Била је најмлађа српска краљица, чија је лепота, али и необична судбина, приказана на многим фрескама и сликама, опевана у песмама и романима и тумачена међу историчарима. Сама помисао да је као петогодишња девојчица постала краљева супруга, изнова заокупља пажњу и изазива знатижељу, како домаће, тако и стране јавности. Симонида Немањић симболизује жртвену улогу детета, лепоту, патњу, али и одрицање, посвећивање и узвишеност.
Симонида Пелеолог, кћер византијског цара Андроника Палеолога, живела је од 1294. до 1345. године. У то време необично име, добила је по свецу, испод чије иконе је, приликом њеног рађања, најдуже горела свећа. Отац ју је, у знак примирја између Византије и Србије, као једину неудату жену у породици, послао на спрски двор. Тако је Симонида постала српска четврта жена краља Милутина, који је био око 40 година старији од ње, што је сврстава у најпознатије српске владарке.
Обзиром да је на српски двор дошла као врло мала девојчица, тамо је васпитавана до свог пунолетства, што је тада било са 12 година. Убрзо након тога, испоставило се да је млада краљица нероткиња. Постоје нагађања да је узрок управо тај што краљ није био довољно стрпљив да сачека њено пунолетство.Симонидина мајка Ирина подржавала је овај неприкладан брак, и своју кћер и зета засипала највреднијим поклонима. Наравно, имајући у виду да би један од њених синова могао да наследи српски престо, до чега није дошло, јер, краљ Милутин је имао потомке са пређашњим женама.
Након мајчине смрти, краљица Симонида, у којој је већ дуже време постојала жеља за монашким животом, остала је дуже у Цариграду и покушала да се замонаши. Тај је догађај изазвао бес краља Милутина, те је присиљена да збаци монашку одећу и врати се на српски престо. Њена жеља ипак се испунила, након Милутинове смрти. Млада удовица, са својих 27 година, више није хтела да буде ничија супруга, већ је своју судбину видела у посвећивању вери. Као монахиња у манастиру Св. Андреје у Цариграду, и даље је живела на двору. Бавила се теолошким питањима и своју љубав посветила искључиво Богу.
Специфична и прилично груба судбина најмлађе српске краљице била је инспирација Милану Ракићу за писање песме Симонида, а Милутину Бојићу за драму Краљева јесен. Фреска у манастиру Грачаница, на којој је приказан лик најмлађе српске краљице Симониде, надалеко је позната и спада у највредније. Иако је оштећена, при чему су Симонидине очи ископане, њено лепо и тужно лице посматраче оставља немима и замишљенима над њеном животном причом.
Симонида
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
Милан Ракић
