Катастрофа …
Пре неког времена сам ишао да посетим пријатеља у болници,
Његови кољу ћурана, кофа сира, ракија домаћа (из оног бурета „за не дај Боже“) 5 флаша, кафе к'о за свадбу …
Товаре људи, пуне гепек, ја се вајкам :
- „Чекајте људи, па био вам син-студент, нема ни недељу дана, валда је однео нешто …“
Жена се прекрсти,
- „Ово је за Докторе, ево ти списак“
Кад дођох у болницу, помислио сам да сам погрешио …
****** овде отворили аутобуску станицу …
Иду људи, цимају торбе, кесе …
Из расцепљеног најлон-џака цери се прасе …
Бомбоњере од пола метра квадратног, у шареним папирима …
Ја све оставио у колима,
Одем на шалтер за информације,
не да питам за пријатеља него за имена са списка …
Сестра ми лепо уредно написала бројеве ординација, па од једног до другог,
Кажу ми регистарски број кола, пртљажници откључани, па трпај …
Један у пртљажник натрпао боцу за гас, а био му „плодан дан“, једва нагурах кофицу са 5 кила сира и две ракије …
Трећи, четврти ... Ко бих набројао, био најлакши :
- "Оставите тај "папирић код" сестре ...
У повратку из џамбо кесе делим сестрама кафу, милка чоколаде …
- „Узмите, да се нађе, дугачка су ноћна дежурства …“
И најзад, негде после 12, болесничка соба, кревет празан ???
- „А ви код …. , заборавих да Вам кажем, ето видели сте у каквој смо гужви, ноћас му позлило, оперисали га хитно и сад је у Шоку …“
И ЈА САМ У ШОКУ, ДА ВАМ МАТЕР ЛОПОВСКУ !!!!
Моја покојна мајка,
до пензије мед. Сестра у патронажи,
са посла доносила отекле ноге, очи замућене умором и ветром
и свест да је некоме помогла тог дана …
Пре неког времена сам ишао да посетим пријатеља у болници,
Његови кољу ћурана, кофа сира, ракија домаћа (из оног бурета „за не дај Боже“) 5 флаша, кафе к'о за свадбу …
Товаре људи, пуне гепек, ја се вајкам :
- „Чекајте људи, па био вам син-студент, нема ни недељу дана, валда је однео нешто …“
Жена се прекрсти,
- „Ово је за Докторе, ево ти списак“
Кад дођох у болницу, помислио сам да сам погрешио …
****** овде отворили аутобуску станицу …
Иду људи, цимају торбе, кесе …
Из расцепљеног најлон-џака цери се прасе …
Бомбоњере од пола метра квадратног, у шареним папирима …
Ја све оставио у колима,
Одем на шалтер за информације,
не да питам за пријатеља него за имена са списка …
Сестра ми лепо уредно написала бројеве ординација, па од једног до другог,
Кажу ми регистарски број кола, пртљажници откључани, па трпај …
Један у пртљажник натрпао боцу за гас, а био му „плодан дан“, једва нагурах кофицу са 5 кила сира и две ракије …
Трећи, четврти ... Ко бих набројао, био најлакши :
- "Оставите тај "папирић код" сестре ...
У повратку из џамбо кесе делим сестрама кафу, милка чоколаде …
- „Узмите, да се нађе, дугачка су ноћна дежурства …“
И најзад, негде после 12, болесничка соба, кревет празан ???
- „А ви код …. , заборавих да Вам кажем, ето видели сте у каквој смо гужви, ноћас му позлило, оперисали га хитно и сад је у Шоку …“
И ЈА САМ У ШОКУ, ДА ВАМ МАТЕР ЛОПОВСКУ !!!!
Моја покојна мајка,
до пензије мед. Сестра у патронажи,
са посла доносила отекле ноге, очи замућене умором и ветром
и свест да је некоме помогла тог дана …
