Ne, ovde nije reč o čuvenom istoimenom hitu Idola, Možda bi je i mogli zapevati, ali dotične (i posve ljute gospođice i one koje se i dalje tako osećaju) mogle bi se još više ražestiti, a to ne želimo nikako.
Postoji jedan, možda se može reći, šablon po kojem apsolutno sve funkcioniše. Život i sve u njemu retko kad ide samo uzlaznom ili silaznom linijom. Univerzum teži da se dovede u balans, pa češće životna linija osciluje manje ili više.
Sve ovo jeste plod jednog razmišljanja o svim kritikama današnje omladine u koju se i sama svrstavam. Kažu, srozale se moralne vrednosti, svi žive od danas do sutra. Danas je bitno, a sutra će biti bitno kad ono postane danas. Današnje vreme je vreme kad se svi nešto bune, svi traže neke nove slobode. Traže slobode tamo i gde im niko ništa ne brani. Niko ne želi da bude definisan, jer to je onda opet ograničavanje slobode, a svi hoće da budu jedinstveni i da se izdvajaju. U suštini, šta god da čovek kaže, neko će se buniti i neko će se naći uvređen. A svi žele slobodu govora. Era kontradikcija!
U razmišljanju o ovim fenomenima i beskrajno dugim diskusijama, u kojima se najčešće krene diplomatski, a završi skakanjem za vrat (opet taj šablon), krivac ili bude sama omladina ili generacija pre njih. Ako bismo krivili omladinu, to zaista nije fer. Mi, nit' smo tražili da budemo rođeni, nit' smo izgradili svet u kojem se nalazimo. Generacija pre nas? Pa i sa njima je isti slučaj! Pa, ko je onda kriv?!
Kriv je šablon, ja da vam kažem!
Kakav šablon ti spominješ konstantno?
Reč je o tome da je svaka generacija imala neki svoj pogled na život, na način vaspitavanja dece, stavove generalno o životu i kakvi ciljevi kćeri i sinova trebaju biti, pa sve do onih mišljenja kad se treba leći na spavanje, kad smeš da govoriš, kako se češlja i upliće kosa, a kako vezuje kravata. Naravno, tu su i mišljenja o obrazovanju, o tome kad se trebate venčati, a bogami ako odemo dovoljno nazad, i za koga.
Što se ide dalje u prošlost, to su okolnosti sve strože. Lanac je sve deblji. Sa svakom novom generacijom, koja je osećala strašan teret tih lanaca, lanac se tanjio, bukagije spadale, a alke prekidale i bacale negde daleko dođavola i da se ne vrate nikad.
Kako su godine odmicale, došli smo do sadašnjosti, gde možemo čak i konkretnije sagledati čitav fenomen. Mi, rođeni 90ih godina, većina nije završila neki od nižih razreda osnovne. Rat 90ih, pa onda inflacija, bombardovanje... Svašta nešto se tu desilo, da bi sad na sve to i roditelji bili prestrogi prema nama. Nikom ne treba još jedna muka više.
Ti naši roditelji, pretežno su rođeni tokom 60ih i 70 ih godina, a vaspitavani od generacija rođenih 30 i 40ih, generacija koje su odrastale u II svetskom ratu i te generacije, realno, nisu ni detinjstvo imale. Generacije iz 30ih i 40ih, morale su prebrzo da odrastu i da se suoče lice u lice sa ozbiljnošću života i svirepošću koju on može dosegnuti. Ta deca izrasla su ozbiljne, stroge ljude, koji su na detinjarije prečesto reagovali mnogo strože jer "kako te nije sramota, znaš li ti kakvo je moje detinjstvo bilo", a ta njihova deca su deca cveća i disko muzike, tinejdžeri ludih 80ih čiju modu je dovoljno samo da pogledate na kratko i da vam bude jasan ceo taj šareni bunt!
E, ti roditelji iz 80ih razmazili su svoju decu. Oni nisu strogi, jer to je nepravda. Oni su je trpeli iz nekih njima neshvatljivih razloga, pa što bi sada oni bili isti i maltretirali svoju decu (i ako ponekad iz svih nas ponekad cikne naš tata ili naša draga mama). Problem je u tome što su mali preterali u tim slobodama, pa današnje generacije koje su bile tinejdžeri tokom prve decenije 2000ih godina, danas već naginju u anarhiju i ka razmišljanju da je sve dozvoljeno, sve može, da ne trebaju postojati nikakva ograničenja, da nema svrstavanja ni u kakve grupe (a svrstaju se u njih sami), gde je sve raltivizovano pa čak i ono što očigledno nosite u gaćama.
Sloboda je dobra, ali ne i anarhija. Bez okvira slika srlja u beskraj u haos, bez nekog jasnog koncepta. Nije strašno staviti se u neki okvir, jer vam niko ne brani da preko okvira provirite, da ga možda zamenite ili uglancate.
Zato su danas devojke ljute. Tukle bi se kao dečaci, streljaju pogledima, sve ispod fino izvajanih lokni i precizno icrtanih usana jarko crvenim karminom. Ne mora ona da zna da skuva, nije ona baba neka. Šta ona ima da ušiva dugmad, pa nije ona krojačica! Uostalom, čekaj... Jel ti to od nje želiš da napraviš domaćicu i da je zavežeš za šporet? Da je metneš međ tegle, šerpe i lonce! Sad će da te gađa štiklom, BEŽI!
Zato su danas muškarci veće maze nego ikad. Kao pufnasti kućni mačori što glancaju svoje krzno 20x dnevno, a miševe će juriti sutra. Ko ste vi da mački dodeljujete tu ulogu da ona baš mora piti mleko i juriti miševe? Pa, nek pekinezer malo juri miševe, ništa mu ne bi falilo? On ide da osmotri lokalne mačkice i da uglanca brk.
Nisu svi ovakvi i nisu sve ovakve, nemojte spremati kuke i motike. Ima nas vanzemaljaca (očigledno smo "rara avis") koje nisu razmazali kao svež maslac i koji razumemo da puter mora da stoji u frižideru, a ne stalno van, jer se onda otopi i ode mas' u propas'.
Ne znam da li ste me razumeli. Ne znam da li će ovo nekome koristiti, ali svakako ne može da škodi. Pa da.
Postoji jedan, možda se može reći, šablon po kojem apsolutno sve funkcioniše. Život i sve u njemu retko kad ide samo uzlaznom ili silaznom linijom. Univerzum teži da se dovede u balans, pa češće životna linija osciluje manje ili više.
Sve ovo jeste plod jednog razmišljanja o svim kritikama današnje omladine u koju se i sama svrstavam. Kažu, srozale se moralne vrednosti, svi žive od danas do sutra. Danas je bitno, a sutra će biti bitno kad ono postane danas. Današnje vreme je vreme kad se svi nešto bune, svi traže neke nove slobode. Traže slobode tamo i gde im niko ništa ne brani. Niko ne želi da bude definisan, jer to je onda opet ograničavanje slobode, a svi hoće da budu jedinstveni i da se izdvajaju. U suštini, šta god da čovek kaže, neko će se buniti i neko će se naći uvređen. A svi žele slobodu govora. Era kontradikcija!
U razmišljanju o ovim fenomenima i beskrajno dugim diskusijama, u kojima se najčešće krene diplomatski, a završi skakanjem za vrat (opet taj šablon), krivac ili bude sama omladina ili generacija pre njih. Ako bismo krivili omladinu, to zaista nije fer. Mi, nit' smo tražili da budemo rođeni, nit' smo izgradili svet u kojem se nalazimo. Generacija pre nas? Pa i sa njima je isti slučaj! Pa, ko je onda kriv?!
Kriv je šablon, ja da vam kažem!
Kakav šablon ti spominješ konstantno?
Reč je o tome da je svaka generacija imala neki svoj pogled na život, na način vaspitavanja dece, stavove generalno o životu i kakvi ciljevi kćeri i sinova trebaju biti, pa sve do onih mišljenja kad se treba leći na spavanje, kad smeš da govoriš, kako se češlja i upliće kosa, a kako vezuje kravata. Naravno, tu su i mišljenja o obrazovanju, o tome kad se trebate venčati, a bogami ako odemo dovoljno nazad, i za koga.
Što se ide dalje u prošlost, to su okolnosti sve strože. Lanac je sve deblji. Sa svakom novom generacijom, koja je osećala strašan teret tih lanaca, lanac se tanjio, bukagije spadale, a alke prekidale i bacale negde daleko dođavola i da se ne vrate nikad.
Kako su godine odmicale, došli smo do sadašnjosti, gde možemo čak i konkretnije sagledati čitav fenomen. Mi, rođeni 90ih godina, većina nije završila neki od nižih razreda osnovne. Rat 90ih, pa onda inflacija, bombardovanje... Svašta nešto se tu desilo, da bi sad na sve to i roditelji bili prestrogi prema nama. Nikom ne treba još jedna muka više.
Ti naši roditelji, pretežno su rođeni tokom 60ih i 70 ih godina, a vaspitavani od generacija rođenih 30 i 40ih, generacija koje su odrastale u II svetskom ratu i te generacije, realno, nisu ni detinjstvo imale. Generacije iz 30ih i 40ih, morale su prebrzo da odrastu i da se suoče lice u lice sa ozbiljnošću života i svirepošću koju on može dosegnuti. Ta deca izrasla su ozbiljne, stroge ljude, koji su na detinjarije prečesto reagovali mnogo strože jer "kako te nije sramota, znaš li ti kakvo je moje detinjstvo bilo", a ta njihova deca su deca cveća i disko muzike, tinejdžeri ludih 80ih čiju modu je dovoljno samo da pogledate na kratko i da vam bude jasan ceo taj šareni bunt!
E, ti roditelji iz 80ih razmazili su svoju decu. Oni nisu strogi, jer to je nepravda. Oni su je trpeli iz nekih njima neshvatljivih razloga, pa što bi sada oni bili isti i maltretirali svoju decu (i ako ponekad iz svih nas ponekad cikne naš tata ili naša draga mama). Problem je u tome što su mali preterali u tim slobodama, pa današnje generacije koje su bile tinejdžeri tokom prve decenije 2000ih godina, danas već naginju u anarhiju i ka razmišljanju da je sve dozvoljeno, sve može, da ne trebaju postojati nikakva ograničenja, da nema svrstavanja ni u kakve grupe (a svrstaju se u njih sami), gde je sve raltivizovano pa čak i ono što očigledno nosite u gaćama.
Sloboda je dobra, ali ne i anarhija. Bez okvira slika srlja u beskraj u haos, bez nekog jasnog koncepta. Nije strašno staviti se u neki okvir, jer vam niko ne brani da preko okvira provirite, da ga možda zamenite ili uglancate.
Zato su danas devojke ljute. Tukle bi se kao dečaci, streljaju pogledima, sve ispod fino izvajanih lokni i precizno icrtanih usana jarko crvenim karminom. Ne mora ona da zna da skuva, nije ona baba neka. Šta ona ima da ušiva dugmad, pa nije ona krojačica! Uostalom, čekaj... Jel ti to od nje želiš da napraviš domaćicu i da je zavežeš za šporet? Da je metneš međ tegle, šerpe i lonce! Sad će da te gađa štiklom, BEŽI!
Zato su danas muškarci veće maze nego ikad. Kao pufnasti kućni mačori što glancaju svoje krzno 20x dnevno, a miševe će juriti sutra. Ko ste vi da mački dodeljujete tu ulogu da ona baš mora piti mleko i juriti miševe? Pa, nek pekinezer malo juri miševe, ništa mu ne bi falilo? On ide da osmotri lokalne mačkice i da uglanca brk.
Nisu svi ovakvi i nisu sve ovakve, nemojte spremati kuke i motike. Ima nas vanzemaljaca (očigledno smo "rara avis") koje nisu razmazali kao svež maslac i koji razumemo da puter mora da stoji u frižideru, a ne stalno van, jer se onda otopi i ode mas' u propas'.
Ne znam da li ste me razumeli. Ne znam da li će ovo nekome koristiti, ali svakako ne može da škodi. Pa da.
