Realnost je da je toga bilo uvek, logicno. Da li je greh voleti platonski nekog drugog, a iz odgovornosti prema deci i bracnom partneru ostati sa njima imajuci u vidu da smo odgovorni za ono sto cinimo, ali ne i za ono sto osecamo?
Da li je greh sacekati da i ta nova platonska ljubav prodje kao sto je prosla i ona sa bracnim partnerom, a da se pri tom ne traumiraju clanovi porodice svojim strastima?
Da li je bolji suprug/a i roditelj neko ko ce se razvoditi svaki put kad mu srce zaigra za nekim drugim imajuci u vidu koliko dugo traju roditeljska odgovornost i brak?
Crno/beli svet, Copyright by Krstarica...
Postoji jedan od mitova koji se stalno pominje, a netacan je (naucno dokazano) da nesto mora da bude pogresno u braku ili vezi da bi se neko zainteresovao za nekog drugog.
ako vas mrzi da gledate/citate, obratite paznju na 17. minut (mada preporucujem da se pogleda sve, prevedeno je)
http://www.ted.com/talks/helen_fisher_tells_us_why_we_love_cheat
