- Poruka
- 30.574
Nije lako imati Vandu u komšiluku. Čak i kad ti na ovu vrućinu donese sladoled koji je sama “sa ovih 10 prstiju” zamutila i lično u friz turila.
Danas beše taj dan za domaći sladoled koji je trebalo da me oladi pre nego što me Vanda usijala. U stvari, džaba što je sladoled bio ladan, kad je ona usijana stigla do mene i digla mi temperaturu sobe svojom vriskom.
„A on, ako hemijskom ne pređe zadatak – ćorak bod! A oni tvoji mogu da ODŠTAMPAJU pogrešan zadatak, a? To nikom ništa?”
Kao i obično, pošto dugo ne dežuram na završnim ispitima, nemam blage veze o čemu priča. Znam, doduše, da joj mlađi sin polaže ovih dana. Znam i da su “moji” uvek krivci za (ne)uspehe njene dece, ali danas baš blage veze nisam imala…
Naravno da sam pokušavala da je umirim, da pohvatam sve šta hoće da mi kaže, ali mi je lakše bilo da snimim šta je rekla, pa da prekucam ovde, jer njeno “polako” izgleda isto kao i normalno. “Normalno” = vrištanje po mojoj sobi ili kujni, zavisi gde me zatekne. Danas me zatekla u dnevnoj.
“Ajd juče što je test iz srpskog bio težak, njemu bolje ide ingliš, znaš, zbog igrica…”
“Znam”, kažem, a mislim kako bolje da prećutim kojim fondom engleskog barataju njeni sinovi, čula sam ih kako izgovaraju sve engleske psovke, a bogme, i srpske prevedene na taj “ingliš”.
Moja draga komšinica nastavlja uvek, klimala ja, govorila ili ćutala, mindeđ joj:
“Usred ispita iz matematike danas, kažu da je diša ušetao u salu gde su polagali i rekao da dodaju neku nulu negde u jednom zadatku. Ej, nulu da dodaju! Zaboravili da je upišu oni što su smišljali test! Isti oni što su mom starijem sinu oduzeli bodove što je imao viška nula u tri zadatka prošle godine! Kažu, ko na tom zadatku ne doda nulu prilikom izrade, imaće nula bodova za taj zadatak! Pa, je l’ to pošteno? Sad sme da se dopiše nula? Aj što ovaj moj nije zapamtio u kom zadatku to treba da se doda, pa upisao nule u svim zadacima, za svaki slučaj, ionako s nula bodova prolazi na završnom. Nego, ONI smeju da pogreše, a moje dete jok?”
“Dobro, Vanda, živi ljudi greše, potkrade se greška u štampanju…”, pokušavam da “spustim loptu”.
Danas beše taj dan za domaći sladoled koji je trebalo da me oladi pre nego što me Vanda usijala. U stvari, džaba što je sladoled bio ladan, kad je ona usijana stigla do mene i digla mi temperaturu sobe svojom vriskom.
„A on, ako hemijskom ne pređe zadatak – ćorak bod! A oni tvoji mogu da ODŠTAMPAJU pogrešan zadatak, a? To nikom ništa?”
Kao i obično, pošto dugo ne dežuram na završnim ispitima, nemam blage veze o čemu priča. Znam, doduše, da joj mlađi sin polaže ovih dana. Znam i da su “moji” uvek krivci za (ne)uspehe njene dece, ali danas baš blage veze nisam imala…
Naravno da sam pokušavala da je umirim, da pohvatam sve šta hoće da mi kaže, ali mi je lakše bilo da snimim šta je rekla, pa da prekucam ovde, jer njeno “polako” izgleda isto kao i normalno. “Normalno” = vrištanje po mojoj sobi ili kujni, zavisi gde me zatekne. Danas me zatekla u dnevnoj.
“Ajd juče što je test iz srpskog bio težak, njemu bolje ide ingliš, znaš, zbog igrica…”
“Znam”, kažem, a mislim kako bolje da prećutim kojim fondom engleskog barataju njeni sinovi, čula sam ih kako izgovaraju sve engleske psovke, a bogme, i srpske prevedene na taj “ingliš”.
Moja draga komšinica nastavlja uvek, klimala ja, govorila ili ćutala, mindeđ joj:
“Usred ispita iz matematike danas, kažu da je diša ušetao u salu gde su polagali i rekao da dodaju neku nulu negde u jednom zadatku. Ej, nulu da dodaju! Zaboravili da je upišu oni što su smišljali test! Isti oni što su mom starijem sinu oduzeli bodove što je imao viška nula u tri zadatka prošle godine! Kažu, ko na tom zadatku ne doda nulu prilikom izrade, imaće nula bodova za taj zadatak! Pa, je l’ to pošteno? Sad sme da se dopiše nula? Aj što ovaj moj nije zapamtio u kom zadatku to treba da se doda, pa upisao nule u svim zadacima, za svaki slučaj, ionako s nula bodova prolazi na završnom. Nego, ONI smeju da pogreše, a moje dete jok?”
“Dobro, Vanda, živi ljudi greše, potkrade se greška u štampanju…”, pokušavam da “spustim loptu”.
