Da li zatvorska kazna ima pretezno za cilj kaznu ili rehabilitaciju?
Ne mislim na rehabilitaciju u pravnom smislu, brisanja osude nakon odredjenog vremena od izvrsenja kazne za krivicno delo. Vec na mogucnost ponovnog integrisanja u drustvo?
I verujete li uopste u mogucnost rehabilitacije?
Moja vera u rehab u korelaciji je sa počinjenim (ne)delom.
Mogu zamisliti da se "prevaspita" stariji maloletnik koji je obio kiosk s cigarama, naprimer. Štaviše, u stanju sam da imam vere čak i u krupnije stvari. Sticajem okolnosti, znan mi je momak - hoću reć, više i nije
dečak; sad je već mlad čovek - koji je još kao adolescent ubio očuha posle višegodišnjeg maltretiranja majke, braće i sestara, i najposle njega. Posle odslužene kazne, koja jeste bila blaža nego da je zločin (?) počinio ko punoletan i zakonom obavezan; danas slovi za skroz ok momka koji ni sa kim nema nikakvih problema i koji živi jedan tih i miran život u kojem sam zarađuje za sebe i ni od koga ne otima. Poznajem mnogo više ljudi koji nikad nisu imali problema sa zakonom, a nisu u stanju da zadrže posao duže od dva meseca. Naprimer. Hoću da kažem da nije svaki "zločin" isti, mada je svako kršenje zakona - zločin. Postoje stvari koje uradimo u afektu, ili jer smo nezreli i budalasti, i koje nikad ne bi uradili pri punoj svesti.
Nisam pristalica opraštanja, i ne verujem da se bilo kakvo nedelo treba oprostiti. Ja verujem da se sve u životu plaća; čak i stvari koje uopšte nisu propisane državnim zakonima; ili možda
naročito takve stvari. Što se toga tiče, autentični sam neo-pagan; i verujem u akciju i reakciju. Ništa te u životu neće,
i ne treba zaobići, ni dobro ni zlo. Najveći deo ljudi najbolje nauči kad im se obije o glavu. Nažalost, ali minorna manjina preostalih je izuzetak koji to pravilo potvrđuje.
Apsolutno isto verujem i u vezi sebe lično.
S druge strane, postoje zločini za koje je zatvorsko kažnjavanje žalosno traćenje sredstava i resursa, i
po pitanju takvih žestok sam zagovornik (ponovnog) uvođenja smrtne kazne. Kao što već do dosade ponavljam ovde i koegde, psihopatija se ne leči i ne rehabilituje. Postoje određene - zašto ih ne nazvati genetske? - uslovljenosti koje se ne mogu korigovati nikakvim načinima poznatim današnjem zakonodavstvu, ili psihijatriji; i zato sam naročito sklona da uzmem s rezervom bilo kakvo pozivanje na neuračnljivost i psihološke nedostatke tokom zvaničnih suđenja. To je kolateralne šteta; rezon da se sve trpa u isti koš; i pijana tuča koja rezultira ubistvom koje niko od sudionika nije ni hteo ni planirao; zato što se alkoholizam
može izlečiti. Teško, ali većina od nas poznaje ljude koji su svoju adiktivnost najposle uspeli disciplinovati. Ili, šta znam, zla koja počine jako mladi, još neformirani ljudi koji imaju predispoziciju da shvate pogubnost svog delovanja; i koji
jesu u stanju razumeti šta su uradili i zašto to više ne bi smeli ponoviti. Funkcionisanje u društvu zahteva određene veštine, i ljudi greše kad misle da je to svakom dato već samim činom rođenja u ljudskoj vrsti. Naravno da nije, jer čovek
po sebi nije rođen da bude naročito tolerantan i obziran; već se, odgojem, uči tome. Urnebesno se smejem kad se god pominje floskula da se svi ljudi rađaju dobri. Ljudi se ne rađaju ni ko dobri ni ko zli, rađaju se ko -
ljudi.
Ko god ima problem to da razume, pa, to je njegov problem.
Ali, opet, šta je sa naročito gadnim slučajevima paranoične šizofrenije, naprimer? Ja to gledam ovako. Čitala sam i slušala mnoge koji kažu da je
i psihopatija bolest. Stručnjaci su skloni da se sve što odudara od normalnosti nazovu bolešću, i mislim da je upravo u tome problem. Jer kad nešto nazovete bolešću, društvo po deafultu oseća moralnu obavezu da bude blago i tolerantno. U principu, i po nekoj kosmičkoj pravdi; niko nije kriv što je paranoični šizofrenik koji će usled svog defekta poverovati da mu komšija od preko puta radi o glavi pa shodno tome delovati. U globalu, nije kriv ni psihopata koji ne poseduje ni savest ni društveni moral, niti se istima može naučiti. Ako ćemo da budemo skroz pošteni, nije kriv ni onaj pedofil koji ne može odoleti petogodišnjim devojčicama u predškolskom dvorištu.
S druge strane, pa
šta?
Govorimo o bezbedosnim normama koje su jedne od temeljnih vrednosti ljudske zajednice. Društvo
ne sme tolerisati ozbiljnu pretnju zato što to dovodi u pitanje njegov sopstveni opstanak. Ljudi postaju opasni i nepredvidljivi kad su ugroženi, a to nije nešto što društvo može uzeti olako. Iz te perspektive, bilo šta što predstavlja realnu opasnost po društvo mora se tretirati s dužnom ozbiljnošću. Tromesečno lečenje silovatelja nije odgovor. Jer, šta je sa recidivom? Koja je svrha i smisao više puta ponovljenih zatvorskih kazni silovatelja, naprimer? Svako malo natrčim na priču: pušten sa zatvorske psihijatrije nakon zakonom određene kazne za silovanje dvanaestogodišnjeg dečaka. Sledeće godine na suđenju zbog
istog.
Dokle? I zašto?
Ili, a što mi je naročito milo; tri hiljade godina doživotnog zatvora zato što je manijak pobio 25 žena i izao im utrobu potom; ili čak i ne nužno tim redom. Koja je svrha takvih budalaština? Oćete pustit Ted Bundy-ja da vam šeta slobodan okolo? A ako ga ne pustite - a
nećete ga pustit zato što znate da se on nikad neće rehabilitovat da
ne bude Ted Bundy; ima li ikakvog razložnog smisla čak i ako ga narednih dvesto godina budete držali pod ključem u samici?
Čak i da ga tokom tih istih dve stotine godina kompletno zatvorsko osoblje siluje i mlati bejzbol palicom pred doručka - koji je jeb.eni smisao
toga?
Ja kažem: rehabilitovati ono što se da rehabilitovati.
Eliminisati sve ostalo.
p.s. molim da mi se ne javlja niko sa filoSofijom: koji je bog tebe ovlastio da određuješ ko se da ili ne da rehabilitovati. Za bistrenje te tematike nije nužno potrebno da ste nuklearni fizičar. Dovoljno je da niste idiot.
