Зашто се у Србији увек гађамо храном, кад се сударимо са политичким противницима

[Sanovnik]

Приметио сам да се људи гађају парадаизом и јајима, па и другом храном. Одкуд толико непоштовање према храни? Можда је имамо превише? Чак и тортама се гађамо. Као и частан, забаван и предвидиво аустромарксистички (оперетски) напад на Бернара Анри Левија и згроженог Горана Марковића, који је дошао да да гузољуб Левију, у биоскопу Југословенске Кинотеке. Бацали су торту да би Београд био свет. На оне који су дошли да им покажу како да Београд постане свет.
Шта мислите о томе? Та врста склоности ка спектаклу (унередити, обележити) на први поглед делује жовијално, занимљиво, политички свесно.

 

[Petar_Petrovic]

Srbi mnoge stvari ne postuju a u tom nepostovanju hrana prednjaci.

 

[Sanovnik]

У Југословенској Народној Армији се, као и у филмовима Груча Маркса, гађало хлебом, костима, огризинама јабука. Храна се мењала са гладним, пробирљивим, верним: неко хоће јабуку, неко хоће пилеће, или пасуљ, неко не сме свињско. Неко се из досаде гађа храном. У реду ако вам је досадно. ЈНА и јесте кандидат за најгоре губљење времена у историји. Али могло је да се ради нешто корисније осим гађања храном.
Гађање храном је доказ да је имате превише. А у Србији хране има превише. За то су сведоци контејнери. Не ови данас, већ градски контејнери дан или два после Светог Николе и Нове Године.
Патологија и презир према произвођачима хране који се виде у акцијама приградског полусвета и изданцима лумпенпролетаријата, не могу се избећи. Они мрзе - не, не мрзе, ово је горе - презиру сељака - и оно што је Маркс који је целог живота живео од милостиње називао ’идиотизмом сеоског живота’. Не цене оног који храну производи, па му педесет година после револуције поносно изграде некакву милостињу, Пупинов мост. Неки се и данас буне због тога што је изграђен. Не схватају да та храна за бацање мора однекуд да дође.
Све неки пристојан свет. Само никако да ухвати корена.

 

[Kerkyra]

Патологија и презир према произвођачима хране који се виде у акцијама приградског полусвета и изданцима лумпенпролетаријата, не могу се избећи. Они мрзе - не, не мрзе, ово је горе - презиру сељака - и оно што је Маркс који је целог живота живео од милостиње називао ’идиотизмом сеоског живота’. Не цене оног који храну производи,

Mi bi ovamo na jugoistoku Srbije za takve rekli - "azdisali", tj. nasli pa zasli.

Trazice i selo i hranu jednog dana, ali ih nece biti.