Систем здравственог осигурања у Србији је модификовани Бизмарков систем обавезног здравственог осигурања где сви осигураници плаћају месечни допринос, а здравствене услуге користе само они болесни и повређени ( принцип солидарности). Учешће у цени здравствене услуге (партиципација; co-payment) је уведено као најлакши и најефикаснији начин да се надомести недостатак новца у систему јавног здравља. То значи да додатни трошак плаћају они осигураници (осигурана лица) који у том тренутку и користе здравствену заштиту. Додатне отежавајуће околности су све скупље медицинске процедуре и дијагностика, као и све "новији" и "ефикаснији" иновативни лекови а нарочито чињеница да је Србија са просечном старошћу становништва од 41,2 године једна од најстаријих нација у свету а самим тим и већом потребом за медицинско третирање. Партиципацију примењује већина земаља у свету, а Немачка је увела кварталну партиципацију од 20 евра, био код лекара или не.
Од како је вечити министар Томица узјахао здравство, партиципација је стално повећавана ( и реално и номинално), а категорије осигураника који су ослобођене плаћања стално се смањују. Без обзира на велику популарност партиципације у свету, одговорно сматрам да је финансијски оквир од 2 милијарде евра за финансирање јавног здравственог сектора довољан за један ефикасан, одржив систем у Србији, само је "проблем" што појединци не желе да примене ефикаснији метод прерасподеле здравствених услуга услуга и програма, па се дешава да Србија финансира неке скупе ( и наравно комерцијалне) здравствене технологије које немају ни много богатије земље у пакету обавезног здравственог осигурања или их имају уз дуге листе чекања, а са друге стране хирурзи немају конац одговарајућег квалитета или га уопште немају. Немојте сметнути с ума да је здравство један од најуноснијих бизниса данашњице...
Иначе, партиципација се третира као изворни приход здравствене установе која је наплаћује и у целости припада истој...
БОНА
