Живот међу гробовима: Како је у 18. веку изгледао карантин на руском Кавказу?

[Lada]

Живот међу гробовима: Како је у 18. веку изгледао карантин на руском Кавказу?

13 АВГУСТ 2020
ЏОШ НАДО

Станислав Казанов/discoverynn. RU

• У селу Даргавс у на Кавказу у 18. веку. у време епидемија становници су били приморани да живе у локалној гробници и често остану тамо заувек.

Долина реке Гизељдон у Северној Осетији путнику може да понуди много више од околних регија. Али већина туриста овамо долази са сасвим одређеним циљем: да види некрополу у близини села Даргавс.
Њене камене гробнице, којих на броју има нешто мање од стотину, служиле су осетским породицама као вечито пребивалиште. Нека тела почивају у ковчезима у облику чамаца, због чега се археолози питају да ли су тамошњи људи веровали да пролазак у подземни свет означава прелазак преко духовне реке. Оближња кула у стању лаганог пропадања уздиже се над пределом и појачава осећање меланхолије.

Станислав Казанов/discoverynn. RU
Мада вам се на први поглед може учинити да је ово савршено место да заборавите на све бриге око COVID-19, посетиоци који дођу с тим циљем заправо нису најсрећније изабрали. Испоставља се да је некропола код Даргавса некада била древни карантин.
Место изгнанства за оболеле од колере
Гробнице се на брду налазе одвајкада (тачне временске одреднице нису познате, али неки процењују да су најстарије међу њима подигнуте у 14. и 16. веку) и служе као подсећање на претке данашњих Осетина или Ингуша. Али када је талас заразних болести (највероватније колере) захватио ову област у 18. веку, мештани су за њих нашли још једну намену. С обзиром да је карантин постао питање живота или смрти, богате породице су подизале куће за смештај својих болесника, док су заражени сиромаси одлазили у Даргавс да живе међу гробовима.

Заправо, према легенди и саме гробнице су настале због карантина... као и једне вештичије клетве.
Према тој причи, мушкарци из села су почели да се сукобљавају око лепе жене која се једног дана мистериозно појавила у Даргвасу. Остављали би посао незавршен, проналазили начине да јој се удварају и на крају се међусобно убијали у двобојима. Чак су и старци губили главу када би је видели. Локалне жене, можда из зависти, прогласиле су је за чаробницу, а мушкарци из села су је на крају убили како би били сигурни да ће припасти само Богу.
Међутим, убрзо је долином почела да се шири смртоносна зараза. Сумњали су да је то казна за њихове грехе, јер чак и земља је одбијала да прими мртве. Зато су гробнице подигнуте изнад земље, па их данас можемо видети по оближњим падинама.
Ове грађевине имају ниске отворе налик на прозоре, кроз које су се тела уносила у гробнице. Оболели од колере у 18. веку ове улазе су користили да се склупчају унутра и чекају да им рођаци донесу храну. С обзиром да у то доба није било лекова за многе заразне болести (а камоли вакцина), људи су често живели међу мртвима док им се и сами не би придружили. Испред неких крипти налазе се бунари. Локална легенда каже да ако у њих убаците новчић и он у паду удари о камен, онда постоји велика шанса да су душе људи који су ту закопани отишле у рај. За већину то је био једини излаз.

Станислав Казанов/discoverynn. RU

 

[Lada]

Како изгледа данашњи карантин
Зато, ако сте потиштени због карантинских мера у вашем граду, замислите да сте рођени у 18. веку у Осетији. Без дигиталне забаве, без тестова за антитела и без Нетфликса.

Данас људи овде епидемију прихватају сталожено. У долини има мало саобраћаја, посебно с обзиром на смањење туризма, а људи и даље мисле да је вирус „тамо негдеˮ. Можда у Москви или у оближњем Владикавказу. Ретко можете видети маске и људи се и даље рукују приликом сусрета.

Josh Nadeau
Опуштен однос према питању „здравља нацијеˮ само показује да је ова долина већ много пута доживела апокалиптичне догађаје који су дошли и прошли.

Како је кавкаска република постала део Русије?
Званични назив овог руског региона је Република Северна Осетила –Аланија, при чему је Аланија назив древног царства од којег Осети према веровању потичу. Ислам Сасијев, директор музеја некрополе код Даргавса, каже да је оближња река Кизилка добила име (које на локалном језику значи „црвенˮ)„по бици између снага Аланије и татарско-монголске војске 1395ˮ. Крв је, наиме, обојила реку у црвено, док је поражено царство сведено на територију од неколик долина. Оно је наставило да пролази кроз успоне и падове, борећи се против Отоманске империје, Татара и других освајача све док га у 17. веку није припојила Руска Империја.

Josh Nadeau
Новија историја је Осетији донела нова искушења. Она је подељена између Русије и Грузије када се 90-их година распао Совјетски Савез и различите међуетничке тензије (са Грузијом и суседном Ингушетијом) доводе до инцидената као што је напад на школу у Беслану 2004. године и рат 2008. у којем су учествовале Јужна Осетија, Грузија и Русија. Тензије су често ескалирале и многа села су навикла на повремене епизоде насиља.

Можда због тога Даргавс окупира нашу пажњу: он постаје симбол издржљивости, али и страдања. Ово место ће сигурно преживети још један крај света, као што ћемо ми преживети вирус: промењени, али и спремнији за нови свет.

 

[prsho]

zamisljam... zenio bi je definitivno

 

[Lada]

Kako je izgledalo biti turista tokom srednjeg veka? Ibn Batuta je bio jedan od retkih
Svet je u to vreme bio jedna velika nepoznanica

Čak oko 117.000 kilometara je u periodu od 30 godina tokom 14-og veka prešao naučnik iz Maroka, Ibn Batuta.

Osim afričkog kontinenta, obišao je i Kinu, pa čak stigao i do Maldiva, trudeći se da beleži sve zanimljivosti u vezi sa mestima koja je obilazio.

Veći deo života je ovaj naučnik proveo na području Bliskog Istoka, Afrike, Kine i Indije, ali i na teritoriji jugoistočne Azije. Vezan poslom za mnoge od ovih zemalja, upoznavao je lokalno stanovništvo i vrlo cenio njihovu gostoljubivost, istovremeno se trudeći da zabeleži sve predele koje je upoznao, kao i anegdote koje je čuo ili doživeo.

Sva svoja zapažanja je uneo u jedan spisak, koji se sloobodno može okarakterisati kao prvi pisani turistički vodič. Zapravo on najviše lični na ono, što danas smatramo pisanim turističkim vodičem.

Kako navodi Telegraph, Batuta je doživeo kulturološki šok u gotovo svim oblastima koje je posetio. Bilo mu je mrsko, primera radi da gleda urođeničko stanovništvo jednog ostrva u Indisjkom okeanu, dok su paradirali potpuno goli. Budući musliman i tradicionalista, nije bio baš ni oduševljen razgolišćenošću stanovnika ostrva Maldiva.

Naslov knjige koju je objavio je vrlo simboličan – Poklon onima koji razmišljaju o čudima gradova i čudima putovanja. Sve što je u njemu zabeleženo je Batuta neposredno pre smrti, 1369. godine izdiktirao svom kolegi. Pored ostalog, napisao je: Bio sam sam, bez pratilaca, nisam išao karavanom, ali me je uzburkao snažan poriv da ostvarim svoj cilj.

Ovo delo je prevedeno na nekoliko svetskih jezika i posebno je atraktivno istraživačima i ljubiteljima putovanja i istorije.

Nakon upoznavanja Iraka, krenuo je trasom čuvenog Puta svile, a onda se uputio na područje severne i istočne Afrike, te stigao i do Krima i današnje Turske. Obišao je i Kinu i Indiju, a upoznao se i sa lepotama Maldiva, Sumatre i Šri Lanke.

Pojedina njegova zapažanja su aktuelna i danas, dok kod opisa određenih mesta, čitalac vrlo lako može i da ih ne prepozna.

Naročito se osvrtao na prikazivanje odnosa prema njegovoj, muslimanskoj veri. Nekima je bio oduševljen, a neke je kritikovao. Tako je, na primer, pored ostalog zabeležio da je bio opčinjen crkvom Svete Sofije u Carigradu, ali da je ipak odbio da u nju uđe, jer je tada to bila najveća pravoslavna svetinja.

Damaskom je bio oduševljen... Jemenom nije... hvalio je Bahrein... Kina ga je u velikoj meri impresionirala svojom sofisticiranošću. Kritikovao je budiste u Šri Lanki, jer ih je smatrao idolopoklonicima. Plašio se pljaškaša na teritoriji Avganistana.

Iako pojedini istraživači dovode u sumnju ono što je Batuta izneo u svom delu, ne može se osporiti da jeste zanimljivo saznati kako su putovanja i određene zemlje izgledale u toku srednjeg veka.