Kad ne bih znao šta su mudri mislili-izmišljao bih toplu vodu kao otac Joil...
Ne sporim njegovo prirodno mudrilo,ali ,brate, stalno o toplim vodama *****...
Takvih mi Tarabića pun kerec...
Sva priča o narodnoj mudrosti je neprihvatljiva i uglavnom teži da istakne neznanje nad znajem.
Ne stiče se znanje mudrovanjem po šumama i gorama, već upornim radom i učenjem.
Treba se zapitati od kuda toliko sličnih poslovica i mudrovanja u hrišćanskom svetu,
sličnih, kažem, u evropskim društvima, a slično je i u ostalim.
Dovoljno je pročitati Nikomahovu etiku, malo razmisliti, ne mnogo, i shvatiti gde su koreni narodne mudrosti.
Crkva je temeljno proučavala misao Aristotela (neprevaziđeni autoitet za Tomu Akvinskog,
koji ga je navodio ne pominjući mu ime, jednostavno govoreći „Filozof kaže)“, u svoja učenja
ugradila njegovo mišljenje, a crkva je svoja moralna načela, onako kako ih ona "vidi" prenosila na prosti, nepismeni i
neobrazovani narod. Nije crkva nikad rekla da citira “Filozofa” nego je misli Aristotela
plasirarala kao svoje, modifikujući ih za svoje potrebe. Otuda se ne treba čuditi kad se naiđe
na na “našu” narodnu mudrost čitajući Nikomahovu etiku.
Eto, Aristotel prepisao! - Reći će jedan mudrac!
Kako? - Pitaće drugi!
Nekako! - Odgovoriće "mudro" treći.
I ovo liči na narodnu mudrost jer narodmom mudrošću se proglašavaju razne gluposti, kao na primer,
omiljeno u narodu:
“ Može da bidne, al’ ne mora da znači“!
Ništa ne može da bude pogubnije za uništavanje pojedinca, za društveni linč, kao što je to narodna poslovica,
narodna mudrost. Narodna mudrost se ne kreće dalje od tradicije, nasleđa i folklora. ustaljenih predrasuda i
stereotipa sredine iz koje proističe. Religija u narodu još uvek gaji elemente paganskih običaja. Sva vera mu je potkrepljena
strahom od Božje kazne. Bez straha nema ni vere.
Kad se nema argumenata, kad se nešto moralno osuđuje, kad se sa velikim zadovoljstvom neko treba uništiti
(uvek treba nekog izopštiti, moralno osuditi, to je omiljena društvena igra u kojoj se uživa svim čulima),
a uvek se u narodu osuđuje da bi se "lično uzdiglo"; u narodu se pogled na sebe uvek gradi u odnosu na komšiju, selo.
Nakon ove konstatacije odlično ide poslovica: "Mi smo takvi, uvek samo da komšiji crkne krava!"
Opravdava se narodnom mudrošću sve ono što ne valja, ne razmišlja se da li bi moglo drugačije.
Živi se po ovim pravilima, “mudrostima”, tako se oslobađa krivice koja se nosi zbog neznanja, zavisti, taštine...
Opšte istine, citati, maksime, aforizmi, sve je to mudrost jedinke, ličnog iskustva, koje nikad ne može da ima opštost
koju treba da ima ozbiljna misao ili kako se još naziva mudrost.
“Poslovicama se kod nas ubijaju živi ljudi na najbrži i nanepravedniji način”
(Andrić, pripovetka Zlostavljanje)
Evo jedne maksime iz, kod "nas" veoma "popularne" knjige maksima, Larošfukoa:
"Zaista je pošten čovek onaj koji se nalazi uvek u društvu poštenih ljudi."
Ne bih kometnarisao ovu "mudrost"!
Često navođenje da država i njene "vođe" treba da se ugledaju na "Srpskog domaćina" je čista glupost neznalica.
Svak iole obrazovaniji zna da država i domaćinstvo imaju samo neke naznake sličnosti.
Država je veoma složen "organizam" da bi se jedno domaćinstvo, čak i veliko preduzeće, moglo projektovati na nju!!!
Gluposti su večne!
Da je Marić pokazao svoju umnost,Bogoljub bi bio
.gif "nono3 :nono3:")
)
