To da će se Demokratska stranka ubuduće, prema socijaldemokratskom modelu, boriti za pravednije društvo; da će formirati etički odbor i savet za saradnju sa (radničkim) sindikatima, kao i da će ojačati Centar za edukaciju – za malo je moglo da pokaže kako je među žutima pobedila struja sa boljim smislom za humor.
Zamisliti ljude koji su pljačkali budžet dok su očajni srpski radnici sebi sekli prste kako se bore za radnička prava, bilo bi cinično i za rastegljive standarde Marije Antoanete. Na pomen njihovog etičkog saveta čovek može samo da se pita ko će biti njegov predsednik – neki pokojni ili neki bivši član – dok nije za bacanje ni ovo sa Centrom za edukaciju u stranci iz koje je obrazovan svet guran većom brzinom nego iz Srbije i gde je kriterijum hijerarhijske prodornosti postalo obrazovanje iz druge ili treće ruke, primer dobre škole tronedeljni kurs u Garmišu a dobre diplome svaka koja je brza, nelegalna i ne mnogo skupa.
Problem je, međutim, što među žutima nije ostalo nikog sa smislom za humor, inače bi sigurno formirali i jednu grupu prijateljstva sa građanima Srbije. A to će reći: kakav humor, kakvi bakrači, o svemu što sam naveo, a što su zaključci njihovog Glavnog odbora – oni su mislili sasvim ozbiljno.
Naravno, sva ta njihova priča o socijalnoj pravdi, moralu i obrazovanju jeste ilustracija njihovog odnosa prema stvarnosti. Ali ne bih se ja tome smejao, jer se za takve senzibilitete stvarnost u Srbiji već 12 godina kreira, isto kao što se nisam smejao ni u sredu najavi Bojana Pajtića o povratku DS na vlast. Istina, da sam na njegovom mestu, sve moje političke ambicije bi se iscrpele na tome da ne omastim zatvorsku ćeliju, ali valjda zato i nisam na njegovom mestu.
Otuda nije čudo da se na Glavnom odboru stranke među onolikim svetom nije našao ama baš niko ko bi progovorio o tome koliko je duboko vladavina DS zakucala Srbiju u zemlju, odakle sudim da je u Srbiji danas više Cigana koji veruju da su skrivili Dahau nego žutih koji veruju da su krivi za bilo šta u Srbiji.
Naravno, taj mehanizam lako je objašnjiv: u jednoj zajednici teških grešnika o krivici najpre progovaraju oni koji su nevini, a ovde takvih, rekao bih, nema ni na Glavnom odboru, ni u pratećoj medijskoj, intelektualnoj, klijentilističkoj i poslovnoj pratnji.
I, naravno, samo iz takvog raspoloženja na Glavnom odboru žutih moglo je da dođe do rasprave o socijaldemokratiji, o etičkom odboru i obrazovanju, samo takvi bez ikakvih ograda, kakve bi nalagali gram mozga i kap savesti, mogu sebe da vide kao nosioce reformi i napretka u Srbiji, isto onako kao što se na sastanku šest navećih porodica koza nostre najpre dogovore da je mafija čuvar tradicionalnog poretka, patrijarhalne porodice i poslovnog reda, isto onako kao što je, ako je verovati tabloidima, notorni Sretko Kalinić, pročitavši u zatvoru neku degutantnu vest iz crne hronike, sav očajan uzviknuo: „Kuda ide ovaj svet!“
http://www.vestinet.rs/stav/zasto-s...a-manje-lici-na-politicki-a-vise-na-mafijaski
Zamisliti ljude koji su pljačkali budžet dok su očajni srpski radnici sebi sekli prste kako se bore za radnička prava, bilo bi cinično i za rastegljive standarde Marije Antoanete. Na pomen njihovog etičkog saveta čovek može samo da se pita ko će biti njegov predsednik – neki pokojni ili neki bivši član – dok nije za bacanje ni ovo sa Centrom za edukaciju u stranci iz koje je obrazovan svet guran većom brzinom nego iz Srbije i gde je kriterijum hijerarhijske prodornosti postalo obrazovanje iz druge ili treće ruke, primer dobre škole tronedeljni kurs u Garmišu a dobre diplome svaka koja je brza, nelegalna i ne mnogo skupa.
Problem je, međutim, što među žutima nije ostalo nikog sa smislom za humor, inače bi sigurno formirali i jednu grupu prijateljstva sa građanima Srbije. A to će reći: kakav humor, kakvi bakrači, o svemu što sam naveo, a što su zaključci njihovog Glavnog odbora – oni su mislili sasvim ozbiljno.
Naravno, sva ta njihova priča o socijalnoj pravdi, moralu i obrazovanju jeste ilustracija njihovog odnosa prema stvarnosti. Ali ne bih se ja tome smejao, jer se za takve senzibilitete stvarnost u Srbiji već 12 godina kreira, isto kao što se nisam smejao ni u sredu najavi Bojana Pajtića o povratku DS na vlast. Istina, da sam na njegovom mestu, sve moje političke ambicije bi se iscrpele na tome da ne omastim zatvorsku ćeliju, ali valjda zato i nisam na njegovom mestu.
Otuda nije čudo da se na Glavnom odboru stranke među onolikim svetom nije našao ama baš niko ko bi progovorio o tome koliko je duboko vladavina DS zakucala Srbiju u zemlju, odakle sudim da je u Srbiji danas više Cigana koji veruju da su skrivili Dahau nego žutih koji veruju da su krivi za bilo šta u Srbiji.
Naravno, taj mehanizam lako je objašnjiv: u jednoj zajednici teških grešnika o krivici najpre progovaraju oni koji su nevini, a ovde takvih, rekao bih, nema ni na Glavnom odboru, ni u pratećoj medijskoj, intelektualnoj, klijentilističkoj i poslovnoj pratnji.
I, naravno, samo iz takvog raspoloženja na Glavnom odboru žutih moglo je da dođe do rasprave o socijaldemokratiji, o etičkom odboru i obrazovanju, samo takvi bez ikakvih ograda, kakve bi nalagali gram mozga i kap savesti, mogu sebe da vide kao nosioce reformi i napretka u Srbiji, isto onako kao što se na sastanku šest navećih porodica koza nostre najpre dogovore da je mafija čuvar tradicionalnog poretka, patrijarhalne porodice i poslovnog reda, isto onako kao što je, ako je verovati tabloidima, notorni Sretko Kalinić, pročitavši u zatvoru neku degutantnu vest iz crne hronike, sav očajan uzviknuo: „Kuda ide ovaj svet!“
http://www.vestinet.rs/stav/zasto-s...a-manje-lici-na-politicki-a-vise-na-mafijaski
