IGRA
Nasloni
dlan na moj dlan!
Prostruji želja,
drhtavo telo,
ruke pričaju umesto usana,
dodirnu prsti,
vrelina kože,
damari biju,
bubnjevi moćni.
Priljubi usne na usne!
Latice cvetne,
nežnost na nežnost,
reci,
oh, reci ćutanjem silnim
sve što imamo tu je uz nas!
Grudi uz grudi, to što bi hteo,
zar ne osećaš, zajedno dišu?
Svaka kap krvi vrije i besni
tvoje i moje u istom
ritmu.
Igraju bedra
svemoćni ples!
Nema muzike, besvesni ritam.
tonemo,
letimo,
jednim dahom
čas po čas, tren po tren!
Tu si!
Krik!
Tišina!
Zagrli umorno telo!
Otpočini, slušaj lepotu!
Ne govori, ćuti,
Nije ni potrebno!
Samo si tu!
To je dovoljno!
Mirjana Cvetković
И код животиња, и код човека,
полна љубав представља
најпотпунији процват индивидуалног живота.
…
Смисао човечије љубави уопште јесте оправдавање и спасавање индивидуалности путем жртвовања егоизма. На овој општој основи можемо решити и наш посебан задатак: да објаснимо смисао полне љубави. Није без основа што се полни односи називају љубављу; штавише, они представљају, по општем мишљењу,
љубав пре свега, тип и идеал сваке друге љубави...
Лаж и зло
егоизма никако нису у томе што човек себе прецењује, што себи придаје
апсолутни значај и највишу вредност: у томе је он у праву, јер сваки људски субјект као самостално
средиште живих сила, као потенција (могућност) бескрајног
савршенства, као биће које је у стању да својом свешћу и животом прими апсолутну истину, – сваки човек као такав има апсолутни значај и вредност, он јесте нешто апсолутно незаменљиво и, према томе, он не може да
прецени себе (према речима Јеванђеља:
шта ће дати човек у замену за душу своју?). Непризнавање себи оваквог безусловног значаја исто је што и негирање људске вредности;
то је основна заблуда и начело сваког неверовања: он је толико малодушан да чак није у стању да верује у себе –
како онда може да поверује у нешто друго? Основна лаж и зло егоизма није у тој
апсолутној самосвести и самооцени субјекта, већ у томе што,
оправдано приписујући себи
безуслован значај, он
неправедно другима
оспорава тај значај; признајући себе за средиште живота, што он, у ствари, и јесте, егоизам друге ставља на маргину свог постојања, признајући им само спољашњу и релативну вредност.
В. Соловјов
USNAMA....
šutim ti usne usnama
ljubim ti vrat
usnama
grudi ti milujem
usnama
tvoj
trbuh treperi
pod mojim
usnama
stežeš mi nogama glavu
ljubim te
usnama
osjetim tvoj dodir
usnama
spajamo se
vatromet vulkana
drhtimo mazeći se
usnama
usnama kriknemo
spojeni ko jesenji list
toplina nam struji tijelima
grijani usnama
i trzaj zadovoljstva
napeti mišići
opuštaju se
dodirom naših
usana
Zdrtavko O.