Život pisan srcem

52956270_2178202485582640_8832520697134710784_n.jpg
 
Istina o mržnji

Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dvije. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što djecu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se precijeniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze. A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razumije. Iz tog ugla gledano, mrziti je mnogo lakše nego voljeti. Da bi nekog volio, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz vječite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne lenjosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnju istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mržnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje.

Marko Vešović
 
Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite.
Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo.
Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice.
Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.


Tlo pod njenim nogama - Salman Ruždi
 



U albumu iskrzanom od starosti, po ivicama
Od prečestog držanja u rukama
Kada ih izvučeš iz albuma i vratiš u isti
(Pre)više puta.
Znam da znaš.

Nikada ih nisam cepao.
I ti si imala isti stav po tom pitanju.
Lakše mi je bilo da tvoj broj izbrišem iz telefonskog imenika
Iako ga (još uvek) znam napamet
I da ti po prvi put ne čestitam rođendan.
Zabrinula si se za mene sledećeg dana, predosetila si nešto
I bila u pravu
Zbog onog sna.
Dobro, tvoj san je tvoj i neću ga opisati.

Potajno se nadam (mada sam sasvim uveren)
Da ćeš sačuvati moje (ne)objavljene pesme
Od kojih je i ona posebno tvoja otkucana na pisaćoj mašini
Koju si mi poklonila za rođendan
One oktobarske noći
Kada smo policajcima na Kalemegdanu
Bili simpatični.

Godinama kasnije, opet na Kalemegdanu.
Delimo cigarete. Puštaš mi pesmu.
Ne otvaraš se mnogo.
Uspelo mi je da te nasmejem šalom.
Zaključuješ da se nismo skoro uopšte fizički promenili.
Zatim pitaš: zar ti se ne čini da malo previše lamentiraš?
Pokazujem na kuće i solitere iza tvojih leđa
Sve te duše unutar i izvan njih
I odgovaram:
Zar ne osećaš sav taj lament?

Kažem, moram da idem.
Zar već?
Da.
Kupuješ nam sendviče.
Pitaš: zašto nisi javio da ćeš doći ranije?
Pa…ljudi imaju svoj život…
A jednim delom sam i želeo da budem sam.
Shvataš i nemo klimaš glavom.

Na peronu razmenjujemo još par bitnih reči i zagrljaj.
Smeješ se na trenutak kao nekada pre.
Kondukterka me prepoznaje.
Pamti lica, veli.
Ulazim u vagon.
Obraćaš mi se.

Biće sve u redu, znaš?
Znam, odgovaram samouvereno da bih ohrabrio i tebe i sebe.
Zapravo, ne znam baš.

Biram kupe.
Prvi, drugi, ipak treći.
Pratiš me pogledom hodajući po peronu uporedo sa mnom.

Zadnji put te uživo gledam u oči
Tvoje volšebne oči
Dok lokomotiva ubrzava
A tvoja zgodna figura
Postaje tačkica
Obasjana
Suncem.
lidb8rsr1omciuabrfhd-1000x550.jpg

Marko Antić
 
Ode život kao voz. Nema on vremena da čeka, projuri kroz nas , ne stignemo ni da mu mahnemo
a on se već približava poslednjoj stanici.
A šta bi dali da možemo sve iz početka. Evo ja; pisala bih pisma majci nedeljom, u pidžami, jer znam
koliko ih je čekala. koliko joj je značilo da sazna koliko joj unuk, moj sin, ima zuba, kakav je u školi,
čekala slike sa njegovoj rodjendana.
A ja " nisam imala vremena ". Tek poneka razglednica sa onim već štampanom porukom " Pozdrav iz....".
Eh, sad bih joj pisala pisma duga,a ne slala sms kao moj sin meni. Ponekad.
Ili nam se sve to samo vraća.


lamplighterlondon7.jpg
 
KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja smoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.

SCIPION: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.

KALIGULA: To je istina, Scipione.

SCIPION: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?

KALIGULA: Ima.

SCIPION: A to je?

KALIGULA: Prezir.


Kaligula - Alber Kami
 
Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...

Fernando Pesoa, Knjiga nespokoja
 
"Nasha Tajna" - Desanka Maksimovic

O tebi necu govoriti ljudima.
Necu im reci da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima
dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce nase da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Necu im reci kakav je sklad
oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
ili od smrti strah spajao nase ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo vise
od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini,
sta je moglo, ni da li je moglo nesto,
da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo sto je doslo
onome sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja
u meni vecito:
da li opija toplo kao sume nase s proleca;
ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
da li se radosna ili boleca
pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetloscu sja
i zora i noc i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreca i bol ziva;
tamo gde je od istog vecnog tkiva
i covek i njegov san.
 

Nasloni glavu na moje rame i oslušni.
Oslušni zenicama.
Sve što je oko tebe,
sačinjeno je od nečega u tebi.
Pokušaj da se osvrneš.
Svet ima milione vrata.
Lepo ih možeš opipati i u tami.
Možeš ih opipati kao zvuk. Kao odjek.
Svejedno kroz koja vrata prođeš,
prošao si kroz sebe.
I sa obe strane te čeka
ogromna ljudska nada.
Postoje vrata iskovana od dodira.
Iskovana od mirisa.
I vrata načinjena od ukusa
neke pahulje na tvom dlanu.
Ili vrata od treperenja jare ponad drumova
i žarka letnja podneva.
Postoje vrata nekog tvog tajnog razgovora
sa klikerima, kamičcima i cvetovima.
Sa mrvicama kolača kojima hraniš vrapce
što stanuju pod strehom.
Onaj kome u oči staju cela nebesa,
vidi široka krila svemira.
Ko, kao svrdlo, uperi vid u jednu tačku,
čitaće dubinu vasione - njene nerve.
Moje učenje kaže: u isto vreme
i u istom životu ne možeš videti obe stvari.
Izabereš li prvi način,
imaćeš posla samo s ljuskama, sine moj.
I divićeš se raskoši prostora.
I verovaćeš da si obuhvatio beskonačno.
Izabereš li drugi način,
umećeš spokojno da dišeš protiv vetra.
Kretaćeš se kroz metež
lako kao da lebdiš iznad tla.
U vrevi govorićeš tiho.
I klanjaće ti se i borovi i trave.
I bez lukavstva u srcu prolazićeš kroz život
kao da prolaziš ispod duge.
Dok drugi misle da držiš u rukama oblike,
ti ćeš držati ono što je u njima bezoblično.
I bićeš uvek za korak mlađi od svog vremena
i bilo koje prolaznosti.
Onaj ko prođe, a ne zagleda se duboko,
kao da nije ni bio među ljudima.
Miroslav Antić
 
Težina snežne pahuljice

- Reci mi, koliko teži jedna snežna pahuljica? - upita mala senica divlju golubicu.
- Težina joj nije veća od ništa - glasio je odgovor.
- Onda ti moram ispričati jednu priču - reče senica - Sedela sam na grani jele, bliže deblu, kad je počeo padati sneg. Nije padao kao mećava, već je padao kao u snu, bez žurbe i žestine. Budući da nisam imala pametnija posla, počeh brojati snežne pahuljice, koje su padale na grančice i iglice moje grane. Dobrojala sam do broja tri hiljade sedam stotina i jedne pahuljice. A kad je pala tri hiljade sedam stotina i druga pahuljica, pahuljica o kojoj kažeš da joj težina nije veća od ništa, grana se slomila.
Rekavši to, mala je ptičica odletela.
Golubica, koja je još od vremena patrijarha Noea znamen mira, razmišljala je o ovoj priči, i na kraju rekla samoj sebi:
- Ma kako se nekom činilo da je njegov mali glas nevažan za mir u svetu, možda upravo on još nedostaje.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top