Na ivici opstajanja smo zato što nam je privreda sistematski uništena, razlog je obaranje inflacije za stvaranje uslova za formiranje EU, kasnije za prebacivanje inflacije na tuđu ekonomiju. U takvim uslovima, s obzirom da nikad i nismo bili neka ekonomska sila, nismo se ni mogli odupreti tome, oni bi to uradili da je bio bilo kakav sistem i bilo kakva vlast, jer u privredi uvek važi zakon jačeg, tj. najjači kroje sudbinu slabijih od sebe. Ovde ne mislim na privredu Srbije (u smislu države), nego generalno na privredu Balkana (ex-Yu i susedi).
Pored svega, u tom metežu koji je nastao, nesrećne privatizacije su iskoristili domaći i strani "investitori" koji su sve samo ne ono što se predstavljaju. Time je radnik potpuno degradiran. U tom periodu vladala je i potpuna finansijsko-poreska anarhija.
U međuvremenu se finansijsko-poreska situacija polako dovodi u red, ali to stvara haos u poslovanju tig gore navedenih "investitora" iz ranijeg perioda, pa i ta postojeća nazovi-privreda stagnira. Dolazak novih poslova (za koje će vreme pokazati koliko su korisni) ne može da amortizuje haos od predhodnih. Taj haos kod starih "investitora" se najbolje vidi u drami koju prave mediji oko poreskih reformi, jer ako gledamo realno, suma obaveza je manje-više ista, u proporciji, kao i pre 10-15 godina, a razlika je samo u tome što se sada obaveze MORAJU platiti, a ranije je plaćao malo ko, pa su im te stare obaveze, koje nisu plaćali u predhodnom periodu, došle sad na naplatu sa kamatom, a pored njih i nove.
Zbog same višedecenijske degradacije, kao i prisustva nepismenih "biznismena" u privatnom sektoru, došlo je do pada cena naše robe u usluga (na svakom tržištu), a samim tim pada i prihod od prodaje/realizacije, zbog čega cena rada ostaje na tako niskom nivou. Ako bi se i donela odredba o povećanju cene rada, to bi izazvalo rast cene robe i usluga (kalkulativno cena rada direktno utiče na cenu robe/usluga), što bi izazvalo pad tražnje, što automatski povlači rast inflacije.
Da bi se izašlo iz tog začaranog kruga, mora postojati čvrsta uprava i disciplina u nekom kontinuitetu (primer su Ruska i Kineska privreda koje su doživele ekspanziju nakon dugogodišnje stagnacije i nazadovanja).
To je ukratko i problem i rešenje. Jasno je svakom studentu koji je NAUČIO makroekonomiju, ali i svakom ko ima zdrav razum.
A što se tiče osećaja da na nešto pripada, to je sasvim jasno, jer i pripada nama (tačnije našim roditeljima i njihovim roditeljima) novac od privatizacija društvenih preduzeća, ali u skladu sa stvarnom vrednošću, a ne onom po kojoj su prodavana. U tom smislu narod je, u tzv. tranziciji i privatizaciji iz prve decenije ovog veka, opljačkan načisto. Nije bitno što su ta preduzeća bila društvena (tj. pripadala velikom broju lica), jer u sadašnjosti u akcionarskim društvima, ako većinski vlasnik hoće nešto da otuđi/proda, predhodno mora sam da namiri nesaglasne akcionare. Princip je isti u suštini, samo su nazivi drugačiji. Međutim, tadašnja privatizacija je odrađena na nepošten način (u smislu da 1/3 kapitala pripadne radnicima, a 2/3 se prodaje kojekakvim likovima na tzv. aukcijama i tenderima, mislim da se najviše toga dešavalo 2002-2004., ali se ne sećam tačno, tada sam još išla u školu
To je šteta koja se ne može ispraviti ni nadoknaditi.
Višak koji narod, ako ga uopšte ima, potroši na brzinu, nije neki višak, on time obezbeđuje par meseci ili godina normalnog života kakav imaju ljudi koji žive u nekim stabilnijim sistemima (auto, mobilni, opremljena kuća, školovanje, garderoba, putovanje, . .. nije luksuz u normalnim sistemima, nego sastavni deo normalnog života).
Ne očekuje niko normalan da mu se menja nacionalna biografija. Istorija, takva - kakva je, s obzirom na geo-strateški položaj, bila bi bolja, kao preduslov za bolji život, samo da smo imali neki štit koji bi nas sačuvao od svačijih apetita, pojedinačnih i udruženih
