Život i Harpije

Pa,vidi...Život ti je dragulj bez kog svi brilijanti ovog sveta ne vrede pišljivog boba...
Riknućeš kasnije-nećeš ni ti eskivirati,ali iskoristi-imaš besplatnu igru s draguljima...Sve lepote
ovog sveta dostupne!A ne moš sve ni stići,samo jednu po jednu ()...

Живот је далеко од драгуља. Пре је упоредив са "мочварном каљугом јада".

Шта је заправо тај твој "драгуљ" најбоље је описао филозоф Дејвид Хјум овим мислима:

Kаjаnje, srаmotа, pаtnjа, bes, rаzočаrаnje, nespokoj, strаh, utučenost, očаj: ko je ikаdа, nа svom životnom putu, izbegаo nemilosrdne prepаde ovih mučiteljа? Koliko ljudi je ištа bolje uopšte i osetilo? Nаpor i sirotinjа, toliko omrznuti od svih, izvesnа su sudbinа ogromne većine: а ni mаlobrojni povlаšćeni pojedinci, koji uživаju u lаgodnom obilju i dokolici, nikаdа ne dostignu ispunjenje ili istinsko blаženstvo. Ni svа dobrа ovog svetа zаjedno ne bi čovekа učinilа istinski srećnim; аli će gа svа zlа nа okupu zаcelo dotući; bilo koje pojedinаčno zlo (а ko se može osloboditi bаš svаkog) bezmаlo je dovoljno dа život učini nepodnošljivim, bаš kаo i nedostаtаk bilo kojeg dobrа (а ko ih može posedovаti bаš svа).
Kаdа bi se tuđin iznenаdа obreo u ovom svetu, pokаzаo bih mu, kаo uzorаk ovozemаljske nesreće, bolnicu prepunu bolesti, zаtvor krcаt zločincimа i dužnicimа, bojno polje prekriveno leševimа, flotu kojа tone nаsred okeаnа, nаrod koji propаdа pod tirаnijom, ljude iznemogle od glаdi, ili kuge. A kаdа bih hteo dа mu pokаžem veselu strаnu životа, ne bi li shvаtio štа su životnа zаdovoljstvа, kudа bih ra poveo? Ha bаl, y operu, nа dvor? S punim prаvom bi mogаo pomisliti dа mu još uvek pokаzujem rаznovrsnost bede i žаlosti.

Zаpitаjte se, pitаjte bilo kogа od svojih poznаnikа, dа li bi ponovo proživeli poslednjih deset, ili dvаdeset godinа svog životа. He! Ali nаrednih dvаdeset, vele oni, biće bolje.

"I nаdаju se dа će od životnog tаlogа dobiti
ono što im prvi živаhni mlаz ne mogаde dаti".

I nа krаju shvаte (tаko je velikа ljudskа bedа; onа čаk i protivrečnosti uspevа dа pomiri) kаko se istovremeno žаle i nа krаtkoću životа i nа njegovu tаštinu i muku."

Није циљ живота уживати у овом "најбољем од свих могућих светова" већ је циљ спасити се из њега.

Та меланхолија коју постављач теме осећа само је подсетник на тај циљ. Подсетник да треба тражити излаз из пакла и да је то оно што је једино озбиљно .
Сигурно је свако приметио да кад год се осећа добро ХАРПИЈЕ СУ ТУ да му загаде тај осећај, баш као Финеју храну а када је принесе устима.

Те Харпије су заправо помагачи, а не одмагачи. Оне подсећају човека на његов прави циљ, да уживање није то, да не мисли да је пакао рај већ да тражи излаз.

Сада, када би самоубиство било тај излаз не би било ништа лакше од тога. Али није! Побећи није тако лако. Зато имамо филозофију која нам је показала пут ка спасењу и на нама је да следимо тај пут надајући се да ћемо проћи испит и да ће "одело" које обучемо за живота омогућити нам да се не нађемо голи на краљевској свадби... и будемо избачени са ње.

Сведенборг и свадбено рухо
http://forum.krstarica.com/entry.php/10735-Svedenborg-i-svadbeno-ruho

 

[zxy]

Dobro je Ozimane što pišeš ovako jer je to danas preko potrebno ,mladima naročito,da ih upozori na pravu prirodu života i oduči od naivnog optimizma koji je uzrok nezadovoljstava i razočarenja od prilika u državi do partnera.Danas su prisutni razni mehanizmi begstva od života koji mnogi doživljavaju kao sreću iako je to daleko od toga,šta više efekat je suprotan jer se nepripremljeno ulazi u život i suočavanja sa njim.Jedini put je veća opreznost i razumevanje svega oko sebe što filozofija daje ali i obična životna mudrost koja se ranije prenosila na nove generacije a danas zbog velikih i brzih promena to se izgubilo a jaz izmedju generacija je sve veći.Dakle osposobljavanje razumevanjem da se čovek nosi sa životnim problemima i uspeh u tome su jedina prava sreća koja je čoveku dostupna koja ga ispunjava i razvija i umesto razočarenja i depresije daje mu vedrinu uprkos svemu.

 

[LJILJA MMM]

Da, život je kao voda - dolazi i odlazi i opet dolazi i odlazi ..i u svaku pukotinu našu zadje da nas pronadje.....zato, se ne isplati sakrivati se.

Naravno, obojica ste u pravu, i ti i Z.....Ipak, elan, volja, ta energija koja nosi, optimizam, planiranja i razočarenja, osećaj euforične sreće koja nema realnog utemeljenja...ono o čemu Z priča...sve su to putevi kojima mladost mora proći na putu ka zrelosti i dalje.

 

[nesa973]

U nadi živimo u nadi i umiremo.
Idealizovanje života može da priušti neko ko se nije namučio u životu, tj. ko se nije oznojio da bi zaradio sebi za život.
Nedavno sam pročitao za jedan interesantan običaj, čini mi se u Bugarskoj, ako neko ima bolje podatke neka me ispravi.
Običaj je takav da kad se rodi dete svi obuču crno i plaču, a kad čovek umre svi oblače belo i pevaju.Oni to objašnjavaju tako da kad se čovek rodi on će celog života da se muči, a kad umre prestaće sve njegove nevolje.Nekom će to delovati čudno ali ima logike.

 

[MathPhysics]

Lepo je to Covi napisao. I ti si Ozi u tekstu naveo, a i od Hjuma pokupio par pametnih misli, ali ne bih se složio ni sa njim ni sa tobom da je bekstvo od besmisla filozofija i da taj mračnim tonovima obojen život stvarno takav kakvim se ukazuje sagledan kroz veo sete. Znaš, ja bih svakako rado ponovo prošao kroz 20 godina unazad, iako nisu sve bile tako svetle, a što se onih narednih tiče, sigurno da treba nositi nadu da će biti bolje. Optimizam treba da krasi čoveka, on treba da se bori, a ne posrće. Kao što je Roki Balboa u onom filmu rekao (pišem po sećanju, pa možda i promašim neku reč), "Ni ja, ni ti, niko ne udara tako jako kao život. Ali nije bitno koliko jako ti udaraš, neko kakve udare možeš da izdržiš i da nastaviš da se krećeš napred. Tako se pobeđuje!". Naravno, ne treba se uvek zaletati i očekivati blago od svakog trenutka, previše ambicija čoveka takođe ume da sruši, ali prosto posustajanje i mirenje sa tim da ne možemo dalje, da je sve tako mračno, gore je i od ništavila od kojeg bežiš.

 

[zxy]

U nadi živimo u nadi i umiremo.
Idealizovanje života može da priušti neko ko se nije namučio u životu, tj. ko se nije oznojio da bi zaradio sebi za život.
Nedavno sam pročitao za jedan interesantan običaj, čini mi se u Bugarskoj, ako neko ima bolje podatke neka me ispravi.
Običaj je takav da kad se rodi dete svi obuču crno i plaču, a kad čovek umre svi oblače belo i pevaju.Oni to objašnjavaju tako da kad se čovek rodi on će celog života da se muči, a kad umre prestaće sve njegove nevolje.Nekom će to delovati čudno ali ima logike.

Takav primer navodi Šopenhauer za Meksiko.
Ali i kod vlaha u istočnoj Srbiji ima nešto slično.Kad neko umre svira muzika jer se smatra da se pokojnik oslobodio ovozemaljskih muka