Zašto vernici ljube ruke svešteniku

[Nina]

Za one koji ne poznaju crkvenu praksu, poljubac ruke svešteniku može delovati kao čin pokornosti, pa čak i sujeverja.
Međutim, ovaj običaj u pravoslavnoj tradiciji ima duboko značenje koje nije vezano za ličnost sveštenika, već za ono što on predstavlja i što nosi.

Ruka koja daje Hrista
Pre svega, sveštenik je taj koji u Liturgiji uzima hleb i vino i — po sili Duha Svetoga — uznosi ih Gospodu, a zatim ih, već osvećene kao Telo i Krv Hristovu, daje narodu. Njegova ruka je, u tom trenutku, oruđe božanske tajne.
Sveti Jovan Zlatousti piše: „Ne misli da čovek dotiče tvoju glavu (pri pričešću), nego Hristova ruka — jer sveštenik stoji tu umesto Njega.“
Dakle, kada vernik ljubi ruku svešteniku, on ne ljubi čoveka, već poštuje blagodat koja mu je poverena.

 

[Nina]

 

[Nina]

Apostolsko predanje
Običaj ljubljenja ruke potiče još iz apostolskih vremena. U poslanici Rimljanima (16, 16), apostol Pavle poziva vernike: „Pozdravite jedan drugoga svetim cjelovom.“

Ovaj “sveti cjelov” (poljubac) vremenom se ustalio i u odnosu između vernika i sveštenika — kao izraz poštovanja, ljubavi i blagodati. U monaškim zajednicama običaj je bio da mlađi monasi ljube ruku igumanu, kao znak poslušnosti, ali i zahvalnosti.

Nije ličnost — već služba
Važno je razumeti da se ne ljubi osoba, već služba — sveštenički čin. Sveštenik je grešan kao i svaki drugi čovek, i crkvena praksa to ne skriva. Ali blagodat koju je primio ne dolazi od njegove ličnosti, već od Gospoda, kroz rukopoloženje (hirotoniju).
Zato stariji vernici često kažu: “Ne ljubim tebe, oče, nego ono što ti nosiš.”
Isto važi i za episkopa, čija ruka nosi pečat punine sveštenstva — jer je episkop naslednik apostola, što potvrđuju i reči sa svake liturgije: „Episkop je ikona Hristova.“

 

[Nina]

Uloga pokreta tela u veri
Pravoslavlje je vera celokupnog čoveka: uma, srca i tela. Nije slučajno što se molimo telom (činimo poklone, krstimo se), postimo telom, pričešćujemo telom. Isto tako i pokazujemo poštovanje — telom.Ljubljenje ruke je stoga molitveni gest, jednako kao i poklon pred ikonom.

Zaključak
U vremenu kada se sve meri prema spoljašnjosti, lako je izgubiti iz vida suštinu.
Poljubac ruke svešteniku nije idolopoklonstvo niti podložnost čoveku — to je tiho priznanje: Ova ruka je davala Hrista, ova ruka je osvećivala, krštavala, pomazivala, blagosiljala. I zbog toga je ljubljena — ne zbog nje same, nego zbog Onoga čije ime nosi u svakom blagoslovu: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.“link

 

[hm337]

Isus bi se prekrstio kad bi video da hrišćani celivaju ruke sveštenicima i obraćaju im se sa oče