Zelim te...

[Filijana]

 

[Jan Hus]

Srećo, gorim
od moje vreline beton se topi
smiluj se, sažali se
pa me RASHLADI

 

[Vatreni Kamen]

 

[Vatreni Kamen]

 

[gost 308098]

 

[gost 337958]

 

[Roibuš]

 

[Roibuš]

 

[gost 337958]

 

[Rusalka]

 

[gost 337958]

 

[Jan Hus]

-U hladnoj i teskobnoj sobi sediš pognute glave
Bremenita setnim mislima
Sputane kose
Tužno sklopljenih očiju
Stegnutih zrelih grudi
Zatvorenih usana

A zašto lepoto?

Kad možeš leći na moje vrelo i savitljivo telo
Kad bi legla teskobu bi zamenilo nepregledno azurno prostranstvo
Glavu bi ti podigao zrak svetlosti mog nebeskog bića
Misli bi isčezle i na njihovo mesto došla bi ekstaza
Kosu bi moje orkanske ruke razbarušile
Oči bi ostale sklopljene samo ovog puta ne zbog tuge, već zbog ushićenja
Grudi bi slobodno plutale od mog valovanja
Usne bi se otvorile da ispuste eterski uzdah

Ali ti se kolebaš, sumnjaš u mene
Pogledaj, nevernice, kako ogromne i u svojoj zadrtoj odluci da se ni pedalj ne pomere
stene stenju
Hridi kamene ispuštaju krik od mojih pomamnih i zapenušanih talasa
Da li su ta slika i zvuk dovoljan naveštaj mog kupidonskog porekla?

ZVEZDO, neću biti ohol ako kažem, u ovom slučaju napišem
Da ja i MINERAL bacam u zanos

 

[Vatreni Kamen]

http://4.***************/_spNk-ecNKlM/TMc6bD_8p7I/AAAAAAAAARk/x2YMEhut6lo/s640/500_lust1.jpg

 

[nero*]

 

[Roibuš]

 

[gost 337958]

 

[gost 337958]

 

[Jan Hus]

ПЕСМЕ ЖЕНИ
I
Богињо, која си, охола и прека
Са једног незнаног раскршћа голема,
Први пут изашла пред очи човека
Држећи две дојке у рукама двема —

И огласила се кроз мрак прве зоре
Крвожедним твојим кикотом; док врућа
Луч сунца спаваше у сутону горе,
У напору болном првога сванућа.

Тебе погледаше очи свију ствари;
Твој став узе љиљан у великом врту;
Сунце да у твојим косама зажари;
Бледи мрамор захте твоју чудну црту.

II
И сва твојим гласом прозборише врела;
Море узе сјајну гипкост твоје пути;
Твој покрет сва поља валовна и зрела;
И твој глас сва гнезда која ће се чути.

Цвеће узе боју твојим отровима;
И сјај твог осмеха узе блесак маја:
Твоја је лепота у стварима свима,
Твој кобни чар нема имена ни краја.

Све пробуди шумом твојих корачај и,
И свему си дала смисао и цену;
Сва тајна закона у теби се таји,
Као златни конци протекли кроз стену.

III
Ти си лука где се савију сва једра,
Пут куд бесповратно пређе нога наша,
И седам влашића једног јутра ведра,
Последња молитва и последња чаша.

Друг и непријатељ, издаја и вера,
Наш део и контраст; символ свега бола,
И символ свих срећа; заблуда и мера
Свих понора срца и нереда спола.

И отров и причест у срцу и духу,
Свуд себи доследна, без међе и стега:
Идеја у белом непорочном руху,
Самобитни закон дигнут изнад свега.

IV
Ти си принцип који и руши и гради,
Дух божји у свакој и струни и црти;
И ветар што хучи на обали глади,
И њива што плоди у пределу смрти.

Непрекидни извор поноса и стида,
И вечно беспуће куд се закорача;
Ти си очарано око свега вида,
И венац маслине и држаље мача.

Прва реч је твоја кључ и прва тајна
Свег бола на земљи; у твој врч се саспу
Све крви и сузе; пустињо бескрајна,
Сунца очајања где грану и заспу.
Дучић

 

[Vatreni Kamen]

 

[Rusalka]

 

[Gospodin Darsi]

 

[gost 337958]

 

[Jan Hus]

ЉУБАВ
Jедне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се
један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место
вечитог студеног мира и глухе непомичности.
Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна; мора да је високо на површини
била пала тешка киша месечине.
Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама
једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу
непознату и слатку. Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни
прстен у меким алгама...
Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда.
Дучић

 

[Roibuš]

 

[gost 335752]