Život iznova

[Još jedan iz sela]

Vreo letnji dan.
Ulazim u Dom zdravlja, ponovo zaista svestan zašto zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.
Tek što sam imao problem s peskom u bubregu, bolom koji je činio da se osećam kao da neko čeličnom kukom kida moje bubrege, i terao me da molim Boga za milost, kako bi već sledeće sekunde odneo bol. Još kao da osećam onaj hladni bolesnični znoj, dok koračam uz stepenice...
Oh, kako su samo smešni oni ljubavni jadi, i svi drugi problemi u poređenju sa svim tim!
U čekaonici srećem jednu svoju rođaku.
Obraća mi se onim siktavim šapatom žene koja je svesna da ne treba biti preglasan u akustičnoj, polupunoj čekaonici.
Govori mi kako ima sto problema, kako je suša ubila useve, kao njena ćerka ima problema s mužem, kao ima lošu platu i nezgodno radno vreme, kao je sve ovo " da bog sačuvaj" kako je "došlo zadnje vreme" kako " ne zna kud će, ni šta će"...
Gledam u njeno lice preplanulo od sunca i u njene svetloplave oči, mimikom izražavam saosećanje s njenim jadikovkama, povremeno uobičajenim rečenicama nastavim razgovor...Ali, dok je slušam i gledam, pada mi na pmaet jedna druga žena, sličnih svetloplavih očiju, crvene kose i lica preplanulog od sunca. Ona je totalna suprotnost, uvek pozitivna, jednako ume da uživa u ispijanju kafe u velikom gradu iz koga dolazi, kao i u berbi kruški kod mene, u večerima na mojoj terasi i večerima u letovalištima koja redovno obilazi, u vrućini koja tokom berbe pali kožu i u sunčanju na peskovitim plažama...
Zvonkim glasom doktorka iz ordinacije izvikuje moje prezime, i u znak pozdrava dotičem rame moje rođake, žurno odlazeći od nje. Dok zatvaram vrata, počinju da se uobličuju pitanja...

Da li smo mi patetičan narod?
Da li se rađamo patetični, ili to postajemo?
Da li patetičara proizvodi neuspeh, ili nezadovoljstvo?
Ako svi preziremo patetiku, zašto je tako često ispoljavamo?
Da li imamo pravo, i kada, kako stičemo pravo da budemo patetični?
Mogu li patetični da odbace patetiku i počnu život iznova?
Šta bi u tome bilo od pomoći?

 

[saintgeorge]

retko kad nekog tako okarakterisem jer sit gladnom ne veruje..svakom je svoja muka najteza i nek se nosi s njom..ne bih mu otezavao ako ne mogu pomoci

 

[Slonce]

proslo je leto...osecam jesen...u kostima...onim sitnim...

 

[Još jedan iz sela]

proslo je leto...osecam jesen...u kostima...onim sitnim...

Kolega, ne budi patetičan

 

[dobra predskazanja]

patetikom se na neki nacin spira odgovornost i pronalazi opravdanje za sebe i svoj neuspeh.

a zdravlje ti je u svakom slucaju najvaznije, samo sto ono sto imamo cesto uzimamo zdravo za gotovo dok negdne se ne prelomi.

 

[Em.]

Spojler

Vreo letnji dan.
Ulazim u Dom zdravlja, ponovo zaista svestan zašto zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.
Tek što sam imao problem s peskom u bubregu, bolom koji je činio da se osećam kao da neko čeličnom kukom kida moje bubrege, i terao me da molim Boga za milost, kako bi već sledeće sekunde odneo bol. Još kao da osećam onaj hladni bolesnični znoj, dok koračam uz stepenice...
Oh, kako su samo smešni oni ljubavni jadi, i svi drugi problemi u poređenju sa svim tim!
U čekaonici srećem jednu svoju rođaku.
Obraća mi se onim siktavim šapatom žene koja je svesna da ne treba biti preglasan u akustičnoj, polupunoj čekaonici.
Govori mi kako ima sto problema, kako je suša ubila useve, kao njena ćerka ima problema s mužem, kao ima lošu platu i nezgodno radno vreme, kao je sve ovo " da bog sačuvaj" kako je "došlo zadnje vreme" kako " ne zna kud će, ni šta će"...
Gledam u njeno lice preplanulo od sunca i u njene svetloplave oči, mimikom izražavam saosećanje s njenim jadikovkama, povremeno uobičajenim rečenicama nastavim razgovor...Ali, dok je slušam i gledam, pada mi na pmaet jedna druga žena, sličnih svetloplavih očiju, crvene kose i lica preplanulog od sunca. Ona je totalna suprotnost, uvek pozitivna, jednako ume da uživa u ispijanju kafe u velikom gradu iz koga dolazi, kao i u berbi kruški kod mene, u večerima na mojoj terasi i večerima u letovalištima koja redovno obilazi, u vrućini koja tokom berbe pali kožu i u sunčanju na peskovitim plažama...
Zvonkim glasom doktorka iz ordinacije izvikuje moje prezime, i u znak pozdrava dotičem rame moje rođake, žurno odlazeći od nje. Dok zatvaram vrata, počinju da se uobličuju pitanja...

Da li smo mi patetičan narod?
Da li se rađamo patetični, ili to postajemo?
Da li patetičara proizvodi neuspeh, ili nezadovoljstvo?
Ako svi preziremo patetiku, zašto je tako često ispoljavamo?
Da li imamo pravo, i kada, kako stičemo pravo da budemo patetični?
Mogu li patetični da odbace patetiku i počnu život iznova?
Šta bi u tome bilo od pomoći?

Nisam primetila da patetiku ispoljavaju oni koji je preziru.

 

[86bogomoljka]

Vreo letnji dan.
Ulazim u Dom zdravlja, ponovo zaista svestan zašto zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.
Tek što sam imao problem s peskom u bubregu, bolom koji je činio da se osećam kao da neko čeličnom kukom kida moje bubrege, i terao me da molim Boga za milost, kako bi već sledeće sekunde odneo bol. Još kao da osećam onaj hladni bolesnični znoj, dok koračam uz stepenice...
Oh, kako su samo smešni oni ljubavni jadi, i svi drugi problemi u poređenju sa svim tim!
U čekaonici srećem jednu svoju rođaku.
Obraća mi se onim siktavim šapatom žene koja je svesna da ne treba biti preglasan u akustičnoj, polupunoj čekaonici.
Govori mi kako ima sto problema, kako je suša ubila useve, kao njena ćerka ima problema s mužem, kao ima lošu platu i nezgodno radno vreme, kao je sve ovo " da bog sačuvaj" kako je "došlo zadnje vreme" kako " ne zna kud će, ni šta će"...
Gledam u njeno lice preplanulo od sunca i u njene svetloplave oči, mimikom izražavam saosećanje s njenim jadikovkama, povremeno uobičajenim rečenicama nastavim razgovor...Ali, dok je slušam i gledam, pada mi na pmaet jedna druga žena, sličnih svetloplavih očiju, crvene kose i lica preplanulog od sunca. Ona je totalna suprotnost, uvek pozitivna, jednako ume da uživa u ispijanju kafe u velikom gradu iz koga dolazi, kao i u berbi kruški kod mene, u večerima na mojoj terasi i večerima u letovalištima koja redovno obilazi, u vrućini koja tokom berbe pali kožu i u sunčanju na peskovitim plažama...
Zvonkim glasom doktorka iz ordinacije izvikuje moje prezime, i u znak pozdrava dotičem rame moje rođake, žurno odlazeći od nje. Dok zatvaram vrata, počinju da se uobličuju pitanja...

Da li smo mi patetičan narod?
Da li se rađamo patetični, ili to postajemo?
Da li patetičara proizvodi neuspeh, ili nezadovoljstvo?
Ako svi preziremo patetiku, zašto je tako često ispoljavamo?
Da li imamo pravo, i kada, kako stičemo pravo da budemo patetični?
Mogu li patetični da odbace patetiku i počnu život iznova?
Šta bi u tome bilo od pomoći?

Po onome sto je kod nas komercijala, sto se prodaje, ispada da jesmo.
Posle neuspeha, kod slabih se javlja ogorcenost, a ona vodi patetici.
Jedno je izneti problem, jer ga je nekada lakse resiti kada se glasno izgovori, a drugo je stavljati akcenat na njega a ne na resenje istog.
Mislim da je nekima petetika filozofija zivota i da su joj skloniji oni kojima je zapravo prevelika ususkanost/zasticenost izazvala neuspehe. Oni dovoljno oceliceni nemaju taj problem.

 

[Stroncijum]

Jao, nedo bog nikome da mora da testira svoj karakter u losim okolnostima. Posebno na duze vreme
Tek tu bi se videlo ko je koliko i stvarno jak, optimistican i poletan.Ili je takav samo dok je unutar svoje zone konfora
Malo je onih koje malo toga moze da slomi. Mnogo malo

Ima i pateticnih, koji prosto uzivaju u svojim mukama i pricama o tome, ali budimo realni, vremena su uzasna i ovo nije svajcarska ili svedska

 

[saintgeorge]

moze biti i patetican onaj koji se fejk smeje i drugima ruga..pa ides ides dok mu ne nadjes zicu gde puca i eto patetike

 

[november child]

patetikom se na neki nacin spira odgovornost i pronalazi opravdanje za sebe i svoj neuspeh.

..istina..

Po onome sto je kod nas komercijala, sto se prodaje, ispada da jesmo.
Posle neuspeha, kod slabih se javlja ogorcenost, a ona vodi patetici.
Jedno je izneti problem, jer ga je nekada lakse resiti kada se glasno izgovori, a drugo je stavljati akcenat na njega a ne na resenje istog.
Mislim da je nekima petetika filozofija zivota i da su joj skloniji oni kojima je zapravo prevelika ususkanost/zasticenost izazvala neuspehe. Oni dovoljno oceliceni nemaju taj problem.

..suva istina..

..plus - dobar deo ljudi se plashi da bude zadovoljno, da ne chuje zlo, potezuci stalno prichu o tome shta im fali i gde su pukli..

 

[**Freya**]

Da li smo mi patetičan narod?
Da li se rađamo patetični, ili to postajemo?
Da li patetičara proizvodi neuspeh, ili nezadovoljstvo?
Ako svi preziremo patetiku, zašto je tako često ispoljavamo?
Da li imamo pravo, i kada, kako stičemo pravo da budemo patetični?
Mogu li patetični da odbace patetiku i počnu život iznova?
Šta bi u tome bilo od pomoći?

Kod nas je osecaj zrtve jednostavno deo javnog diskursa koji se podrzava. Mi nikada nismo odgovorni, ne daj boze krivi, mi smo uvek napadnuti ili eventualno naivno dobri. Tako su nas naucili. Nazovimo ga kolektivno nesvesno.
Za moj racun to je izbegavanje odgovornosti. Licne, politicke, istorijske...nije vazno, princip je isti "meni se desilo - nama se desilo" i to je katastrofa. Nikome se nije desilo pride, iako jeste to je drugacije pa tako ne mozes ubediti narod da nismo jedino mi imali nepravedne ratove, da nismo jedino mi gladovali, da nismo jedino mi patili i bili povredjeni. Tada prestaje svaka prica i zrtva trazi drugu zrtvu kako bi se medjusobno razumele pa onda provode puno vremena u razgovoru. Moje misljenje je da kad padnes, bilo kao covek bilo kao drzava, nema sta tu da se misli i prica vec brze bolje moras da pokusas da uskocis u voz ponovo. Makar se okliznuo i pao jos dvesta puta.

 

[-Night -]

prestali smo da kukamo ...
počeli smo sa samoubistvima ...
zemlja sa 4 samoubistva svakog dana

 

[hirajgoagain]

postoji melanholija koja je negde onako... na istoku je toga valjda dosta
na bliskom istoku arapi jevreji mozhda
???
jug
sad dobro kad predje u manir
znachi da je negde zabole sta ces ti da mislis i da joj je bitno da se istrese a ti si tu relativno nebitan

znaci kako ce to da se upakuje postaje tako kao smeshno ili lepo
mada narodnjaci su cesto tako tragicni ljudi to vole ipka
na zapadu je valjda bila melanholija nekad popularna mozda neka renesansa negde... ali na dvoru posto su imali vremena?? ovi sto su morali da prezivljavaju mozda manje
ili oni sto im je tesko pa jedino mogu da pevaju kroz to al to je kao lepo pa se proda

neko mozda zna preciznije??? a kod nas u narodnim i nema neke tragike osim juzhno? sve se suzbija trpi se kao
kod nas...=srbija
pisem otprilike :I

 

[hirajgoagain]

Kod nas je osecaj zrtve jednostavno deo javnog diskursa koji se podrzava. Mi nikada nismo odgovorni, ne daj boze krivi, mi smo uvek napadnuti ili eventualno naivno dobri. Tako su nas naucili. Nazovimo ga kolektivno nesvesno.
Za moj racun to je izbegavanje odgovornosti. Licne, politicke, istorijske...nije vazno, princip je isti "meni se desilo - nama se desilo" i to je katastrofa. Nikome se nije desilo pride, iako jeste to je drugacije pa tako ne mozes ubediti narod da nismo jedino mi imali nepravedne ratove, da nismo jedino mi gladovali, da nismo jedino mi patili i bili povredjeni. Tada prestaje svaka prica i zrtva trazi drugu zrtvu kako bi se medjusobno razumele pa onda provode puno vremena u razgovoru. Moje misljenje je da kad padnes, bilo kao covek bilo kao drzava, nema sta tu da se misli i prica vec brze bolje moras da pokusas da uskocis u voz ponovo. Makar se okliznuo i pao jos dvesta puta.

de ti ide taj voz

 

[dive]

sve je receno gore..
bih opsirnije, al sad nemam vremena..vraticu se..
ja sam pateticna..
prezivela sam dva puta taj bol o kome si pisao..
oba puta rastavljala se po nedelju dana sa zivotom od bolova..drugi put zbog povracanja od tog istog bola izgubila glas koji mi se vratio tek posle pola godine..
shvatila sta je uzrok i evo opet jutro pocinjem sa kafom
sta je to nego patetika?

 

[gost 286428]

Mali i sitni problemi se uspesno resavaju krupnijim i ozbiljnijim..

 

[gost 159591]

Nisam primtila da smo patetican narod, cak sta vise.
Postoje tu i tamo zene koje kao da vole da su mucenice, to im je kao neki obavezan deo identiteta prave zene ali i one su sve redje. Nove generacije idu u sasvim drugom smeru, previse suprotno...

I ta zena u ambulanti...Mislim sta reci, gnjavila te jeste bas u vreme kad ni o sebi nisi mogao da razmisljas ali iskreno susa koja je unistila useve ljudima koji i u najboljoj godini tesko zive i dete koje gledas u losem braku nisu patetika to jesu stvarni problemi.

 

[gost 159591]

Jao, nedo bog nikome da mora da testira svoj karakter u losim okolnostima. Posebno na duze vreme
Tek tu bi se videlo ko je koliko i stvarno jak, optimistican i poletan.Ili je takav samo dok je unutar svoje zone konfora
Malo je onih koje malo toga moze da slomi. Mnogo malo

Ima i pateticnih, koji prosto uzivaju u svojim mukama i pricama o tome, ali budimo realni, vremena su uzasna i ovo nije svajcarska ili svedska

Kazu ljudi da ne pada sneg da bi pokrio breg vec da bi svaka zivotinja pokazala svoj trag. Bio je period kad su svi ljudi koje poznajem i ne poznajem bili u losem, teskom vremenu. Na pocetku kao da su svi iz raja izasli vec posle dva meseca se tacno videlo ko je ko. Neko zao, neko gramziv, neko lud, neko podao, neko lazov, neko bednik, neko heroj, neko covek...Najmanje je bilo pateticnih. Ne, nikako se ne moze reci za nas da smo patetican narod.

 

[Em.]

Jao, nedo bog nikome da mora da testira svoj karakter u losim okolnostima. Posebno na duze vreme
Tek tu bi se videlo ko je koliko i stvarno jak, optimistican i poletan.Ili je takav samo dok je unutar svoje zone konfora
Malo je onih koje malo toga moze da slomi. Mnogo malo

Ima i pateticnih, koji prosto uzivaju u svojim mukama i pricama o tome, ali budimo realni, vremena su uzasna i ovo nije svajcarska ili svedska

To što nema u nekoj situaciji mesta optimizmu i poletu,ne znači da je jedini izlaz patetika.
Mislim da pravi lom dožive oni, koji u datoj situaciji nisu(ne umeju da budu) patetični.
Tako, da sklonost patetici, nikako ne uzimam kao merilo nečije patnje.

 

[smokvicica]

sve je receno gore..
bih opsirnije, al sad nemam vremena..vraticu se..
ja sam pateticna..
prezivela sam dva puta taj bol o kome si pisao..
oba puta rastavljala se po nedelju dana sa zivotom od bolova..drugi put zbog povracanja od tog istog bola izgubila glas koji mi se vratio tek posle pola godine..
shvatila sta je uzrok i evo opet jutro pocinjem sa kafom
sta je to nego patetika?

to je ludost i mazohizam

 

[**Freya**]

de ti ide taj voz

Jedan pametan covek ima uramljenu pricu u kancelariji. Svakog jutra se probudi jedan lav i jedna antilopa. Lav zna da je njegov zadatak da juri antilopu kako bi imao sta da jede. Antilopa zna da mora da trci tog dana ako hoce da ostane ziva. Ljudi izgube decu pa trce i dalje, vrate se u voz zivota, nose se dostojanstveno i zive pored bola ali ipak zive. Neko slomi nokat pa legne da umre. Trebalo bi razluciti jasno patetiku i bol, to nisu sinonimi.

 

[Borac za prava zivotinja]

Patetika je prenaglašavanje osećanja u cilju izazivanja samosećanja ili skretanja pažnje. Takoreći hiperbola emocija. Ako njene simptome ne prepoznajemo u većini ljubavnih stihova (koje ne razlikujemo od romantike), kako je onda tako lako vidimo u nečijem svetloplavom, tugaljivom pogledu?

Kada naletimo na paćenika od krvi i mesa pa ga proglasimo za patetičnog, to je stoga što nam, najčešće, ne prija tuđi teret. Lakše je nečije emocije proglasiti lažnim i preteranim, lepše je okrenuti se osobi koja zrači optimizmom … jer je bolje da nas zaraze pozitivne vibracije (makar bile odglumljene) nego dosadno očajavanje. Ali kada se patetika samo čita u knjizi ili gleda na filmu, onda je podnošljiva, nevidljiva ili čak prijatna, zato što je blizu onoliko koliko joj dopustimo.
Onog trenutka kada se podsmehnemo osobi koja izjavi da umire od ljubavi, postajemo zli; ako joj poverujemo, i sami postajemo naivni ili - patetični. Naravno, sve u tuđim očima.
Svetu se nikada ne može ugoditi.

 

[tehduduk]

prestali smo da kukamo ...
počeli smo sa samoubistvima ...
zemlja sa 4 samoubistva svakog dana

.....

 

[koto]

Jao, nedo bog nikome da mora da testira svoj karakter u losim okolnostima. Posebno na duze vreme
Tek tu bi se videlo ko je koliko i stvarno jak, optimistican i poletan.Ili je takav samo dok je unutar svoje zone konfora
Malo je onih koje malo toga moze da slomi. Mnogo malo

Ima i pateticnih, koji prosto uzivaju u svojim mukama i pricama o tome, ali budimo realni, vremena su uzasna i ovo nije svajcarska ili svedska

to bi bilo to.

 

[gost 159591]

Patetika je prenaglašavanje osećanja u cilju izazivanja samosećanja ili skretanja pažnje. Takoreći hiperbola emocija. Ako njene simptome ne prepoznajemo u većini ljubavnih stihova (koje ne razlikujemo od romantike), kako je onda tako lako vidimo u nečijem svetloplavom, tugaljivom pogledu?

Kada naletimo na paćenika od krvi i mesa pa ga proglasimo za patetičnog, to je stoga što nam, najčešće, ne prija tuđi teret. Lakše je nečije emocije proglasiti lažnim i preteranim, lepše je okrenuti se osobi koja zrači optimizmom … jer je bolje da nas zaraze pozitivne vibracije (makar bile odglumljene) nego dosadno očajavanje. Ali kada se patetika samo čita u knjizi ili gleda na filmu, onda je podnošljiva, nevidljiva ili čak prijatna, zato što je blizu onoliko koliko joj dopustimo.
Onog trenutka kada se podsmehnemo osobi koja izjavi da umire od ljubavi, postajemo zli; ako joj poverujemo, i sami postajemo naivni ili - patetični. Naravno, sve u tuđim očima.
Svetu se nikada ne može ugoditi.

E o ovome sam govorila kad sam pisala o tebi pre neki dan.