nagradjeni (postali su oficiri te nove vojske, ministri, cinovnici - (ne)ljudi za koje se znalo da su zlocinci!). Srpski oficiri su najureni iz vojske i proganjani, svi koji su se tome suprostavljali.
Da nije bilo kontrole nad Hrvatima Srbi bi imali Jasenovac vec 1914. godine (u knjigama Laze M Kostica ima puno o tome).
Mrkela83
Primećen član
- Poruka
- 710
Da obnovimo malo temu, mozda dobijemo jos neko zanimljivo misljenje ili neku cinjenicu
Lesandar
Buduća legenda
- Poruka
- 27.930
Ајд...
Одмах по ослобођењу (1.11.1918) Београда, Управник града Београда, Коста Ј. Туцаковић је издао следећу наредбу:
"Управа града Београда. Свим квартовима и комесаријатима: Непријатељ за време окупације натерао је наше трговце и јавне радње те су на радњама истицали фирме латиницом написане ( и то ГАЈЕВИЦОМ * примедба). Наређујем да се ове фирме од данас за пет дана промену, а у року од двадесет дана истакну фирме ћирилицом сходно Закону о радњама. Кварт ће се постарати о извршењу мог наређења, исто објавити и са сваким ко по њему не би поступио – казнити по надлежности."
Војислав Илић - Млађи
ВОЈНИЧКО ПИСМО
Очајничка битка... Крв... Оружја звека...
Покличи... Плотуни... Урнебесна јека...
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
---
"Мило моје дете", - пише сину мати -
"пиши нам, да л' борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао... Болов'о је кратко...
Јуче је погребен... Шта ћеш... Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон'о к'о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати... Нека!... Има када...
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан' ми здраво! С Богом!... Твоја мати..."
Затим две-три врсте руком добре жене:
"Кад ће се, о Боже, свршит' војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко... Тежак живот води...
Дођи, тата, дођи!... Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен и срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева' док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе... То тишти к'о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си... Поздрав... Твоја Ана."
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
"Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли - твој Јова..."
---
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
ВОЈНИЧКО ПИСМО
Очајничка битка... Крв... Оружја звека...
Покличи... Плотуни... Урнебесна јека...
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
---
"Мило моје дете", - пише сину мати -
"пиши нам, да л' борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао... Болов'о је кратко...
Јуче је погребен... Шта ћеш... Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон'о к'о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати... Нека!... Има када...
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан' ми здраво! С Богом!... Твоја мати..."
Затим две-три врсте руком добре жене:
"Кад ће се, о Боже, свршит' војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко... Тежак живот води...
Дођи, тата, дођи!... Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен и срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева' док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе... То тишти к'о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си... Поздрав... Твоја Ана."
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
"Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли - твој Јова..."
---
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
'Clint'
Iskusan
- Poruka
- 6.002
Evo cinjenice...Ako ne znas ko ti je neprijatelj,udri Bugarina...neces pogresiti...
Крагујевчанин
Aktivan član
- Poruka
- 1.065
Чуо сам за ову изјаву.Неко од знаменитих историјских личности је то изјавио,али не знам ко.Знаш ли ти?
'Clint'
Iskusan
- Poruka
- 6.002
To je nastalo u narodu,a stvarno neznam da li je i gde to upotrebio neki politicar.....Bugari su mnogo veci krvnici i od Hrvata samo je to uspesno skrivano zarad "dobrosusedskih odnosa" a nova previranja devedesetih su bacila akcenat na Hrvate....Oni i dan danas ne kriju svoje aspiracije samo znaju da jos nije trenutak i jos se nisu gazdama dovoljno uvukli da izbiju na "Bugar Moravu" pa ako krene po zlu promenice tabor....znaju dobro da balansiraju izmedju Rusije i zapada...evo pogledaj ovaj spot pa ispod sta pisu....
Inace o zivotu u Srbiji tokom prvog svetskog rata ima i dosta materijalau narodnom muzeju u Leskovcu ali nisam naisao nigde na internetu da j eto postavljeno,a i ono sto jeste je dosta sturo..
PS svidja mi se spot jer izgibose od Srba
Poslednja izmena:
Mrkela83
Primećen član
- Poruka
- 710
Da osvezimo malo temu u susret stogodisnjice
Na početku teme su spomenuti srpski kolaboracionisti, saradnici sa austrougarskom okupatorskom upravom.
Nije postojala nikakva kolaboracionistička vlada. Međutim, pojedini političari se jesu nudili austrougarskom okupatoru, između ostalog Živojin Perić, Stojan Ribarac i dr. Ovi političari su uglavnom bili iz redova Liberalne (još poznata i kao "Nacionalna", stranka Stojana Ribarca) i Konzervativne Stranke - stranaka bivših Obrenovićevaca, anti-demokrata i Austrofila, mada je bilo i nešto malo iz Socijaldemokratske stranke. Neki od njih su bili jednostavno odbijeni, nekima su data beznačajna zaduženja. Napredna stranka Vojislava Marinkovića je podržala srpsku vladu i povukla se sa njom, iako je bila po mnogo čemu slična strankama kolaboracionista.
Život u Austrougarskoj zoni okupacije je bio sumoran. Javna upotreba ćirilice je zabranjena, a ćirilične knjige su konfiskovane iz knjižara. Saopštenja vojne uprave su se povremeno štampala i na ćirilici, kako bi okupatori bili sigurni da će stanovništvo razumeti, ali i to je bila ćirilica po pravilima Gajeve latinice - "Њ" je pisano kao "НЈ", "Ђ" kao "ГЈ" itd. Verovatno su samo dali nekom Hrvatu tablicu sa ćiriličnim slovima pored latiničnih i rekli mu da odštampa. Prvo su zatvoreni svi fakulteti i sve škole sem osnovnih, a tek od septembra 1916. je dozvoljen rad i srednjih škola, ali su nametani učitelji iz Austrougarske, uglavnom hrvatske nacionalnosti. Postojale su jedne dozvoljene novine, okupatorove "Beogradske Novine", na latinici.
Pljačke i "konfiskovanja" privatne imovine od strane okupatorske vojske su bile česta pojava. Veliki broj Srba, i iz okupirane Srbije i iz Austro-Ugarske je interniran u logore u Aradu, Doboju i drugim mestima. Higijenski uslovi u ovim logorima, posebno u Aradu, su bili nikakvi, a zatvorenici su često bili izgladnjivani, pa je više hiljada ljudi umrlo u njima (ima dosta o tome u Crnoj Knjizi Vladimira Ćorovića). Nemali broj ratnih zarobljenika i Srba osumnjičenih za neprijateljstvo prema okupatoru je jednostavno povešan ili streljan.
Što se tiče Bugarske okupacione zone, većina savremenika se slaže da je život u njoj bio još teži nego pod Austro-Ugarskom okupacijom, u kojoj je ipak postojao kakav-takav red. Jedini koji se protivio ovakvom tumačenju je bio Dragiša Lapčević (Socijaldemokratska stranka), koji je tvrdio da je mnogo Srba prebeglo iz Austro-Ugarske u Bugarsku zonu, ali popisi urađeni za vreme okupacije jasno pokazuju da se opravo suprotno desilo - Srbi istočno od Veliki Morave su masovno bežali na zapad, suočeni sa bugarskom pljačkom i ubistvima. Sve upućuje na to da Dragiša Lapčević, u skladu sa sopstvenom političkom istorijom i istorijom svoje stranke, laže kao pas, mada nije jasno zašto.
Nije postojala nikakva kolaboracionistička vlada. Međutim, pojedini političari se jesu nudili austrougarskom okupatoru, između ostalog Živojin Perić, Stojan Ribarac i dr. Ovi političari su uglavnom bili iz redova Liberalne (još poznata i kao "Nacionalna", stranka Stojana Ribarca) i Konzervativne Stranke - stranaka bivših Obrenovićevaca, anti-demokrata i Austrofila, mada je bilo i nešto malo iz Socijaldemokratske stranke. Neki od njih su bili jednostavno odbijeni, nekima su data beznačajna zaduženja. Napredna stranka Vojislava Marinkovića je podržala srpsku vladu i povukla se sa njom, iako je bila po mnogo čemu slična strankama kolaboracionista.
Život u Austrougarskoj zoni okupacije je bio sumoran. Javna upotreba ćirilice je zabranjena, a ćirilične knjige su konfiskovane iz knjižara. Saopštenja vojne uprave su se povremeno štampala i na ćirilici, kako bi okupatori bili sigurni da će stanovništvo razumeti, ali i to je bila ćirilica po pravilima Gajeve latinice - "Њ" je pisano kao "НЈ", "Ђ" kao "ГЈ" itd. Verovatno su samo dali nekom Hrvatu tablicu sa ćiriličnim slovima pored latiničnih i rekli mu da odštampa. Prvo su zatvoreni svi fakulteti i sve škole sem osnovnih, a tek od septembra 1916. je dozvoljen rad i srednjih škola, ali su nametani učitelji iz Austrougarske, uglavnom hrvatske nacionalnosti. Postojale su jedne dozvoljene novine, okupatorove "Beogradske Novine", na latinici.
Pljačke i "konfiskovanja" privatne imovine od strane okupatorske vojske su bile česta pojava. Veliki broj Srba, i iz okupirane Srbije i iz Austro-Ugarske je interniran u logore u Aradu, Doboju i drugim mestima. Higijenski uslovi u ovim logorima, posebno u Aradu, su bili nikakvi, a zatvorenici su često bili izgladnjivani, pa je više hiljada ljudi umrlo u njima (ima dosta o tome u Crnoj Knjizi Vladimira Ćorovića). Nemali broj ratnih zarobljenika i Srba osumnjičenih za neprijateljstvo prema okupatoru je jednostavno povešan ili streljan.
Što se tiče Bugarske okupacione zone, većina savremenika se slaže da je život u njoj bio još teži nego pod Austro-Ugarskom okupacijom, u kojoj je ipak postojao kakav-takav red. Jedini koji se protivio ovakvom tumačenju je bio Dragiša Lapčević (Socijaldemokratska stranka), koji je tvrdio da je mnogo Srba prebeglo iz Austro-Ugarske u Bugarsku zonu, ali popisi urađeni za vreme okupacije jasno pokazuju da se opravo suprotno desilo - Srbi istočno od Veliki Morave su masovno bežali na zapad, suočeni sa bugarskom pljačkom i ubistvima. Sve upućuje na to da Dragiša Lapčević, u skladu sa sopstvenom političkom istorijom i istorijom svoje stranke, laže kao pas, mada nije jasno zašto.
