Zemlja

time-machine-1.jpg


hourglass_in_desert_by_srrow-da38hcj.png


Vreme sadašnje i vreme prošlo

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Su oba možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
čitavo vreme je neiskupivo.
Što je moglo da bude jeste apstrakcija
I ostaje stalno mogućnost
Samo u svetu špekulacije.
Što je moglo da bude i što je bilo
Pokazuje jedan kraj, koji je uvek prisutan.
Koraci odjekuju u sećanju
Niz hodnik koji nismo birali
Ka vratima koja nikad ne otvarasmo
U ružičnjak. Moje reči odjekuju
Tako, u tvojoj duši.

T. S. Eliot
 

Kada su ruke otpustili, kada je počeo da igra svako za sebe,
izgubio je vezu i sa drugima i sa sobom.
Počelo je doba otuđenosti i bekstvo u sintetički paralelni svet,
pa šta košta da košta.
Važno je samo biti kul. :)
 
Zemlja je ringišpil u plamenu, kojim na smenu upravljaju ludaci.
Možemo samo da žmurimo dok nas vozaju u ritmu lake muzike za ples
kroz sve strašnije krugove pakla.

n1.png


A Život ide dalje, pravi se lud i on.
I niko mu ništa ne može, kao uvek. :)
 
Poslednja izmena:
Mislim da se ne rađamo kao "tabula rasa", već kao izrasci ogromnog bezvremenog znanja, baš kao i životinje, biljke, kamenje...

Tada, u nerazvijenom umeću prenošenja, najbliže smo riznici.

Kasnije nas uče i učimo sami, i kvare nas, truju, zatrpavaju nepotrebnim glupostima...

Ali veza nikad ne nestaje.

Može da potone duboko, navuče drugo ruho, nosi maske, koristi druge ljude i situacije za svoje ispoljavanje...

Ili jednostavno nosi nas na svojoj ruci kao lutkicu u pozorištu.

Sve je sveto, čak i kad mi to ne vidimo i ne znamo.

10634510.jpg
 
Poli46:
Mislim da se ne rađamo kao "tabula rasa", već kao izrasci ogromnog bezvremenog znanja, baš kao i životinje, biljke, kamenje...

Tada, u nerazvijenom umeću prenošenja, najbliže smo riznici.

Kasnije nas uče i učimo sami, i kvare nas, truju, zatrpavaju nepotrebnim glupostima...

Ali veza nikad ne nestaje.

Može da potone duboko, navuče drugo ruho, nosi maske, koristi druge ljude i situacije za svoje ispoljavanje...

Ili jednostavno nosi nas na svojoj ruci kao lutkicu u pozorištu.

Sve je sveto, čak i kad mi to ne vidimo i ne znamo.

10634510.jpg
Kliknite za proširenje...

:worth: :heart:
 
Teško je poverovati u ove produhovljene reči,
dok se guramo kroz život gonjeni najcrnjim nagonima.
Sve dok ne naiđemo na nekog ko poznaje anđeoski jezik ptica.

Možda ipak ima neke istine ?


Možda je ona jedna od retkih krilatih među nama ? :)
 
Seljani brdovitog Kuskoja u Turskoj već nekoliko vekova dozivaju se
i razgovaraju na "tičijem jeziku".

Nedavno je ovaj jezik ušao u Unicefovu kulturnu baštinu.


Ne treba im mobilni i uvek su u dometu. :)
 
GettyImages-603584436.jpg


Reka je naša majka.
Rodila nas je na početku vremena i od onda nas je održavala u životu.
Sve što smo bili i imali dugovali smo njoj i njenom zvezdanom mleku kroz koje se u nas ulivao antiotrov vremena,
poništavajući i zatirući mu opaku osobinu proticanja
i oslobađajući samo svojstvo kruženja kojim smo ciklično bivali preporođeni u telu, umu i radosti življenja.

Tako su svi naši preci živeli u nama,
i svi naši potomci bivali prisutni u jednoj duši koju smo delili i sa životinjama, biljkama,
kamenjem, vetrom, oblacima, kišom,
Suncem koje je za nas svakog jutra ustajalo iz noći i milovalo nas zracima
i Mesecom koji nas je tešio u gustoj tami.
...
 
Neka pričeka Kosmos, došlo je vreme za Reku.
Opala je voda, spuštamo čamac i plovimo uzvodno do male ade,
tamo nas čeka Sandvej.

Deca Reke liče , kao da su braća i sestre.
Smireni, usporeni... u očima im igra virova, senke nagnutih vrba,
kroz prelomljeni zrak blista šljunak sa dna .
Malo govore, čudnim jezikom, razumeju ga samo ptice..
Znaju sva tajna mesta, sva skrovišta riba.
Razumeju govor vetra, oblaka, u dogovoru su sa munjama i gromovima.

Ako na njih naleti onaj sa tamnim srcem, pretvoriće se u šišmiša,
šmugnuće u pećinu da se naglavačke okači kandžama o tavanicu
i ostane tako zauvek.

Legenda, kažeš?

U legendema se krije istina.
Oduvek. :)
 
:obozavam::heart:

Istina

Napustila je sigurnost utvrđenog grada.

Odbačene leže posvađane reči,
zaraćene latice iz istog cveta iznikle,
iskvareni plodovi prvobitne suštine.

Prepuštena mirisu neljudskog zova
oduvek joj vernog neprokrčenog puta,
neosetnim korakom polagano pleše
prostranstvom izobilja divljeg života.

Goletna avetinjska deva,
obmotana velovima peščanog mora,
zaštićena veličinom svoje praznine.

Raširena koprena nemušte istine
zlatnom kišom zemlju iskupljuje.
...................................................

Evo ti na poklon jedna moja pesma.
Bila je na blogu u malo drugačijoj verziji dok sam bila Sfyontull.
 
Sigurna sam koliko to čovek može biti,da se Kreator stvarajući ovaj svet,zaljubio u svoje delo...
divnu plavu planetu nazvavši je GEA...A evo i zašto..Samo zaljubljenost može prekriti dragu
tepihom raznovrsnog cveća,svih zamislivih boja i oblika..i prostrti joj tu lepotu pred noge,Samo
velika ljubav može posakrivati na najskrovitija mesta Amazonije..orhideje u nezamislivim količinama
i oblicima...Samo Nebeski Ljubavnik moze sakriti stidljivi cvetak runolista, na Alpima pokrivenim večitim snegom..
Samo Zvezdani Dragan može zapaziti kada procveta pustinja,u slavu ljubljene Planete
zvane GAJA...
17f24110.jpg
 
he, ovaj stih "Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"Jovan 3.8
se pominje, malo promenjen, u EKV-ovoj pesmi "zid"

nije "zid" nego mislim "grad", ono gde kaže "s vetrom uz lice"
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top