Život pisan srcem

Nisam planirala Tebe
tvoju strast i zelju
uvukao si se u mene polako
malo po malo
rastvarao me
cinio podatnom
Tvojom
pripremao za sebe i strast tvoju
grabio me nocima..danima
urezivao slike u mene
ostavio tragove u meni
i dusi mojoj
usao u mene
da boli
dok trazim te u nocima
pustim
pod prstima svojim
i praznoj mi postelji
i stvarnosti nemilosrdnoj
 
''Verujete li u ljubav?
Naravno,ne govorim o strasti koja nam deluje kao da nikada nece prestati.Tada izgovaramo reci i radimo stosta zbog cega se kajemo kasnije.Zao nam je sto smo mislili kako necemo moci bez neke osobe,sto smo drhtali pri pomisli da je mozemo izgubiti.Takva osecanja nas ne obogacuju vec osiromasuju.Zelimo da posedujemo i cvrsto drzimo nesto sto ne mozemo.Ne govorim ni o telesnoj ljubavi.Niti o samozaljubljenima,parazitima koji ne vole nikoga.
Govorim o ljubavi koja slepima daruje vid.Ljubavi jacoj od straha,koja cini smisao zivota,jaca nas i ne poznaje granice.Govorim o pobedi nad samozivoscu i smrcu.''

Osluskivanje srca,Jan Filip Zendeker
 
''Htela sam da mu doviknem da ne verujem ni u kakvu moc koja slepima daje vid,niti u cuda i magiju.Zivot je kratak,suvise kratak da bismo ga tracili na lazne predstave.Uzivam u zivotu,takvom kalav jkeste,bez ikakvih iluzija,Da li verujem u ljubav?Kao da je ljubav religija u koju se veruje ili ne.Kao osamnaestogodisnjakinja snevala sam o princu koji se doci da me spase i oslobodi.Kada je dosao,morala sam nauciti da princevi postoje samo u bajkama i da ljubav zaslepoljuje.Zelela sam doviknuti da ne verujem ni u kakvu moc koja je jaca od straha,niti u pobedu nad smrcu.
Umesto toga sedela sam snuzdeno.Cula sam i dalje njegov blag i melodican glas.U glavi su neprestano odjekivale njegove reci:
VERUJETE LI U LJUBAV,U LJUBAV...''

JAn Filip Zendeker,''Osluskivanje srca''
 
''Njujork,24.april,1955.

Ljubljena,

Proslo je pet hiljada osamsto sezdeset i cetiri dana od kada sam poslednji put osluskivao kucanje tvoga srca.Znas li koliko je to u satima?Koliko u minutima?Znas li koliko je tuzna ptica koja ne moze pevati,cvet koji ne moze cvetati?Koliko pati riba na suvom,kada je izvuku iz vode?
Tesko je tebi pisati pisma.Mnoga sam napisao i nisam ih poslao.O cemu bih ti i mogao pisati,a da ti to vec ne znas?Kao da su nama potrebni mastilo,papir,slova i reci da znamo kako nam je.Bila si sa mnom svakoga sata od sto cetrdeset hiljada sedamsto trideset i sest koliko ih je proteklo do sada,Bices sa mnom i dalje.Videcemo se ponovo.(Izvini sto sam ovo izgovorio kao da se podrazumeva,to je samo ovog puta.)Vraticu se kada za to dodje vreme.Kako jednolicno i prazno zvuce najlepse reci.Kako mora da je zalostan i besmislen zivot ljudi kojima su potrebne reci da bi se razumeli.Kojima je potrebno da se dodirnu,vide ili cuju da bi bili bliski.Tuzan je zivot onih koji ljubav moraju dokazivati i potvrdjivati da bi bili u nju sigurni.Znam da ovi redovi nece naci put do tebe.Odavno osecas sta ti zelim reci.Ova pisma su namenjena meni i samo su pokusaj da zadovoljim svoju ceznju.''
 
Volim, a ne smem.

Ćutim, a oči govore.

Budna sanjam
stvarnost nestvarnu.

Izgubljena u zabludama
od iluzija tebe stvaram.

Zarobljena u željama
koje uzalud potiskujem.

Zanesena i nasmejana
među zvezdama tražim spas.

Tebe i tamo nalazim.

Volim te,
čak i ako ne smem.
 
svako u zivotu ima
neku neostvarenu zelju
naravno da je ima
jer sta je zivot bez zelja i nadanja

svako u zivotu ima
uspeha i padova
to je neminovno
jer sta je zivot bez uspona i padanja

svako se ponekad zanese
poveruje u sve sto cuje
a kad se opece
ni sam sebi vise ne veruje

svako se bar jednom
zaljubi nesrecno
pa cini razne ludosti
jer zivot bez ljubavi i nije zivot

svako je nekada patio
ako nije – patice sam
koliko ce tuga trajati
e na to pitanje, odgovor bi i ja da znam



 
Ljubav je divlja snaga.
Kad pokušavamo da je ukrotimo, ona nas uništava.
Kad pokušavamo da je zatočimo, ona nas zarobljava.
Kad pokušavamo da je razumemo, ostajemo izgubljeni i zbunjeni...
Pogledaćemo šta je na površini i prozrećemo ono što je ispod:
Tvrdokorni sloj naših običaja i vrednosti.
Kad budemo uspeli da probijemo taj sloj, otkrićemo tamo sebe.
 
Ne znam gde pocinje praznina mora.
Ali slutim sta je taknuo u tebi ili meni glas koji je blizu negde rekao: nikad.
To je reka koja se vise ne vraca u svoj izvor,
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim koji ceka u daljini.
To je cvet koji ne silazi vise u svoj koren jer se tamo naselila buducnost.
Nikad. Sumna trava neizgazenih visoravni, sneg na planinama ljubicastim.
Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad u travi sluha i vida
naraslo u senci ruku sklopljenih, u sjaju zelje neugasle.
Okreni se, prepoznaj svoje Nikad po iscezlim nizinama prostrto.
I teska misao koju si zanjihao postace blaga, jer je kraj nje covek nerazumljiv u svojoj samoci.
A kad se on pomakne u Noc i u veliki uspavani prostor,
ispruzices za njim svoje ruke i viknuti: ne odlazi....


dpuy3p.jpg
 
Nisam planirala emocije
uvukle su se pod moju kozu
nenadano
stanje u kojem se nalazim
nesvesna vremena
kada se to dogodilo
kada su me zarobile
uvukle se duboko u mene
i ukrale me od mene
po nekada zelim da me puste
ostave samu i svoju
da skliznu sa tela mog
kao kapi u zanosu
ponekada zelim da me podvuku
pod sebe
i satima vode ljubav samnom
i ostanu u meni nestvarno dugo
raztrzana izmedju zelje i ceznje
iscekivanja trenutka uz tebe


8daddd6e9c311f16ce1296f.jpg



https://www.youtube.com/watch?v=9n49-W3cX8g&feature=related
 

Boli me
proleće
u prazninama
u mojoj glavi
dok traži
izbrisane uspomene.

Boli me
rađanje leptira
u praznini
pod mojim rebrima
dok traži
zrnca ljubavi.

Boli me
zemljina teža
u mojim krilima
koja mi ne da
da poletim.
 
U tebi me ima
Mnogo vise
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazece noci
U tebi me ima
Mnogo vise
Nego sto ti srcem
Proticu
Vrcevi ceznje
I mnogo vise
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim ocima

U tebi me ima
Mnogo vise
Nego priznajes
Sebi

:heart:

Ljubavi
U meni te ima
mnogo vise
nego sto priznajem
Sebi
 

"Zar i ti, crno dete, tražiš sreću? Zar se predaješ svetu iluzija?"

"A čemu drugo? Zar ima nade za realni kraj priče, kada ni početak nije bio realan...? Seti se, nas dvoje smo se upoznali u svetu iluzija, u nekom izmenjenom stanju svesti. Daleko od istine."

"Zar misliš da živiš u lažima doživotno?"

"Ako je to potrebno, zarad malo sreće, da. Učiniću to bez razmišljanja."

"Da li si ti poludela? Ma, šta to radiš?"

"Kako šta radim!? Zar nije očigledno: I večeras tražim zvezde."

"Zvezde?! Ma ti si načisto poludela od tuge."

"Od tuge? Ne. Više je to iz ljubavi."
 
Svaka velika ljubav, kada se dogodi, nazdravi samoj sebi i iskapi do dna ideju da će trajati večno. I opije se. Istih ljubavi nema, kao što nema ni istih ljudi, ali ovaj zanos i strast s kojom se otimaju nestajanju, čine da ipak sve pomalo liče jedna na drugu. Kao pijanac na pijanca. Zašto bi dobro i zlo, mržnja i ljubav, kada se raspadnu, morali imati istu formulu, isti hemijski sastav i isto ime-ništa?!
On je imao samo nebo, ona sve. Bili su potpuno različiti, ali sile za to nisu marile. Rovale su duboko po njenoj toploj zemlji i tu zatrpavale njegovo nebo. Strpljivo, uporno, iz dana u dan. Dobro je što je ovako. Kada bismo znali sve, izgubili bismo volju da živimo. Ima osećanja koja gutaju čoveka. I onda ga dugo žvaću i vare oslobadjajući sokove kojima se i on sam sladi. Ali, samo oni koji imaju sreće, ostanu celi. Najveća čuda ipak su u glavama. Ako i izadju odatle, mnogo su manja. Nemaju samo ljudi svoje navike. Stvarajući ih kao da ih utisnu u vreme, pa ih i ono samo, odmicanjem, podržava. Inficirano ljudskom navikom. Postoje greške koje u sebi sadrže, gotovo nude mogućnost da budu ispravljene. To su greške učinjene greškom. Jednoga dana kada okolnosti sazru, ispravimo ih i kao da se nisu zbile. Ali ima i onih drugih, konačnih, koje ostaju kao trajne fleke na našoj savesti. I tek kada zabole, upitamo se da li je tako moralo?
Dozvoliti svojoj mašti takvu ekscentričnost, bila bi, ipak, ludost. A kontrolisati je i održavati joj nivo baš oko samog vrha, bila je prava umetnost. I lepota. Do beskonačnosti odložena ejakulacija. I san otvorenih očiju. I čežnja ispunjena i zaustavljena u vrhu. Zadovoljena samom sobom. I sreća koja nije želela dalje...
 
„Kceri moja, ima jedna ljubav koja se nikako ne poverava ljudima, a kad se poveri andjelima, oni tu ispovest prihvataju sa osmesima srece…
…Ljubav bez nade, kad ona nadahnjuje zivot, kad u nju unosi zakon odanosti, kad oplemenjuje sve postupke mislju da ce se postici idealno savrsenstvo. Jest, andjeli odobravaju takvu ljubav, posto ona vodi ka poznavanju Boga. Valja da se neko neprestano usavrsava da bi bio dostojan onoga koga voli, da za nj krisom podnosi bezbroj zrtava, da ga obozava iz daljine, da mu daje svoju krv, kap po kap, da mu zrtvuje svoje samoljublje, da ne zna vise ni za oholost ni za srdzbu sa njim, da mu ne da da zna za svirepu ljubomoru koju on potpiruje u srcu, da mu daje sve sto zazeli, pa ma i na svoju stetu, da voli ono sto on voli, da je licem uvek okrenut njemu, kako bi ga pratio pogledom a da on to ne zna: takvu ljubav bi vam oprostila religija, posto se njome ne bi narusavali ni ljudski ni bozanski zakoni….“
Onore de Balzak
 
...To je bio proces.Čekala ih je neumoljiva budućnost.Bilo da joj se odupru,bilo da joj se prepuste,sunovratiće se nju.Drhtali su na pragu intimnosti.Drhtali su zato što su znali.Oboje su bili plen ljubavne sudbine,a ono najčudnije možda nije bila ta sudbina,već saznanje da ih ona čeka i da im ništa ne vredi što unapred znaju kakva je.Ushićenje ih je zatvorilo u tajnu njihovog susreta,u to neizbežno dodirivanje i u njihovu slobodu.Vrtlog ih je gurao jedno ka drugom.Kakav život su vodili pre nego što ih je zadesio taj usud?Ne postavljajući sebi to pitanje,naklonost je izazivala nemir koji je mogao da ih razgali ili uništi.
Taj skriveni zanos bio je vidljiv golim okom:Zračio je i zveckao oko njih,kroz smeh i osmehe.Da je nisu oterali,njihova obazrivost bi se uplašila.Šta su ljudi tačno mislili kad bi ih videli? Mislili su da su ljubavnici,ili da če,ukoliko još nisu,uskoro postati.Uskoro će postati...
 
Poslednja izmena:
...odlučila je da se nasmeje,pošto je očigledno pokušavao da je zasmeje.Video je da ima lepe zube,netaknute,kao mala deca...video je da joj oči postaju crni prorezi,pošto su joj trepavice bile previše tamne za jednu plavušu...Nos joj se nabrao na mestu na kome se nose naočare..hteo je da prestane da je gleda tako fascinirano,ali nije mogao da se uzdrži:Bio je zarobljenik tog lica.A ona koja ga je nosila pred sobom,kao neku mrežu i te kako je umela da protumači taj neumorni pogled:Evo muškarca koji se zaljubljuje u nju.Nije mogla da se prevari...jedan deo nje se tome radovao,drugi je bio uznemiren, i tako raspolućena,izmedju pronicljivosti i sramežljivosti bila je čas fatalna čas nespretna...
 
...posmatrao ju je sa zanosom koji se iskazivao kroz osmeh,veselost.Da,puštao je da iz njega izbije neka vrsta prostodušne i potpune sreće koju je nalazio u posmatranju.Ona je takodje bila prilično ushićena...smeškala se isto koliko i on,isto tako vragolasto,zbog čega je bila na ivici smeha....
Sedela je sasvim blizu njega,pitajuči se,kad bi on začutao,o čemu razmiplja,da li se dosadjuje,šta želi.On je bio iskreno opčinjen njom,zarobljen u čaroliji...nije bio ni kockar ni lovac..ali ona nije mogla da bude sigurna u to....
 
Paradoks naseg vremena kroz istoriju je da imamo vece zgrade ali krace zivce, sire puteve ali uza gledista.
Trosimo vise a imamo manje, kupujemo vise ali uzivamo manje.
Imamo vece kuce i manje porodice, vise pogodnosti ali manje vremena.
Imamo vise diploma ali manje razuma, vise znanja ali manje rasudjivanja,
vise strucnjaka ali ipak vise problema, vise medicine ali manje zdravlja.
Pijemo previse, pusimo previse, trosimo nesmotreno, smejemo se premalo, vozimo prebrzo,
previse se ljutimo, prekasno lezemo, ustajemo previse umorni, citamo premalo,
gledamo TV previse, i molimo se prekratko.
Naucili smo kako da prezivljavamo, ali ne i da zivimo.
Dodali smo godine zivotu ali ne i zivot godinama. Stigli smo sve do meseca i natrag,
ali imamo poteskoca da predjemo preko ulice da upoznamo prvog komsiju.
Osvojili smo spoljasnji prostor ali ne i unutrasnji prostor.
Uradili smo velike stvari, ali ne i bolje stvari.
Ocistili smo vazduh ali zagadili dusu. Savladali smo atome, ali ne i svoje predrasude.
Pisemo vise, ali ucimo manje. Planiramo vise, postizemo manje.
Naucili smo zuriti ali ne i cekati. Gradimo vise kompjutera da sadrze vise informacija,
da proizvode vise kopija nego ikad, ali mi komuniciramo sve manje.
Ovo su vremena brze hrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa.
Ovo su dani dveju plata ali vise razvoda, luksuznijih kuca ali unistenih domova.
Ovo su dani brzih putovanja, visekratnih pelena, moralnosti koja se moze odbaciti,
jednodnevnih predstava, preteskih tela i pilula koje cine sve manje hrane.
Zapamtite: Provedite nesto vremena sa vasimo voljenima, jer oni nece biti tu zauvek.
Recite poneku ljubaznu rec onome ko vas gleda sa strahopostovanjem, jer ce ta mlada osoba uskoro odrasti i otici.
Recite poneku ljubaznu rec onome kraj vas, jer je to jedino blago koje mozete dati svojim srcem, a ne kosta ni pare.
Da kazete VOLIM TE vasem partneru i vasim voljenima, ali najvise od toga i mislite tako.
Poljubac i zagrljaj ce zakrpiti povredu, kada dolazi duboko iz vas.
Drzite se za ruke i cenite momente jer jednoga dana ta osoba nece biti tu ponovo.
Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i dajte vremena podeli vasih dragocenih misli s drugima.

Zivot se ne meri brojem udisaja nego momentima koji nam oduzimaju dah..

 
Razliku izmedju ljubavi i prijateljstva anticki vajari su vajali prema dva razlicita mita. Kupidon, alegoricno bozanstvo ljubavi, slikan je sa vezanim ocima, jer je ljubav stvar nerazumna i slepa. Ali prijateljstvo je slikao mnogo svecanije, jer je ono uvek bilo razumno osecanje, i blagodetno za coveka. Statue prijateljstva bile su radjene gologlave, sa sa otvorenim grudima, i sa rukom na srcu...
 
Ako ikada srce zaboli, dusa se razdraga i slatka tuga obuzme dusu..
to je pri uspomenama na proslost, minule dane, rodno mesto, drugove iz detinjstva…
One, koji su pomrli, spominjes s poboznoscu i postovanjem, a one koji su jos zivi,
gledas cudom kako su se promenili.. Bora Stankovic-Djurdjevdan
 
I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana
i da svako novo Sunce najavljuje novi dan..
dan koji je juce bio buducnost.
I dalje verujem da ce danasnji dan,
u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena,
obecati sutra - ranije nepredvidivo, kasnije neponovljivo.

img84788818493l.jpg

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top