Nekada sam silno volela, brinula, čeznula i to mi jeste bilo dragoceno i važno. Kada više to nije htelo, da bude voljeno, maženo i paženo, molim lepo..Jelena još uvek dobro, vidi, čuje i osluškuje i nema potrebe da mi se išta ponavlja. Spakujem svoje srce, zaključam fiJočice u umu svom kao najdragoceniju dragost i nikakvih problema nema. Fakat je malo zeznuto samo bilo a možda i ostalo što sam ja osećajna, pa mi trebalo vremena da svarim neke tako, bljuvotinčice i ne lepe stvari, ali Bože moj..ehej, pa ja sma Vodolija..kada ja nešto ukapiram, ukapirano je za čitav život i posle nema plakanja i ono žao mi je, nisam znao, nisam hteo..ne, ne, neeeeee..baš ste to hteli, tražili, crtali..Jelena se trasnformisala i vilu i ispunjaav želje i ja sam ih poslušala, najblagodarnije moguće.
Mogu ja bez svega i svakoga. Pitanje je samo da li ja to želim. Nisam se ni sa kim rodila, pa prema tome..čemu drama? Ne..kako rekoše..patetika, a da..Da, stvarno nema potrebe, baš su u pravu.
To sam shvatila kroz život; previše sam se unosila u veze, previše davala, previše sam bila fina i popustljiva. To sam ja. Videla, to se neće i ne treba, molim lepo. Povlačim sa stola ono najvredinje što ima..u sebi..svoj um, srce i dušu. Meni kažeš jednom i to je amin, iako teako ne deluj(m). U sebi ću premotati još milion puta, jer nisam drvo, jer ću se pitati kako, zašto, zbog čega, u čemu greših..radiću an sebi, da shvatim sve, da razumem sve, neću gurati pod tepih, slomiće me iznova poraz, ali naučići uz istog verovatno opet nešto..i tako..proteći će vremenom vode u Dunavu, dok ne svarim, ne skontam i ne sažvaćem, i onda ću u sebi reći kraj, iak za to vreme patiću, ničim ne smetajući drugoma da žive svoje sretne živote.
Mogu bez svega u životu. A, što reče Balašević, ako nešto znam..onda najbolje znam da budem sam. E, tako i ja. Ako nešto najbolje znam, to je onda kako treba funkcionisati sama. Nikakav problem. Imam utisak, da čitav život samo to i radim...
I ko kaže, da mi ništa ne ide od ruke, m?
Ouj, jea. Ide. Kako ne....
