Женски манастири

CTEMA:
Овде се мисли на Манастир Стјеник, који није Овчарско-кабласки Манастир, али јесте близу Чачка.

Иначе, те расколнице су напустиле Манастир и настаниле се у некој приватној кући, тако да је Стјеник, наравно, Православни Манастир....
Kliknite za proširenje...
------pametniji majci bio,čitavo vreme postujem,pogledajte tv avalu reportažu o novostjeničkim monahinjama...tada bi znao da su napravile na tvoju žalost a svih pravoslavnih radost ,manastir mnogo veći od Stjeničkog,koji je sad ekumenski....Tv Avala u subotu mislim da je repriza u 10h....
 
Gazdarica:
Dobro Risto, ti sad nudis jedan uopsten odgovor, odnosno onaj koji bi trebalo da bude ispravan i legitiman...
Istina je da je vecina monahinja koje sam upoznala, a od djetinjstva sam ih upoznala na desetine, imala mnogo prizemnije razloge, medju kojima je dominantan bio razocarenje u ljude..
Kliknite za proširenje...

I moj razlog bi bio prizemniji da sam otisla. Otisla bih kad ne bih imala para da jedem, za odelo i za kozmetiku, a kad bi poceli mnogo da me maltretiraju ovde kod kuce, mislim na udaranje pre svega ali i na vikanje.
 
Između Carigrada i Rima (1)

zica1jt6.jpg


Svetu Žiču obnavljamo, Boga proslavljamo, svoje duše spasavamo, delo otaca nastavljamo - imao je običaj da kaže vladika Nikolaj Velimirović, episkop ohridski i žički, koga je Srpska pravoslavna crkva proglasila za svetitelja. Za episkopa žičkog rukopoložen je na 700. godišnjicu hirotonije prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save, a ako postoji mesto gde se životi i delo ove dvojice srpskih svetitelja sustižu i prepliću, onda je to upravo manastir Žiča, koji je početkom oktobra 2006, na praznik svog ktitora prepodobnog monaha Simona, kako se u monaštvu zvao kralj Stefan Prvovenčani, ušao u dvogodišnje obeležavanje jubileja - osam vekova postojanja prvog sedišta samostalne srpske arhiepiskopije.
"U vojsci iskusan i hrabrošću udivljen.., kada seđaše na čelu trpeze veseljaše blagorodnike bubnjevima i guslama .., a negovaše mnogo i književnost, a uz to beše vrlo razuman i vešt pripovedač". Ovako žičkog ktitora kralja Stefana Prvovenčanog (1196-1228) opisuje srednjevekovni biograf Teodosije.
Sliku o njemu istoričari upotpunjuju tvrdnjom da je bio i okretan diplomata. Takođe ističu da je prvi srpski kralj iz kuće Nemanjića, kao i njegov mlađi brat Sveti Sava, bio pisac, što nije bila česta pojava ni u srednjem veku. Obojica su pisali o istoj temi i u isto vreme - žitijama svoga oca Stefana Nemanje. Istoričari književnosti hvale i manastirske povelje na kojima je Stefan Prvovenčani ostavio svoj potpis.
Iz nekog razloga, kako u svojoj čuvenoj knjizi Srpska književnost srednjeg veka primećuje profesor Milan Kašanin, "ovaj izvanredni vladar-pisac ne samo što nije bio mnogo čitan, nego o njemu nije ni pisano mnogo". O Stefanu Prvovenčanom, čijom je inicijativom i akcijom proglašena srpska kraljevina i uz saradnju Svetog Save zadobijena autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, završena i živopisana Bogorodičina crkva u Studenici i sazidana i dekorisana freskama Spasova crva u Žiči, napominje profesor Kašanin, niko u srednjem veku napisao nije biografiju, niti u moderno doba izradio monografiju - od onoga što se o njemu zna, još ponajviše se zna od njega samog.
Ipak, biografi Svetog Save, Domentijan i Teodosije, navode da je Stefan Nemanjić izgradnju žičkog hrama posvećenog Vaznesenju Hristovom započeo još kao veliki župan, u vreme kad je njegov mlađi brat Sava bio starešina manastira Studenica. Mesto su brižljivo odabrali, tako da se prvo sedište srpske arhiepiskopije nalazilo podjednako udaljeno od vizantijskog Carigrada i latinskog Rima. Takođe se vodilo računa i o bezbednosti, ali i da kraj bude lep i bogat, pre svega žitom, o čemu svedoči i samo ime Žiča.
Izgradnja manastirskog kompleksa je, zbog političkih i drugih prilika, dugo trajala. Radovi su ubrzani posle 1219, kada vaseljenski patrijarh Manojlo Saranten Haritopul i vizantijski car Teodor Prvi Laskaris u Nikeji uručuju arhimandritu Savi Akt o autokefalnosti Srpske crkve, hirotonišući ga na praznik Cveti za prvog srpskog arhiepiskopa. Po povratku iz Nikeje jedan od prvih Savinih poslova bio je dovršenje Žiče u kojoj je 1220. hirotonisao osmoricu episkopa.
Tri godine ranije u Spasovoj crkvi ktitor Žiče krunisan je kao prvi srpski kralj. Kraljevsku krunu 1217. dobio je od pape Honorija Trećeg, a njegov drugi brak s Anom Dandolo, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola, bio je plod savezničkih pregovora s Venecijom i Rimom. Nezadovoljan bratovljevom prozapadnom politikom, Sava Nemanjić je u vreme krunisanja bio na Svetoj Gori, ali su se pod unutrašnjim pritiscima braća ubrzo izmirila.
 
Mati mnogim crkvama (2)

zica2wv4.jpg


Najstarije istorijske izvore o Žiči predstavljaju povelje kralja Stefana Prvovenčanog i njegovog najstarijeg sina Radoslava. Potiču iz druge i treće decenije 13. veka. Jedno stoleće kasnije prepisane su na zidove prolaza, ispod kule na ulazu u crkvu. Najveći deo povelje sadrži podatke o darovima u zemljišnom imanju, kao i obavezu da se "svečani obredi ustoličenja uvek obavljaju u ovom hramu koji je u analima sa poštovanjem označavan kao ‘mati mnogim crkvama’".
Sve dok 1235. godine, kada je iz bezbednosnih razloga crkveno sedište izmešteno u Pećku patrijaršiju, u Žiči su krunisani vladari iz dinastije Nemanjića, a u njoj je početkom 20. veka miropomazan i kralj Petar Prvi Karađorđević. Manastir je prvi put stradao već krajem 13. veka u naletu Tatara i Kumana, potom pod turskom vlašću, kao i u Drugom svetskom ratu kad su ga Nemci bombardovali. Tokom proteklih osam vekova više puta je i obnavljan.
Crkva Svetog Spasa pripada raškoj graditeljskoj školi. Novina u odnosu na dotadašnje sakralne građevine su paraklisi u glavnom hramu, koji su posvećeni svetom Savi Jerusalimskom i svetom arhiđakonu Stefanu. Fasade Žiče obojene su crveno, po ugledu na crkve Svete Gore Atonske, a sadašnji izgled crkve potiče iz restauracije izvedene 1989. i 1990. godine.
Zbog stradanja kroz koja je prošla, Žiča danas čuva petinu svog monumentalnog živopisa koji se smatra najvišim dometom u srednjovekovnoj Srbiji. U pevnicama je sačuvan živopis iz vremena svetog Save, delo carigradskih majstora. Živopis u kapeli potiče iz četvrte decenije 13. veka, dok je u oltaru, naosu, kapelama i na ulazu sačuvan živopis obnovljen u prvoj polovini 14. veka, koji se pripisuje dvorskim majstorima kralja Milutina.
Od prvobitnog, po lepoti nadaleko čuvenog kamenog žičkog ikonostasa, ništa nije ostalo. Sadašnji mermerni, rađen po uzoru na prvobitni, u crkvi je od 1994. godine. U hramu se nalaze i dva sarkofaga, u kojima počivaju arhiepiskop Jevstatije Prvi (13. vek) i patrijarh Gerasim Sokolović (1574-1586). Mošti kralja Stefana Prvovenčanog počivaju u manastiru Studenica.
Žička riznica u vreme Stefana Prvovenčanog važila je za najbogatiju u celoj jugoistočnoj Evropi, ali je njen veči deo uništen u najezdi Bugara već krajem 13. veka, a mnoge dragocenosti su odnete. U manastirskoj porti, istočno od Spasove crkve nalazi se mala crkva svetih apostola Petra i Pavla. Sagrađena je početkom 14. veka i nekada je bila posvećena svetom Teodoru Tironu i Teodoru Stratilatu. Obnovljena je krajem 18. i početkom 19. veka. Crkva Svetog Save i grobljanski hram Uspenja Presvete Bogorodice su iz 1936. kada je sagrađena i Kosturnica. U okviru manastirskog kompleksa nalazi se Vladičanski dvor, sagrađen 1935. u vreme vladike Nikolaja. Spaljen je u nemačkom bombardovanju 1941. kao i veći deo manastirskog kompleksa. Obnovljen je 1965. godine, a Žiča je danas i episkopsko sedište. Tokom poslednjih deset godina sagrađeni su monaški konak, ekonomija, mlekara, pekara, objekti za goste, urađen je enterijer na obnovljenoj narodnoj trpezariji. Najavljenim radovima u okviru jubileja, koje će Vlada Srbije finansirati iz Nacionalnog investicionog plana, predviđa se potpuno preuređenje manastirskog kompleksa koji je ove godine dobio zaštitnu zonu koja treba da sačuva njegovu okolinu od industrijske i divlje gradnje.
 
Najpre stekni mir u sebi (3)

zica3ph8.jpg


Žiča je danas veliki ženski manastir otvoren da, kako kaže igumanija žička Jelena (Lazović), "primi sve koji su zaintersovani da upoznaju svoju veru i monaški život". Žičko sestrinstvo trenutno ima 40 monahinja. Manastir je poznat po ikonopisačkoj radionici, koju je osnovao đakon pokojnog vladike Stefana Miodrag. On je znanje stečeno na Svetoj gori, u keliji Pahomeja, preneo na žičke monahinje, čije ikone nose poseban pečat.
Monahinje za potrebe manastira same šiju, a sestra Dionisija veze i svešteničke odežde i sve što je potrebno za crkvu. Drže se svetogorske tradicije, ručnog rada i prirodnih materijala.
Počeci izdavačke delatnosti u Žiči vezani su za vreme vladike Nikolaja Velimirovića. Štamparija sa 50.000 knjiga izgorela je u nemačkom bombardovanju Žiče, a manastirsko izdavaštvo obnovljeno je pre pet godina. Najveća pažnja posvećuje se delima starca Emilijana, doskorašnjeg igumana svetogorskog manastira Simonopetre.
- Manastir objavlje knjige namenjene monaštvu i obnovi monaškog života, kao i štivo namenjeno ljudima koji žele da što više saznaju o našoj veri. Knjige sa grčkog prevode Maja Rašović, devojka koja je završila grčki jezik u Solunu i sprema magistraturu, i episkop Atanasije (Jevtić), dok knjige sa ruskog prevode naše sestre iz manastira - objašnjava sestra Nektarija.
Povodom jubileja, u Žiči planiraju da do 2008. objave dela vladike Nikolaja Velimirovića na engleskom, grčkom, ruskom i francuskom, kao i veliku monografiju o manastiru na kojoj radi Republički zavod za zaštitu spomenika.
Žiča ima i malu radionicu koja se bavi kaširanjem ikona i zaloga za knjige, a tu su i druga poslušanja. Posla ima na pretek: administrativnih, u trpezariji, kuhinji, na ekonomiji, u crkvi gde monahinje posetiocima objašnjavaju istorijat manastira. Žiča je veoma posećeno mesto. Nalazi se nadomak grada Kraljeva, u programima je đačkih eskurzija, u crkvi se održavaju krštenja i venčanja, ali samo za meštane sela Kruševica u kome se manastir nalazi.
- Na prvi pogled reklo bi se da Žiča nije dobra za razvoj ozbiljnog monaškog života. Međutim, ona je gotovo jedini manastir gde su konaci potpuno povučeni van porte, gde nije dozvoljen pristup turistima i znatižljnim ljudima u prostor gde monasi žive. Monahinje imaju izuzetan mir, a tek će ga imati sa ovim novim programom koji predviđa izgradnju manastirskog kompleksa u šumi, iznad groblja. Ovi konaci biće pretvoreni u gostoprimnicu, veliku biblioteku, što bi omogućilo prijem većeg broja ljudi i rad sa decom, za šta sada nema uslova. Blizina grada sama po sebi ne smeta. Rukovodimo se izrekom svetih otaca koja kaže "najpre stekni mir u sebi, onda će hiljadu oko tebe biti spaseno", kažu u Žiči.
Manastir živi po svetogorskom tipiku. Ustaje se u pola četiri ujutru. Od četiri počinju bogosluženja, koja sa kraćim odmorom traju do pola deset, kada je ručak. Poslušanja traju do tri popodne kada počinje jednosatna proba vizantijskog pojanja. Večernja bogosluženja završavaju se u 18 sati, a posle dva sata sledi završetak radnog dana i povlačenje monahinja u kelije, gde svaka od njih ima svoj molitveni program. Noćna molitva i vršenje molitvenog pravila noću je, smatraju u Žiči, "ispravnije, jer svetootačko i odavno je u monaštvu".
- U nemanjićkim svetinjama ima nečeg posebnog. Verovatno zato što su se svi sveti tu molili. Što se tiče načina života, nema velike razlike između takvog jednog manastira i nekog manastira novijeg datuma. Ne treba biti ponosan, treba se samo truditi i smiravati pred tom svetinjom, moliti se kako za sebe, tako za čitav narod - kaže igumanija Jelena.
 
Duhovni centar vladike Nikolaja (4)

zica4aa0.jpg


Život manastira Žiča između dva svetska rata u prošlom veku neraskidivo je vezan za vladiku Nikolaja Velimirovića (1880-1956). On je za episkopa žičkog rukopoložen 1919, ali je sledeće godine premešten u Ohridsku eparhiju, iz koje je 1934. ponovo vraćen na Žičku katedru. U njegovo vreme u Žiči se neprekidno radilo - izgrađeni su crkva svetog Jovana nad ulaznom kapijom, crkva kosturnica, agiazma, zgrada "Spomen srpskoj šajkači", Spomen-česma patrijarhu Varnavi, plavi monaški konak, ribnjak, velika zvonara, Vladičanski konak, Svetosavska crkva, trpezarija, crkva na manastirskom groblju... Većina građevina stradala je u nemačkom bombardovanju Žiče 10. oktobra 1941. godine. Vladika nije stanovao u manastiru, nego u konaku u centru Kraljeva, u kome se danas nalazi Pravoslavni duhovni centar koji nosi njegovo ime. Svakodnevno je fijakerom odlazio u Žiču i iz nje se posle večernje službe istim prevozom vraćao. Govorio je:"Hoću da grad vidi kada vladika dolazi i kada vladika odlazi, kada leže i kada ustaje, s kim se sastaje i sa kim se rastaje".
Konak je 1832, za vreme vladavine knjaza Miloša Obrenovića, sagradio gospodar Vasa, po kome je kuća nosila ime. Jedno vreme tu je bila škola. Kada je vladika Nikolaj premestio sedište Eparhije žičke u Kraljevo, Kraljevačka opština je ovu kuću 1936. poklonila Žiči, zajedno sa 50 ari imanja. U njoj je vladika Nikolaj stvarao, primao, sa doksata govorio Kraljevčanima koji su običavali na dođu u bilo koje doba dana, pa čak i noći, da ga pozovu da izađe na terasu da ih ili miri ili savetuje. Sa doksata konaka 1937. govorio je protiv Konkordata, kao i 27. marta 1941. kada se iz Kraljeva krenula parola:"Bolje rat, nego pakt". Iz ove kuće vladika Nikolaj 1941. odveden je u zatočeništvo i internaciju u manastire Ljubostinja i Vojlovica, a potom i u logor Dahau. Po završetku Drugog svetskog rata, iz najdubljeg uverenja da se "požar u kući gasi spolja" krenuo je trnovitom stazom srpske emigracije. Upokojio se u Manastiru svetog Tihona u SAD pre 50 godina, na molitvi, spremajući se za služenje nedeljne liturgije. Njegova želja da bude prenet u svoju voljenu "Domaju" ispunjena mu je pre tačno 15. godina.
Posle Drugog svetskog rata, nova vlast je 1945. zauzela Vladičanski konak i u njega smestila svoju komandu i zatvor. Ispred ove kuće komunisti su ubili sveštenika Milana Sretenovića, desnu ruku vladike Nikolaja Velimirovića, a u Žiči se još čuva krvava mantija jeromonaha Vasilija (Kostića), potonjeg episkopa banjalučkog, koji je kamenovan. Konak je kasnije pretvoren u vojni muzej, pa muzej revolucije. Prema svedočenju Kraljevčana, na zidu u nekadašnjoj radnoj sobi vladike Nikolaja stajala je njegova velika slika, ispod koje je pisalo "narodni neprijatelj i izdajnik broj jedan". Priča se da je "osoblje" koje je radilo u muzeju pedesetih godina 20. veka proveravalo da li se monasi koji dolaze na poklonjenje krste, jer su znali da je to episkopski dvor, kako bi ih uhapsili. Tako je, kažu, došao i jedan stari monah, stao pred vladičinu sliku, prekrstio se široko, po ruski, i rekao: "E, vladiko, svud Ti moraš da budeš prvi, pa i ovde", tako da nisu mogli da ga uhapse.
Kraljevačka opština je 2000. zdanje vratila manastiru Žiča, ali ne i obližnju zgradu Crkvenog suda koju je podigao vladika Nikolaj. Iste godine u konaku je otvoren Pravoslavni duhovni centar Vladika Nikolaj Velimirović koji vodi đakon Radoš Mladenović. U prizemlju kuće smeštena je knjižara, dok je na spratu, gde su nekada bile lične odaje vladike Nikolaja, sada veliki radni salon i kapelica. Pokojni vladika Stefan žički je i pre nego što je vladika Nikolaj kanonizovan, osveštao paraklis njegovim imenom. Tu se u kivotu od filigrana čuva delić njegovih moštiju. Po blagoslovu sadašnjeg episkopa žičkog Hrizostoma, sada se svakog četvrtka služi i liturgija. Oslikavanje kapelice nije prošlo bez različitih komentara, pogotovo što su se na živopisu našle i mnoge ličnosti iz novije srpske istorije. Nekadašnja radna soba vladike Nikolaja pretvorena je u radni salon s velikim okruglim stolom. Pažnju privlači dekorativna tavanica, izvedena u duhu i bojama Svete gore, za šta zasluga pripada bivšem episkopu zahumsko-hercegovačkom Atanasiju (Jevtiću). On je jedno vreme bio pomoćnik pokojnog episkopa žičkog Stefana i administrator žičke eparhije dok je njen tron bio upražnjen i svojom energojom dao je novi zamah obnovi manastira Žiče i duhovnom životu u Eparhiji.
U okviru Duhovnog centra radi duborezačka radionica, održavaju se kursevi kompjutera, engleskog jezika, tkanja... Centar ima i svoju internet adresu www.vnikolaj.org.yu. na kome se mogu naći različiti duhovni sadržaji.
(Jelena Tasić, DANAS, 21 – 25. XII 2006)
 
Hram za nečiste duhove?

U planinskim vrletima više borskog sela Zlot, na mestu koje ovdašnji žitelji zovu Mikuljski kamen, gde se i džipom jedva izlazi, pre nekoliko meseci nastanili su se ljudi koji sebe nazivaju “zilotima” (na grčkom - revnitelj). Tu je ubrzo počeo da niče i čudan objekat. “Manastir”, rekli bi došljaci, koje Srpska pravoslavna crkva tretira kao sektu i naziva ih još “raskolnicima” i “starokalendarcima”. “Pandemonijum” - mesto gde se po predanju sakupljaju nečisti duhovi, vešci i demoni, kaže jerej Milorad R. Filipović, paroh zlotske pravoslavne crkve Sveti Ilija.
Kada smo, posle višečasovne vožnje, konačno stigli na odredište na mestu gde su “ziloti” napravili svoj kutak i gde su, više pojate u kojoj trenutno žive, počeli da grade objekat koji nazivaju “manastirom”, tamo smo zatekli samo dvojicu ljudi koji sebe smatraju pravim hrišćanima i monasima. Primili su nas ljubazno, dok su žene koje pripadaju toj verskoj grupi, bile zaokupljene redovnim poslovima. Nisu, međutim, želeli da razgovaraju o svojim verskim ubeđenjima, jer za to nisu dobili blagoslov od čoveka kojeg nazivaju “jeromonahom Akakijem”, koji je njihov starešina i duhovnik. Dozvolili su da ih fotografišemo i zamolili da razgovor bude nezvaničan, i da se od toga ništa ne objavljuje.
- “Ziloti”, koji sebe smatraju jedinim pravim pravoslavcima, manipulišu narodom govoreći da u Grčkoj, odakle su došli, imaju oko milion sledbenika, dok ih je, u zbilji, između 50 i 70 hiljada, navodi se u knjizi episkopa Atanasija Jevtića “Zablude raskolnika, takozvanih starokalendaraca”. Vladika piše da ovu sektu podržava jedino manastir “Esfigmen” (na čijoj je najvišoj kuli istaknuta crna zastava sa mrtvačkom glavom na kojoj je napisano “Pravoslavlje ili smrt”), na Svetoj Gori Atoskoj, odakle se pripadnici ove grupacije infiltriraju u Srbiju - kaže jerej Milorad.
U knjizi vladike Atanasija kaže se i da u “Esfigmenu”, pod izgovorom da su izbeglice, primaju Albance, “krštavaju” ih i tako dobro naoružaju revnošću da su neki od njih, nedavno, na putu između ovog manastira i našeg “Hilandara”, na Krstu Cara Dušana napisali, poznato nam sa tragičnog Kosova i Metohije, terorističko “UČK”. “Ziloti”, piše episkop, tvrde da ih Grčka crkva proganja, a, pritom, ne kažu da ih u njihovom otporu prema Svetoj Gori i Pravoslavnoj crkvi podržava Američki kongres i Evropski parlament.
- Čovek koji u Srbiji predvodi “zilote”, poznat kao “jeromonah Akakije” jeste, u stvari, Nemanja Stanković, rođen 1970. godine u Novom Sadu, koji je u mladosti bio “skinheds”. Iskušavao se u našem manastiru “Kovilj”, gde je ostao oko osam meseci, odakle je otišao rekavši: “Ovde nema duhovnog života”. Potom ga je put odveo u Rusiju, pa na Svetu Goru, u Kareju, gde je, bez ičijeg znanja, zamonašen. Ali, ni to mu nije bilo dovoljno, već je u “Esfigmenu” ponovo kršten i opet zamonašen. Odatle se vratio u Srbiju gde je u vikendici svojih roditelja na Fruškoj Gori “počeo da prosvećuje Srbe”. Zbog ovoga ga je episkop Irinej Bački i isključio iz crkve - citira vladiku Atanasija zlotski paroh.
- Zloćani su Bogobojažljiv narod, ali su, pre svega, pravoslavci. Bojim se da će, ukoliko “ziloti” pokušaju da im nametnu svoje učenje, reagovati negativno, a posledice mogu biti i drastične - upozorava jerej Milorad R. Filipović.

KAZNA?
ČOVEK, koji je “zilotima” ustupio imanje kada su se, pre nekoliko meseci doselili ovde, poginuo je pre mesec dana. Traktorom, kojim je prevozio drva, survao se u provaliju, mada je tim putem do tada prošao nebrojeno puta - naglašava zlotski paroh.

“PROPOVED”
JEROMONAH Akakije, navodi se u knjizi “Zablude raskolnika”, kaže: “Čudovišna jeres, ekumenizam, besni i svojim ubitačnim učenjem potresa svu Crkvu. Ta zmija neumorno vitla svojim repom, izlivajući otrov jeresi na sve autokefalne crkve. Ovde treba napomenuti da se učlanjenjem svih crkava u satansku zbornicu - Svetski Savet Crkava, zbio vrhunac bogootpadništva i primanja smrdljivog žiga antihrista”. Vođa ovdašnjih “zilota” još navodi da ne treba primati blagoslov od sveštenika Srpske pravoslavne crkve, koji je prokletstvo, niti prisustvovati njihovim službama i molitvama.

(Večernje novosti, 19. septembar 2004, LJ. TRIFUNOVIĆ)
 
U manastir se ide po sopstvenom osecanju, ni iz kakvog razocaranja, kako neko ovde napisa.Pre bi se reklo "ocaranja" prema Bogu.Mnoge su tamo otisle iz prevelike ljubavi prema Bogu.Jedan divan covek rece - Ne idi u manastir ako se dvoumis, jer onda nisi za to mesto...
 
Nevidim da je neko pomenuo manastir Jjubostinju i to je zenski manastir .
Posledni put kad sam isao tamo dosta starih kaludjerica je bilo i to veoma stare nisam video ni jednu mladju.
Ali zato sveta Petka u Stublu ima mladje kaludjerice jedna moja rodjaka je tamo.
Potpuno razumem osobe koje rese da se posvete bogu iako vecina misli da se radi o nekakvom velikom odricanju verujte nije tako ,Mir i spokojstvo koje je prisutno u svim pravoslavnim bogomoljama je veoma blagotvorno i isceljujuce .Probajte bar jedno poslepodne da provedete u nekom manastiru a verujem da vecini to nikad nije ni palo napamet videcete razlog zbog koga se mladje osobe odlucuju za stalno ostati u crkvi.
To je jedna vrsta bekstva iz problema briga ostavljanje surove svakodnevice i prepustanje miru i blagodetima prirode jer vecina manastira ima svoja gazdinstva.
Nemojte da pomislite da nije tesko ali kad se covek umori pa se oznoji odmor posle toga je isceljujuci .
 
Preporučujem jedno sestrinstvo koje je bar svojevremeno pružalo istinski čistu i neiskvarenu sliku ženske monaške zajednice - manastir Klisura (koji se takođe nalazi u ovčarsko-kablarskom kraju, ali ne spada među onih deset čuvenih manastira). Inače, o razlozima iz kojih se neko odlučuje na monaški život može se mnogo diskutovati; kod nas je, nažalost, o tome malo pisano, ali možda bi mogli pomoći pojedini radovi Vladete Jerotića. Profil monaha/monahinje kreće se u širokom dijapazonu od čoveka koji istinski traži put ka Bogu, pa preko onih koji su direktno ili indirektno primorani (potraga za "utočištem" usled nesnalaženja u "svetu" spada takođe u tu klasu), sve do šizoidne ličnosti ili ličnosti s kakvim drugim poremećajem. (Ovo je gruba podela, ali svi ti tipovi mogu se naći i u literaturi i u praksi; praksa stoga ume da bude divno iskustvo, ali i da donese vrlo neprijatna iznenađenja.)

P. S. Mala pomoć prethodnom korisniku - mislim da je trofazna htela da kaže da nema dovoljno reči da zahvali. :)
 
AKHENATON:
U izražavanju, rekao bih...
Kliknite za proširenje...
Misliš da je htela da kaže nešto kao:

Nemam reči da se...

Ako je tako, onda u redu, pogotovo što sam imao još toga da postavim, jer tema je zanimljiva ne samo za njen rad. Jer, prvi put nailazim na postavljanje rasprave o sociološkoj, psihološkoj itd., dimenziji života monahinja.

Ali, ipak ću da sačekam da se ona izjasni u vezi sa mojim pitanjem – tema je njena i ne bih da se namećem niti da smetam.
 
Zilot cacanski:
Da si dobro nameran objavio bi članak koji je izašao 22 februara 2007...ja ga ovde neću postavljati...Takođe Novosti
Kliknite za proširenje...
Pošto sumnjaš u moju dobronamernost, mislim bez nekog posebnog razloga, red bi bio da bar kažeš o čemu je pisano u tom članku.

Inače, ja nisam pasionirani čitalac Novosti. I ne mogu da objavljujem ništa iz tih novina. Ne da zakon.

AKHENATON:
Nije od 22. nego od 21. februara.....Bolje što nećeš da postavljaš.....Muka mi je od dotičnih više nego od SPC...
Kliknite za proširenje...
U pravu si, Novosti od 21. februara... Pročitao sam. Idu i dalje u raskol. Samo jedan detalj:

"Srpska pravoslavna crkva je ekumenistička, otkako su otrovali patrijarha Varnavu, pa posle rata je vodio komunistički German, pa sve do Pavla, koji saslužava zajedno sa franjevcima - govori nam mati Efrosimija, ispod Mikuljskog kamena."

A i novinar se jedva snašao... Evo kako, očigledno zbunjen, završava tekst:

"Dok se vraćamo prema selu Zlot, a to je mnogo kilometara niz planinu, prati nas nešto dobro, osećamo. Odbiti poslušnost nije u redu. Možda je German morao tako kao što jeste, za dobro naroda. Predlažem da završimo tekst."

Ko želi da čita: http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=100165&datum=2007-02-21
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top