Mastrangello
Domaćin
- Poruka
- 3.571
Oduvek me intrigirao zivot po soliterima i pitao sam se kako li izgleda ziveti na visim spratovima solitera.
Koliko vas zivi na visim spratovima solitera i da li, mozda, ima neku zanimljivost o tome da podeli.
I dok sam trazio neke slike pogleda sa visih spratova solitera, naidjoh na ovu zanimljivu pricu
https://www.blic.rs/slobodno-vreme/...vo-sam-mislio-da-mi-se-vrti-u-glavi-a/f4wq34z
Za sedam godina u Beogradu promenio sam šest stanova. Neko bi rekao da sam doktorirao sajtove o nekretninama i iznajmljivanju, ali to je zapravo jednosmerna ulica. Pronalazak idealnog stana je kao pronalazak idealne žene – ne postoji.
Elem, koliko god tražio za i protiv razloge za život u nekom od prethodnih stanova, u ovaj sam ušao naslepo. Jer, ko je lud da samoinicijativno uzme stan u čuvenoj Istočnoj kapiji Beograda na 24. spratu? Pa, ja sam.
Osim što vizuelno dominira sa svih strana grada, malo ko zapravo zna koliko je čudan osećaj kada se probudite a ispod vas je sićušan Beograd, dok Hram izgleda kao neka šupica sa kupolom. Kada je Dragoljub Mićović projektovao tri zgrade i nazvao ih po rodnom kraju, ujedno je i izmislio najbolji provodnik promaje u Beogradu. Sve što si ikad mislio da znaš o fenomenu promaje – zaboravi. Jer nema tog prozora i vrata koji dobro dihtuju, a kroz koje vetar na 60 metara ne može da prođe. Prvih mesec dana sam mislio da mi se vrti u glavi, a uši su mi bile zapušene od pritiska.
Imam dve terase. Ne hvalim se nego pokušavam da dočaram kako zuje vazduh kroz hodnik i odbija svako žensko koje dovedeš u stan. Ali, o tome nešto kasnije.
Što se tiče visine, taj deo Zvezdare je na uzvišenju i bez obzira na to što Rudo nisu najviše zgrade u gradu, sve oko tebe je mizerno. Moj stan gleda na čitav Beograd i svako ko dođe prvo izađe na terasu, drži se za ogradu, dobro se uhvati, pa tek onda pogleda dole. Onda izgovori čuvenu: „Pa tebi samo pogled vredi 500 evra!“ Možda, ako dožeš jednom mesečno kod mene da piješ pivo i uživaš u zalasku. Niko nije tu kad je frka. A frka je, veruj mi.
Pošto do vrha ide samo jedan lift, nekoliko puta sam se setio scene iz „Sedam i po“ kad Đuričko i Milivojević provedu ceo dan penjući se stepenicama Geneks kule. E, to.
Jednom mi se desilo nakon preteškog dana. Ulazim u zgradu, a unutra red penzionera. Proveravam na telefonu da slučajno nisam zalutao u devedesete, kad ono – pokvaren lift. Ne radi ni onaj običan, ni teretni, koji ide samo do 23. Matorci koji su u fazonu „idi ne misli na nas, samo nam ponesi torbe“, a u njima krompir, pasulj, lubenice... Odmarao sam dva puta i nakrenuo sok iz jedne kese. Negde na 17. spratu sam sreo pokojnog dedu, kaže nije još vreme da dođem. Mislio bi čovek da je to sve od problema. Mislio sam i ja, sve do zemljotresa prošle nedelje.
Sve što se vama u „normalnim“ kućama sa dva sprata dešava meni se dešava 24 puta više i jače. Zemljotres me probudio iz sna i iskreno sam mislio da mi se samo vrti u glavi. Kada sam počeo da letim po krevetu i držim se za orman da bih ustao, shvatio sam da nešto tu nije okej. Drugi put kad je zaljuljalo, video sam sebe kako od posteljine improvizujem padobran i skačem.
Ne pada mi na pamet da se sve ovo sruči na mene. Vremenske nepogode su tvoj najveći neprijatelj i veruj mi da nikada nisi čuo grmljavinu kao što je ja čujem. Kao ni munju, koja preseče pola Beograda i stane tačno iznad moje zgrade. Dakle, spojite vetar i zemljotres i dobijate noćnu moru svakog muškarca a kamoli žene. E, tu smo.
Komšinica koja živi preko puta u fazonu je „hehehe, komšija, ne brinite ako malo zaljulja, projektovano je da se ljulja“. Ma, važi, a da padne?
Šta da radim ja, komšinice, kad dve cimerke u polusnu krenu da vrište, jedna hvata psa, a druga kutiju s knjigama i pravac napolje. Imali smo frku oko jačeg vetra jer roletne trepere i svaki put misliš da neko pokušava da provali. Ti bi da glumiš mačo muškarca, ali više ni ti nisi siguran da l’ je vetar ili je stvarno neko upao. Dakle, nevolje kreću negde u oktobru i traju do marta, kada prestane košava. Pola godine uživaš, drugu polovinu moliš boga da se cimerke odsele ili ćeš ih baciti s terase. Ima i pozitivnih stvari, kao što je sušenje veša. Dovoljna ti je terasa i sušilica, vetar odradi sve sam.
Kada bih bio manijak, u svakom trenutku bi mogao da posmatraš šta radi pola grada. Sve što ti treba jeste durbin (ovo ti nisam ja rekao).
Stanovi su osetno jeftiniji nego u ostalim delovima grada. Moj ima četiri sobe, a plaćam ga kao garsonjeru negde u centru. Upravnik zgrade kaže da je to zato što su zgrade stare, a ljudi skeptični kada je u pitanju život na „visini“. Potpuno ih razumem, ali daleko je sve to od rizika po život. Više je čudno iskustvo koje ti uvek da novu priču koju možeš da ispričaš ortacima i nasmeješ se. Iako mi nimalo nije bilo do smeha kada je drmalo.
Međutim, kada otvoriš pivo i podigneš noge na terasu gledajući kako se ispod tebe pale lampioni a gasi nebo – sve postane nebitno. Tada nakrenem gutljaj i pomislim – pa dobro, nije tako visoko kao što izgleda. Kada bih morao da biram između komšije koji burgija danonoćno, komšinice koja se žali jer si malo više pojačao TV i vetra koji pomera bubrege, znate šta bih izabrao.
Živeli sa 24. sprata.
Koliko vas zivi na visim spratovima solitera i da li, mozda, ima neku zanimljivost o tome da podeli.
I dok sam trazio neke slike pogleda sa visih spratova solitera, naidjoh na ovu zanimljivu pricu
https://www.blic.rs/slobodno-vreme/...vo-sam-mislio-da-mi-se-vrti-u-glavi-a/f4wq34z
ŽIVOT NA 24. SPRATU ISTOČNE KAPIJE BEOGRADA:
"Prvo sam mislio da mi se vrti u glavi, a kad je bio zemljotres, LETEO SAM PO KREVETU...
A promaja? NOĆNA MORA!"
"Prvo sam mislio da mi se vrti u glavi, a kad je bio zemljotres, LETEO SAM PO KREVETU...
A promaja? NOĆNA MORA!"
Za sedam godina u Beogradu promenio sam šest stanova. Neko bi rekao da sam doktorirao sajtove o nekretninama i iznajmljivanju, ali to je zapravo jednosmerna ulica. Pronalazak idealnog stana je kao pronalazak idealne žene – ne postoji.
Osim što vizuelno dominira sa svih strana grada, malo ko zapravo zna koliko je čudan osećaj kada se probudite a ispod vas je sićušan Beograd, dok Hram izgleda kao neka šupica sa kupolom. Kada je Dragoljub Mićović projektovao tri zgrade i nazvao ih po rodnom kraju, ujedno je i izmislio najbolji provodnik promaje u Beogradu. Sve što si ikad mislio da znaš o fenomenu promaje – zaboravi. Jer nema tog prozora i vrata koji dobro dihtuju, a kroz koje vetar na 60 metara ne može da prođe. Prvih mesec dana sam mislio da mi se vrti u glavi, a uši su mi bile zapušene od pritiska.
Imam dve terase. Ne hvalim se nego pokušavam da dočaram kako zuje vazduh kroz hodnik i odbija svako žensko koje dovedeš u stan. Ali, o tome nešto kasnije.
Pošto do vrha ide samo jedan lift, nekoliko puta sam se setio scene iz „Sedam i po“ kad Đuričko i Milivojević provedu ceo dan penjući se stepenicama Geneks kule. E, to.
Jednom mi se desilo nakon preteškog dana. Ulazim u zgradu, a unutra red penzionera. Proveravam na telefonu da slučajno nisam zalutao u devedesete, kad ono – pokvaren lift. Ne radi ni onaj običan, ni teretni, koji ide samo do 23. Matorci koji su u fazonu „idi ne misli na nas, samo nam ponesi torbe“, a u njima krompir, pasulj, lubenice... Odmarao sam dva puta i nakrenuo sok iz jedne kese. Negde na 17. spratu sam sreo pokojnog dedu, kaže nije još vreme da dođem. Mislio bi čovek da je to sve od problema. Mislio sam i ja, sve do zemljotresa prošle nedelje.
Sve što se vama u „normalnim“ kućama sa dva sprata dešava meni se dešava 24 puta više i jače. Zemljotres me probudio iz sna i iskreno sam mislio da mi se samo vrti u glavi. Kada sam počeo da letim po krevetu i držim se za orman da bih ustao, shvatio sam da nešto tu nije okej. Drugi put kad je zaljuljalo, video sam sebe kako od posteljine improvizujem padobran i skačem.
Ne pada mi na pamet da se sve ovo sruči na mene. Vremenske nepogode su tvoj najveći neprijatelj i veruj mi da nikada nisi čuo grmljavinu kao što je ja čujem. Kao ni munju, koja preseče pola Beograda i stane tačno iznad moje zgrade. Dakle, spojite vetar i zemljotres i dobijate noćnu moru svakog muškarca a kamoli žene. E, tu smo.
Komšinica koja živi preko puta u fazonu je „hehehe, komšija, ne brinite ako malo zaljulja, projektovano je da se ljulja“. Ma, važi, a da padne?
Šta da radim ja, komšinice, kad dve cimerke u polusnu krenu da vrište, jedna hvata psa, a druga kutiju s knjigama i pravac napolje. Imali smo frku oko jačeg vetra jer roletne trepere i svaki put misliš da neko pokušava da provali. Ti bi da glumiš mačo muškarca, ali više ni ti nisi siguran da l’ je vetar ili je stvarno neko upao. Dakle, nevolje kreću negde u oktobru i traju do marta, kada prestane košava. Pola godine uživaš, drugu polovinu moliš boga da se cimerke odsele ili ćeš ih baciti s terase. Ima i pozitivnih stvari, kao što je sušenje veša. Dovoljna ti je terasa i sušilica, vetar odradi sve sam.
Kada bih bio manijak, u svakom trenutku bi mogao da posmatraš šta radi pola grada. Sve što ti treba jeste durbin (ovo ti nisam ja rekao).
Stanovi su osetno jeftiniji nego u ostalim delovima grada. Moj ima četiri sobe, a plaćam ga kao garsonjeru negde u centru. Upravnik zgrade kaže da je to zato što su zgrade stare, a ljudi skeptični kada je u pitanju život na „visini“. Potpuno ih razumem, ali daleko je sve to od rizika po život. Više je čudno iskustvo koje ti uvek da novu priču koju možeš da ispričaš ortacima i nasmeješ se. Iako mi nimalo nije bilo do smeha kada je drmalo.
Međutim, kada otvoriš pivo i podigneš noge na terasu gledajući kako se ispod tebe pale lampioni a gasi nebo – sve postane nebitno. Tada nakrenem gutljaj i pomislim – pa dobro, nije tako visoko kao što izgleda. Kada bih morao da biram između komšije koji burgija danonoćno, komšinice koja se žali jer si malo više pojačao TV i vetra koji pomera bubrege, znate šta bih izabrao.
Živeli sa 24. sprata.
Poslednja izmena:
