Život pisan srcem

12112430_1077556378922401_3055953638863951267_n.jpg
 

NIKAD VIŠE

nikad više ne otvaraj vrata
u predvečerja ranih ljubavi
kad nas odjednom prevare sve riječi
i svi nas pogledi dotaknu
da se više ne vrate

nikad više svoje srce ne iznosi na dlanu
tek uđi u neke tople sobe
gdje je vrijeme mladosti pogodno
gdje bi se mogli na tren pronaći
u zaboravljenom refrenu pjesme
gdje bi mogli pričati satima
i ne znati da li su nam godine prošle

nemoj više ljubavi otvarati oči
u predzorje kad utihnu posljednji glasovi
kad se od osame nasloniš uspomenom
na prozore pod kišom koja zna i hoće
a mi tek ljubavni i dobro raspoloženi
nismo ni znali da nam je srce u oku raslo
i preraslo sve okvire

ne izgovaraj više riječi
koje si u sumraku sobe učila na pamet
da ih dugo nosiš nanizane oko vrata
ne otvaraj više vrata u rana predvečerja ljubavi

podivljat će rijeke
zbog usana neljubljenih
nećemo se snaći što nam je bilo davno
jedno vrijeme
nećemo više znati
ni ljubiti kako smo znali
neće više biti ni takvih poraza
ni takvih pjesama
pa čak ni smrti
ako otvoriš vrata istom kretnjom
nekome tko će doć


Željko Krznarić
 
Kada se zaljubiš, to je kao da te je obuzelo neko privremeno ludilo.
Poremeti te kao zemljotres, a onda se tlo umiri. A kada se to desi,
moraš da doneseš odluku. Moraš da prelomiš da li hoćeš da svoje
puteve ukrstiš sa njegovim i ubijediš sebe da više nikada ne smijete
da se rastanete. Jer ljubav je upravo to. Ona nije eksperiment, niti želja
da se družite svake sekunde, niti vaša nesanica jer ležite u krevetu
zamišljajući kako vam on ljubi svaki dio tijela. Ne, nemojte da crvenite.
Ovo što vam govorim je istina. Ljubav je ono što ostane kada izgorite
jedno za drugim. Znam da ne zvuči pretjerano uzbudljivo, ali jeste!


 
ŠTA JE NA KRAJU

Na kraju neba, na kraju mora, na kraju puta?
Šta je na kraju deca bi htela da znaju?
Zato jedu, zato spavaju,
Zato rastu brže od kaputa.


Šta je na kraju srede? Četvrtak.
A šta – na kraju četvrtka? Petak.
Na kraju svih krajeva?
Uvek je jedan novi početak.


Krajevi se potroše,
počeci uvek traju.
Početak – eto šta je na kraju!

Duško Radović
 
Još jedan sloj nas kao zavjesa umornu dušu prekriva.
Utihnuli smo,tišina se kao kap u pore uvukla,miruje sve.
Ponekad se upitam jesam li prošla pored tebe nekada,
negdje,možda te pogledom u nekom prolazu okrznula...
Noć je tako jaka,tako slikovita,koloriti nas lebde oko mene.
Poželim te samo gledati,pogledom imati,al' ipak na dlan ti
osmijeh spuštam,odlazim..
Mislima ti rekoh,ponekad svrati....



 
Poslednja izmena:
Карл Сандберг‎: ДВА НОКТУРНА
1.
Море говори језиком
које се не употребљава у пристојном друштву.
То је сочни и безобразни говор ђубретара.
Да ли је страшно - бити сам?

 2.
Прерија не прича ништа док киша то не зажели.
Прерија је жена обузета својим мислима.
Да ли је страшно - волети много?



 
Kada bismo svake noći sanjali jedno isto, to bi uticalo na nas koliko i predmeti koje vidamo svaki dan.
I kada bi neki zanatlija pouzdano znao da će sanjati svake noći,svih dvanaest sati, da je kralj, mislim da
bi on bio gotovo isto toliko srećan kao i kakav kralj koji bi sanjao svake noći, celih dvanaest sati, da je zanatlija.
Kada bismo svake noći sanjali da nas gone neprijatelji i da nas kinje te mučne aveti, a kada bismo svaki dan provodili
u raznim poslovima, kao kada se putuje, patili bismogotovo isto toliko kao da je to istina, i strepeli bismo od spavanja
kao što strepimo od budenja kada se bojimo da ne zapadnemo stvarno u takve nesreće. I zbilja bi ono(spavanje) počinilo
otprilike ista zla kao stvarnost.
Ali zato što su snovi svi različiti i što je i jedan isti pun promena, ono što se u njima vidi uzbuđuje nas znatno manje nego
ono što se vidi u budnom stanju, zbog neprekidne povezanosti, koja međutim nije tako povezana i ravnolika da se i sama ne
menja, ali samo manje naglo, ako ne retko, na primer kada se putuje i onda se kaže: “Čini mi se da sanjam.”

Jer život je san, samo malo manje nepostojan.


 
Ja ne biram ono što imam.

Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto.

Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu,
grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene.
Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za
to, svejedno dajem im svoje osjećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.



 
image.jpg


Nepomične i sjajne gledahu tvoje daleke oči.
Na mojim praznim dlanovima nosim spomen
na oblik tvoje glave, tvojih ramena, tvojih usana,
čuvam i vedri osmeh tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo.
Niti će mi išta drugo nedostajati.
Bila sam bogatija od celog sveta.

Milena Pavlović Barili
 


Odakle meni u džepu vetar koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćeš tako lakše naći u povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti
Odakle meni mali komad papira na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu
Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka koji si sama sagradila
I u kome sam te princezo poljupcem probudio iz sna
Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica koje ti pričaš samo meni
Odakle meni to da nikada ne kasnim na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim
Odakle meni devojka koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te i drago mi je što si tu i poljubi me
I budi blizu mene i lepo je što si baš ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma
Odakle meni ti?
M. Beckovic
 
Poslednja izmena:
Branko Lori:


Odakle meni u džepu vetar koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćeš tako lakše naći u povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti
Odakle meni mali komad papira na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu
Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka koji si sama sagradila
I u kome sam te princezo poljupcem probudio iz sna
Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica koje ti pričaš samo meni
Odakle meni to da nikada ne kasnim na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim
Odakle meni devojka koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te i drago mi je što si tu i poljubi me
I budi blizu mene i lepo je što si baš ti moj
Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma
Odakle meni ti?
M. Beckovic
Kliknite za proširenje...
Одакле мени

Одакле мени у џепу ветар
Који је мрсио твоју косу
Неколико каменчића
Које си бацала иза себе
Говорећи да ћеш тако лакше наћи
У повратку пут до куће
А врапци их неће појести
Одакле мени мали комад папира
На коме си написала
Волим те
И твоја слика
Из времена када си волела да гледаш
Како опада лишће
Када си волела да газиш по њему
Одакле мени у кутији од шибица
Мало песка са замка
Који си сама саградила
И у коме сам те
Принцезо
Пољупцем пробудио из сна
Одакле мени снови пуни твојих речи
И гомиле реченица
Које ти причаш само мени
Одакле мени то да никада не касним
На састанке са тобом
Јер ти увек долазиш раније
Одакле мени глупа навика
Да ти никада не кажем
Ја те волим
Само због тога што знам да знаш
А мени је тешко да те речи изговорим
Одакле мени девојка
Која се осмехне увек када ме види
И каже ми само једно ћао
Које значи и волим те
И драго ми је што си ту
И пољуби ме
И буди близу мене
И лепо је што си баш ти мој
Одакле мени сањалица
Одакле мени неко ко не уме да свира
Али чији је сваки покрет
Чија је свака реч песма
Одакле мени ти?

- Mилош Мариновић
 


Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tom trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

Dobriša Cesarić
 
Čas ljubavi

Vetar razvejava mesečinu,
noć se od mesečine dimi,
ti si nalik mladom vinu,
sa zvezdama si u rimi.

Ispod vatrenog nebeskog svoda
padaju crvene trešnje zrele,
u brdima blista voda,
zemlju probadaju bele strele.

Noćas je sve od moje usne,
stižu plodovi iz samog raja,
mesečina se u voću gusne,
noć je prva, noć je bez kraja.

Čas je Ljubavi! Čas je vatre!
Celim telom svojim je ložim,
al ona ne može da me satre,
jer ja se noćas u tebi množim.

Petar Pajić


 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
Zašto je pisanje pisama izašlo iz mode?
Odgovora
15
Pregleda
419
Nemoguća Могућност
Nemoguća Могућност

Back
Top