Dana 1. februara (2007), telefonski razgovaram sa predsednikom Srbije, Borisom Tadićem, a u vezi sa razgovorima koje smo vodili prilikom jednog tajnog susreta pre dva meseca u Berlinu. Jedna od tema jeste i izveštaj o Mladiću koji je Tadić nastojao da dobije od obe srpske obaveštajne službe. Nešto posle susreta, dvojica Tadićevih savetnika došli su u Hag predstavljajući šematski prikaz sa organizacionom strukturom ko zna kog po redu pokušaja da se uhapsi Mladić. Za ovu operaciju bio bi odgovoran Tadić, ne Koštunica. U toku razgovora, tražim od Tadića vesti o izveštaju bezbednosnih službi o Mladiću. Kaže mi da je prošlo dva meseca i da on i dalje čeka na njega.
„A nova organizacija”, pitam. „Ako aktivirate tu novu strukturu, to bi moglo da bude veoma pozitivno. I trebalo bi doneti odluke u vezi s ljudima koje želite u toj organizaciji, o jednoj malobrojnoj grupi.”
„Slažem se”, odgovara, „promene su neophodne.”
„Bilo bi dobro nastaviti sada s radom.”
„Na žalost”, odgovara Tadić, „postoji problem Kosova”. Pre godinu dana problem je bila Miloševićeva smrt. Od jeseni, to su bili izbori. Sad je Kosovo. „Bez Kosova”, kaže Tadić, „stvari bi bile mnogo lakše”.
