Srpsko društvo je u kulturnom smislu zarobljeno između nostalgije, apatije i agresivnog kič-nacionalizma, što je rezultat obrazovne degradacije, medijskog sunovrata, istorijske traume i politike koja neguje niske strasti kao stabilan model kontrole.
Posle raspada SFRJ je došlo do devalvacije kulture u korist politike i politikanstva, nacije i rijalitija, pojam "intelektualac" je postao maltene uvreda, a folkeri, kriminalci i tabloidni gurui novi modeli "uspeha". Funkcionalna kultura je postala znak elitizma, ne nečeg svima jednako dostupnog. Mediji, naročito posle 2000. pa do danas, se vode logikom "drži narod u plitkom, lako svarljivom, a bučnom". Zato su dominantni politika kao navijački rijaliti, seks, poznata lica, starlete, skandali, obračuni, senzacije, "znamo se od ranije"... Rezultat: kulturne i obrazovne teme nemaju zastupljenost ni u medijima ni u razgovoru na ulici ni na forumu. Ljudi su potrošeni, osiromašeni, hronično nesigurni. Nije da ih ne zanimaju kultura i sport, nego nemaju snage, vremena, energije. Prethodne generacije su se borile da prežive, ne da razmišljaju. Danas se masa ljudi ne oseća kao subjekat u kulturi, nego kao objekat nad kojim drugi vladaju. Forumi više nisu reprezentativni kao nekad, danas je masa kreativnih ljudi na drugim platformama, a Krsta je postala mehur ljudi 35+ do penzionera, često rezigniranih. Ono što se na hrvatskim forumima vidi kao živost, kod nas se izgubilo u dominaciji trolova, spamera, botova, kvazipatriota i drugih opsednutih nacionalnim temama. U Srbiji je i dalje na snazi koncept "narod = običan, instinktivan, patriotski, prostodušan, a elita = izdajnička, arogantna, bezosećajna, sa Zapada". Zato svako ko priča o kulturi, nauci, filozofiji, itd. rizikuje da bude doživljen kao snob ili strani plaćenik. Takvo stanje ljudima ubija motivaciju da uopšte diskutuju o tim temama.
