Život pisan srcem

Ne postavljajte filtere nad mojom svesnošću, da biste je izvrnuli, protumačili, prekrojili u neku šemu straha. Oni koji to čine stavljaju masku na svoja opažanja; oni vide samo svoja vlastita objašnjenja. Oslobodite se svih tumačenja života kojima je potrebna napetost da bi se održala.....

Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.

"Ljubav i smrt isto bole,
zivot je izmedju negde.
To znaju oni shto vole."



 
Poslednja izmena:
LA VITA E BELLA...

Život je lijep, samo kad se malo potrudimo učiniti ga takvim. Naravno da to ne ide lako, osobito uzmemo li u obzir ponos, egoizam, tvrdoglavost i sve ono što nam regularno zagorčava život - našom krivnjom ...
I onda bez veze povrjeđujemo osobe do kojih nam je stalo i svaku njihovu riječ shvaćamo kao napad...i onda sve ispočetka.
Nekad, hvala Bogu, ipak shvatim da smo svi različiti i da naklonost i ljubav ne pokazujemo na iste načine.

izvor-net
 
u New Yorku je nedavno otvoren ducan u kojemu zene mogu izabrati i kupiti supruga.
Na ulazu su izlozena "uputstva za upotrebu";

- Mozete posjetiti ducan SAMO JEDANPUT
- Postoji 6 katova i karakteristike muskaraca se poboljsavaju sto se vise penjete
- Mozete izabrati bilo kojeg muskarca na katu na kojem se nalazite, ili se popeti na sljedeci.
- Nemozete se vratiti na kat ispod.
Jedna zena odluci da ode posjetiti ducan i da nade partnera.
Na vratima prvog kata pise:
''Ovi muskarci imaju posao''
I zena se odluci popesti na sljedeci kat
Na vratima drugog kata pise:
''Ovi muskarci imaju posao i vole djecu''
I zena se odluci popesti na sljedeci kat
Na vratima treceg kata pise:
''Ovi muskarci imaju posao, vole djecu, i nevjerovatno su zgodni.''
Wow, pomisli zena, ali osjeca da se mora jos popeti
Na vratima cetvrtog kata pise:
''Ovi muskarci imaju posao, vole djecu, nevjerojatno su zgodni i pomazu u
kucnim poslovima''
Nevjerovatno, pomisli zena, tesko se mogu oduprijeti da ne udem, ali nesto je tjera i ode na sljedeci kat.
Na vratima petog kata pise :
''Ovi muskarci imaju posao, vole djecu, nevjerojatno su zgodni ,pomazu u
kucnim poslovima i vrlo su romanticni''
Zena odluci da ude, ali je u zadnji cas nesto sprijeci, i na kraju ode ipak na sesti kat.
Na vratima sestog kata pise:
Posjetiteljica ste br.31.456.012 , na ovom katu nema muskaraca, ovaj kat
postoji da bi se pokazalo koliko je nemoguce zadovoljiti jednu zenu.
Hvala vam sto ste posjetili nas ducan



Preko puta tog ducana je otvoren jedan u kojemu muskarci mogu naci i kupiti suprugu.
Na prvom su katu zene koje vole sex.
Na drugom su katu zene koje vole sex, i ne gnjave previse.
katovi od treceg do sestog JOS NIKAD NISU BILI POSJECENI

:lol:









 
Volim


Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

Majakovski

 
Pozivam za svedoka mastionicu i pero i ono sto
Se perom pise;
Pozivam za svedoka nesigurnu tamu sumraka ,
noc i sve sta ona ozivi,
Pozivam za svedoka mesec kad najedri i zoru
Kad zabeli;
Pozivam za svedoka sudnji dan, i dusu sto sama
Sebe kori;
Pozivam za svedoka vreme, pocetak i svrsetak
Svega – da je svaki covek uvek na gubitku
 
cudno je ne znati nista,nikada ne biti siguran
sta je istinito,ili pravo,ili stvarno,
vec biti prisiljen na ogradjivanje : 'tako bar ja osecam',
ili : 'pa, cini se tako je, da,
neko valjda zna'

cudno je ne biti svestan kako u zivotu stvari teku:
kako vesto pronadju sta im treba,
njihov smisao za oblik,za tacno rasturanje semena,
a spremne su da se menjaju,
da, cudno je, na kraju

nositi cak takvo znanje - jer nasa plot
opkoljava nas svojim sopstvenim odlukama -
a ipak citav zivot trositi na netacnosti,
pa kada pocnemo da mremo,
pojma nemamo, cemu .

Filip Larkin

 
Za sve koji su rodjeni i prezivjeli 1960-te, 70-te & 80-te !!!



Prvo, prezivjeli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je
boljela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do
zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetis.


U to vrijeme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od
domasaja
djece" na bocicama sa lijekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali u
krevet.


Kao djeca, vozili smo se u autima bez pojasa i zracnih jastuka i nismo
morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rolama.

Pili smo vodu iz crijeva za zaljevanje vrta a ne iz flasica kupljenih u
supermarketu.
Dijelili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i niko
nije umro zbog toga.


Jeli smo mlijecne sladolede, bijeli hjleb i pravi puter, pili kole koje
su i tada bile pune secera ali nismo bili debeli zato sto smo smo se
STALNO IGRALI VANI.

Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se cijeli dan, sve dok se ne upale
svijetla na ulici, zmurke, planova, klisa, pikulanja, partizana i
nijemaca, kauboja i indijanaca, zaloga, fantoma i svega ostalog sto je
samo djecja masta bila u stanju smisliti.
Nerijetko, nitko nije mogao da nas nadje po cijeli dan.

I nikad nije bilo problema...

Provodili smo cijele dane praveci trokolice od otpada iz podruma,
spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice.
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica
naucili smo kako da rijesimo problem.


Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u
skoli.
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog
psihologa i usmjerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole.

Nama nisu prodavali drogu ispred skole...

Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box,
nikakve video igrice,
nismo imali 99 kanala na televiziji (samo dva),
nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone,
kompjutere, Internet, chatrooms.......

MI SMO IMALI PRIJATELJE
I MI SMO ISLI VAN
DRUZITI SE S NJIMA!

Padali smo sa drveca, znali se posijeci na staklo, slomiti zub, nogu ili
ruku , ali nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga.

Igrali smo se sa lukovima i strijelama, pravili pracke i bacali
petarde za Novu Godinu i sve smo to prezivjeli bez posljedica!

Isli smo biciklom ili pjeske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili
jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno!

Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da
nas izvuku. U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon!

Posljednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji
covjecanstva....

Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje
i naucnike do danas.

Imali smo slobodu, pravo na greske, uspjeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim.
 
Na velikom početku Nepočetka Duh i Tvar našli su se u smrtnoj borbi. Na kraju je Žuti Car, Sin Neba, likovao nad Shuhyungom, zloduhom mraka i zemlje. Titan, u predsmrtnoj agoniji, udario je glavom o sunčani svod i smrskao modru kupolu od žada u komadiće.
Zvezde su izgubile svoja gnezda, Mesec je besciljno lutao među vratolomnim provalijama noći. U očaju, Žuti je Car stao posvuda tražiti obnavljača Nebesa. Nije morao uzaludno tražiti.
Iz Istočnoga mora izronila je kraljica, božanska Niuka, s rogovima na glavi i sa zmajevskim repom, blistajući u svom oklopu od ognja. Ona zavari petobojnu dugu u svojem čarobnom kotlu i iznova sagradi nebo. Ali, se takođe, pripoveda da je Niuka zaboravila ispuniti dve pukotinice u plavome svodu..
Tada je nastalo dvojstvo ljubavi –dve duše što jure svemirom i nikada ne spavaju.
sve dok se ne spoje da bi upotpunile univerzum jer svako iznova mora sagraditi svoje nebo.
(taoisticka prica)

638461xu4.jpg

 
Čovek, rekao je, to zvuči gordo.
Čovek nosi u sebi svoj licni rat koji mora voditi, dobiti ili izgubiti, sam – svoju vlastitu pravdu koju mora sam izvršavati. Sad je sam odmerio osvetu za smrt svojih prijatelja, bez obzira na stavove drugih. Da nije mogao osvetiti svoje prijatelje, kakve koristi od svih onih dana vežbanja i snajperske veštine, majstorstva oka, ruke i daha? Šta vredi čast koju cene i poštuju desetine miliona ljudi, ako ga nešto više ne zaslužuje u svojim vlastitim očima.
Ima još jedan element u njegovoj osveti.
Čovek, ma koliko popularan i obožavan, živi uglavnom sam sa sobom.
Ako ne živi u pomirenju sa samim sobom, ako ga muči nešto što nije učinio, a morao je učiniti da sačuva vlastitu predstavu o samom sebi, on je sličan nesretnom demonu prognaništva što lebdi visoko iznad svetla..
Shvatio je još nešto.Ima mnogo puteva i mnogo uspona koji vode prema vrhu. Ali čovek može stići na vrh i sam, uz pomoć najviše jednog prijatelja.
( Jerzy Kosinski)

ljeto2008609aj9.jpg

 
Um je logičan, a život dijalektičan. Um se uvek kreće po crti, dok život ide od jednog kraja do drugog, od jedne krajnosti do druge.
Sve što se dogodilo i trebalo je da se dogodi. Sve što se dogodilo, dogodilo se zbog izvesnih, vrlo dubokih uzroka.
 
,Ti hoćeš jedno, a Ja hoću drugo i dešava se onako kako Ja hoću, kada se prepustiš onome kako Ja hoću, pružit ću ti ono što ti hoćeš. Ako se ne pokoriš mojoj odredbi namučit ćeš se sa onim što ti hoćeš, a ipak će se desiti onako kako Ja hoću.''

"Bog ce te uvek stavljati na razlicita iskusenja, ali nikad na ona kojima nisi dorastao"

Iskustvo je jedini argument za coveka koji je pun poverenja.
On će pokusati sve da okusi, sve da iskusi. Bez iskustva on nece ni o cemu pricati.

 
Poslednja izmena:
Jedan je život ...
U životu nailazimo na mnoge stvari i ljude...
A svaki trenutak, svako iskustvo sasvim je drugačije
Svaki trenutak se dešava samo jednom ...
Ako pustiš da taj trenutak prođe mimo tebe
znaj nestao je ZAUVEK.
 
ПРОЩАНИЕ.

В последний раз твой образ милый
Дерзаю мысленно ласкать,
Будить мечту сердечной силой
И с негой робкой и унылой
Твою любовь воспоминать.

Бегут меняясь наши лета,
Меняя всё, меняя нас,
Уж ты для своего поэта
Могильным сумраком одета,
И для тебя твой друг угас.

Прими же, дальная подруга,
Прощанье сердца моего,
Как овдовевшая супруга,
Как друг, обнявший молча друга
Пред заточением его.
 
Jedno mi nije jasno...
zar je moguće da sami odigravamo sve uloge te farse ?
da postanemo toliko slijepi da ne uočimo trenutak kad je netko iz okoline odbio ulogu suučesnika...
i odbacio scenarij...ismijavši nas...
zar je moguće zažmiriti i ne osjetiti promjenu vjetra sudbine?...

ostati sami...sami u svojoj igri...života i rizika...
vrhunski izigrani...
ostavljeni kao inventar neke nove priče ...
ubačeni u novi paralelni svijet bez objašnjenja...
...Često zaboravljamo…da mi ne pišemo pravila…i da ona uopće ne postoje…
samo naša zanesenost…ovisnost o igri…
kao šta se sami uvijek ne možemo nositi sa svim...tako sami ne možemo ni nositi sve...nismo jedini sudionici ove igre...
jednom kockica pokaže krivi broj...
nitko ne zna zašto...ali primoran si ići jedino i isključivo tim poljima...
bez objašnjenja...
nekad jednostavno ne postoje didaskalije u scenariju...
neki glumci preuzmu konce igre...a drugi se ne snađu jednako dobro na novim pozicijama...
i dođe do prividnog kaosa...
neočekivane promjene...

zaglušujuće tišine...bujice emocija...nedostatka emocija...
i...

igra se zaustavila...zadnji nivo...kraj...
samo...još ne znate treba li izbrisati njene postavke zauvijek...
izgleda da je igra prejaka za vas...da je preuzela stvar u svoje ruke...
i izigrala vas...



...treba vremena...jednostavno treba vremena da se i najsporedniji i najslabiji igrači prilagode...
dok shvate...
da je sve to samo još jedna igra...lijepo,novo iskustvo...



...na kraju ostaje samo jedno pitanje...
Sreća...ili nesreća ?
...tko će znati...
izvor-net
56060.1507324.jpg
 
Jednog dana ili jedne noći – kakva je razlika između mojih dana i noći? Sanjao sam da se na podu ćelije nalazi zrno peska. Ponovo sam zaspao ravnodušno; sanjao sam da sam se probudio i da su sada bila dva zrna peska. Ponovo sam zaspao; sanjao sam da su zatim bila tri zrna peska. Zrna su se tako množila dok nisu preplavila ćeliju, a ja sam umirao pod tom peščanom poluloptom. Ali shvatih da je to samo san; probudio sam se s ogromnim naporom. Međutim, buđenje je bilo uzaludno; davio sam se u moru peska. Čuh neki glas: „Nisi se probudio u javu, već u prošli san. Taj san nalazi se u drugom snu kojih ima onoliko koliko ima zrna peska.
Put koji ćeš morati proći je beskrajan, tako da ćeš umreti pre no što se probudiš.“
Osetih da sam izgubljen. Usta su mi bila puna peska, ali sam uspeo uzviknuti: „Pesak iz sna me ne može ubiti, niti ima snova koji izviru iz drugih snova“. Probudi me bljesak svetlosti..
U tmini iznad mene lebdio je svetlosni krug. Videh lice i ruke stražara, uže, meso, ćup..
Čovek se postepeno poistovjećuje s oblikom svoje sudbine..
Tada se dogodi nešto što niti mogu zaboraviti, nit mogu ispričati: spajanje s bogom, svemirom ( ne znam ima li razlike između ove dve reči). Zanos ne ponavlja svoje simbole; neki su videli boga u jednom blesku svetlosti, drugi u maču, treći u laticama ruže..
H.L.Borhes
 
Zaustavila sam vreme ....
Neka juri ,neka leti kuda mu drago .... ne smeta mi .Moj sat ima drugacije kazaljke
drugaciji oblik ,drugaciji tok ....Moj sat ima jedno ime i samo jedno vreme ....
Ravnam ga po Tebi i tvojim koracima u susret meni ....
Do sledecag tvog dolaska kazaljke stoje ,
ne pomeraju se ni unapred ni unazad ... pokazuju samo to vreme tvog prisustva.I dobro je da je tako ...
drugo vreme ,drugi satovi ne spadaju u moje tracnice postojanja .
Vise nemam ni ime za skup osecaja koji izbijaju iz mene ..
male su reci Volim .... malo je reci verujem ,malo je reci ljubim ,sve je malo a tako ogromnih razmera da su nesagledive .
Moj osmeh je tu na licu,moj zivot odise tobom ...
Nema kilometara,vremena,osobe da bi pogazila sve ovo .
Sretna sam,zahvalna da se nalazim tu u kutku tvoga srca ,tu mi je dobro ,tu mi je toplo i kada me cusnes ponekad
pomerajuci se ...osetim svaki drhtaj,osetim kako dises .
Rastem ....plivajuci ti u ocima sarenilom boja ljubavi ,ne manjka ni tamnih boja sve je kako treba od svake nijanse po platnu zivota.
Koracam neprestano ,svaki korak odaje jedan pravac na svim raskrsnicama ,stazama
ja idem ka tebi ....
Idem od pocetka do kraja, idem do dna ovog vremena ...
a Ti si moj pocetak i moj kraj :heart:


 
Divno je, ljubavi, znati da si ovde u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno usamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali telo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moj san
kao biljka što se udvostručuje u senci..

Uspravna, bbices druga što će živeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nas svetlu života
kao da je pečat senke obelezio
vatrom svoja tajnovita stvorenja.

Pablo Neruda
 
Prelazim u pameti svu svoju prošlost i nehotice se pitam: Zašto sam živeo? U kakvom sam se cilju rodio? A cilj je taj zacelo postojao, i zacelo mi je bio odredjen neki visoki zadatak, jer osećam u svojoj duši neizmernu snagu...
Ali ja nisam pogodio taj zadatak, mene su zaveli mamci praznih i niskih strasti; iz ognja tih strasti iskovao sam se tvrd i hladan kao čelik, ali sam zauvek izgubio žar plemenitih težnji - najbolji cvet života.
I od tada koliko sam puta već igrao ulogu sekire u rukama sudbine! Kao orudje smrtne kazne padao sam na glave nesrećnih žrtava, često bez mržnje, uvek bez sažaljenja...
Moja ljubav nije donela nikom sreće, zato što nisam ništa žrtvovao za one koje sam voleo. Ja sam voleo sebe radi, za svoje zadovoljstvo; zadovoljavao sam čudnovatu potrebu svog srca, žudno gutajući njihova osećanja, njihovu nežnost, njihove radosti i patnje, i nikad se nisam mogao zasititi.
Kao kad čovek mučen gladju, iznemogao zaspi i vidi u snu divna jela i penušava vina: on guta s oduševljenjem vazdušaste darove uobrazilje i čini mu se da mu je lakše; ali čim se probudi, prividjenja nestaje...
Ostaju udvojena glad i očajanje.
A možda ću sutra umreti!... I neće ostati na zemlji nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo.
Jedni me smatraju za goreg, drugi za boljeg nego što sam u stvari.
Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi - loš.
Ni jedno ni drugo neće biti istina.



Ljermontov

"Junak Našeg Doba"
 
Ne upotrebljavaj uvredljive reči

Jedna mlada žena je jednog dana rekla nešto čime je uvredila svoju najbolju prijateljicu. Ona je odmah zažalila, i napravila bi sve da povuče svoje reći nazad. Ona je to rekla impulsivno, u momentu nepažnje, uz to da su bile tako bliske, nije ni pomislila na efekte svojih reći ranije.

U nastojanju da opovrgne ono što je uradila, otišla je kod jedne stare mudre žene. Objašnjavajući situaciju, i upitavši za savet. Stara mudra žena poslušala je strpljivo trudeći se da odredi koliko je iskrena ova mlada žena, koliko je stvarno želela da ispavi situaciju.

Mudrica je rekla, “Trebaš učiniti dve stvari da bi mogla ispraviti stvar. Jedna od njih je ekstremno teška. Večeras, uzmi svoje najbolje jastuke od perja, i otvori u svakoj od njih male rupe. Onda, pre izlaska sunca, moraš pred svakog praga u gradić staviti po jedno perje. Kada završiš prvi korak, vrati se opet meni i reći ću ti drugu stvar.”Mlada žena se vratila kući da se pripremi za svoj posao. Celu noć je provela idući sa jednog u drugi prag. Prsti su joj se smrznuli, dok je vetar bio mnogo oštar. Međutim ona je išla dalje tamnim ulicama..

Nakon izlaska sunca, mlada žena se vratila kod stare mudrice. Ona je bila iscrpljena, međutim osečala je olakšicu da će njen trud biti nagrađen. “Moji jastuci su prazni. Stavljao sam ispred svakog kućnog praga po jedno perje.”
Sada, rekla je stara mudrica, “Idi nazad i napuni svoje jastuke nazad i sve će biti kao ranije.”Mlada žena je bila ošamućena. “Ti znaš da je to nemoguće!” Vetar je sigurno oduvao perja nakon ostavljanja ispred pragova! Nisi rekla da trebam to pokupiti nazad! Ako je ovo tvoj drugi zahtev, onda stvari neće nikad biti iste.”

To je istina, rekla je mudrica. “Nikad ne zaboravi. Svaka tvoja reć je perje u vazduh. Jednom kazano, nikakav pokušaj, ma koliko bio iskren neće vratiti reći u tvoja usta. Izaberi dobro tvoje reći, i dobro ih čuvaj u prisutnosti onih koje voliš, zato zapamti da jedna dobra reć može da greje tri hladna zimska meseca.
 
Nebo je muškarac, a zemlja žena:
zemlja radja ono što
nebo dopušta da padne.
Kad zemlji nedostaje topline, nebo je šalje, kad ona izgubi svežinu i vlagu,
nebo je obnavlja.
Zato mile jedan drugome poput ljubavnika, dok ne probaju jedan od drugoga?
Bez zemlje, kako bi svet i drvo cvali? Šta bi tada nebeska voda
i toplina proizvele?

rumi
 
podici pogled prema nebu,
naslutiti u oblacima
citav jedan svet,
dubok i tajanstven,
- svoj svet…

onaj, drugima nevidljiv,
onaj, recima neizreciv,
onaj, spoznatljiv tek impresijom…
prigrliti ono dostizno i
pruziti ruke nedostiznome..


pogledaj u oblak..


20070705213211pa180144ul8.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top