Неки људи имају привлачност искључиво ка истом полу, неки ка супротном, неки ка оба.
Они који осећају неку врсту привлачности ка истом полу су веома велики проценат становништва- спори се тачно који, али мањи од 10 сигурно није.
Некада давно су сви били приморани да ожене супротни пол па се стварала илузија да такви људи не постоје. Наравно, они су таквом живту били мизерни, пили су алкохол и добијали психичке болести као што су депресија или параноја да ће неко да открије њихову страшну тајну.
Данас кажу "Заболе нас дупе (pun intended), нећемо више да плачемо у плакару, ми смо јаки".
То је скроз А ОК.
Чини се, али, да данас није дошло само до веће отворености хомосексуалаца, него и до њиховог много масивнијег броја. Кад се погледа на улици стиче се утисак да је сваки четврти испод 30 хомо. То је веома могуће, јер су данас људи биохемијски и епигенетски скроз другачији него било кад у историји- сваких пар генерација долази до значајних епигенетских, ако не и генетских промена међу људима. Дакле ако их има више то није зато што су малолетници гледали Вил и Грејс па рекли "И ја ћу овако", него зато што је људска генетика данас другачија него у време Черчила, а тад је била другачија него у време Џејмса Петог, а тад другачија него у време Боудише.
Проблем хомомржње је следећи:
1) Религијски (неко стварно верује да ће га погодити поплава јер је сваки осми Београђанин Буљни Пират).
2) Проблем личног неуспеха (Јесте да сам лузер али сам макар нормалан, ако друге ствари постану нормалне нећу имати БАШ НИШТА).
3) Интернализована хомофобија (Ако се правим да мрзим педере нико неће посмуњати да ми се дигао оно једном кад сам био са Адемом на стражи у ЈНА 1983. а била зима па смо се загрлили да се згрејемо).
У Западној Европи параде имају забавни карактер.
У Источној политички, али по мени позитиван, јер је идеја подстаћи становништво да постоје педери, и да то нису неки болесници који чуче у мемљивом подруму.
Ето то је буквално СВЕ на ту тему што бисте икад требали да знате.
