Ova tema je zamišljena kao “skladište” različitih stavova i mišljenja pisaca o pisanju.
Ukoliko nešto slično već postoji na ovom pdf-u, pretpostavljam da će moderatori
preduzeti ono što valja činiti u ovakvim slučajevima.
Da li pisac piše zato što je odabrao da govori o nekom aspektu života, da li zato da
bi menjao svet i svest drugih ljudi; zašto o nečem piše, a nešto drugo prećutkuje; da
li piše pisanja radi...?
Za mlade ljude koji imaju ambiciju da se bave pisanjem, mišljenje i iskustvo velikana
pisane reči mogu da budu od velike koristi.
Sasvim namerno i veoma pristrasno u uvodnom postu ću početi od Sartra, kao okosnice,
uz osvrt na još neke pisce koje smatram vrhunskim.
Dakle, dobro je poznata Sartrova teza da “čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da
kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način.”
Šta je to što tera slikara da se lati kičice, svirača da svira, kompozitora da komponuje,
vajara da vaja...?
Po Sartru, za nekog je umetnost bekstvo, a za nekog sredstvo osvajanja. Tu se sad javlja
i pitanje zašto bežati i zašto osvajati pisanim putem?
Čovek je sredstvo putem kojeg se stvari manifestuju; detektor bića ali ne i njegov stvaralac.
Ljudi su otkrivajuća vrsta pa ako drvo, reku i nebo, zahvaljujući tome, “otkrijemo” u pejzažu,
a potom mu okrenemo leđa, on (pejzaž) neće prestati da postoji.
Mi ćemo izvesno nestati, naši zemni ostaci će trunuti kao crkotina koja se vraća supstanci tla,
kako to kaže Borhes, atomi naše materije izmešaće se sa atomima tla, a taj pejzaž će čekati
na neku drugu svest da ga otkrije.
Stvar je u tome da smo i pored moći otkrivanja mi potpuno nebitni u odnosu na otkriveno.
E, tu je i motiv; potreba svakog umetnika (pa i pisca) je da se oseti bitnim u odnosu na svet.
Kroz čin stvaranja umetničkog dela počinjemo da se osećamo bitnim u odnosu na svoju kreaciju;
delo je nebitno – bitan je čin stvaranja.
Književno delo postoji samo kad je u stanju kretanja, za njegovo ostvarenje potrebno je čitanje,
a trajanje mu je ograničeno vremenom čitanja. Mimo toga, ostaje samo ocrnjen papir.
Postoji još jedna mogućnost, skoro metafizička; nešto što se zove nada ili želja za besmrtnošću.
Možda kroz pisanje pokušavamo da se obesmrtimo.
Kroz pisanje pokušavamo da materijalizujemo onaj suštinski deo našeg bića, našu misao.
Zapravo, pišemo nekrolog - sami sebi.
Ako se stavimo u poziciju čitaoca, nameće se pitanje: šta mi očekujemo od knjige?
Emotivni i intelektualni habitus pojedinca utiču na izbor štiva, pa će ono što je za nekog šund,
dosadno, besmisleno, drugom biti predivno i zanimljivo.
Svaka dobra knjiga ima neku filosofsku nit koja je prožima, stil je takođe važan, jer džaba
svih mudrih misli ako su napisane tako da nam ne drže pažnju.
Stil čini vrednost proze ali on (po Sartru) treba da je neprimetan. Tu su i emocije na koje niko
nije imun. Maštovitost je takođe veoma važna - još jedan mamac za čitaoca; Kiš kaže: “Istoriju
pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju.” Veština baratanja rečima u svrhu
literarnog eksperimenta, poput Kenoa ili Vijana, veoma je zanimljiva, čak poučna.
Kad se svi ti kvaliteti spoje, eto dobrog štiva.
Pisanje radi pisanja je praznina – ništa.
Ukoliko nešto slično već postoji na ovom pdf-u, pretpostavljam da će moderatori
preduzeti ono što valja činiti u ovakvim slučajevima.
Da li pisac piše zato što je odabrao da govori o nekom aspektu života, da li zato da
bi menjao svet i svest drugih ljudi; zašto o nečem piše, a nešto drugo prećutkuje; da
li piše pisanja radi...?
Za mlade ljude koji imaju ambiciju da se bave pisanjem, mišljenje i iskustvo velikana
pisane reči mogu da budu od velike koristi.
Sasvim namerno i veoma pristrasno u uvodnom postu ću početi od Sartra, kao okosnice,
uz osvrt na još neke pisce koje smatram vrhunskim.
Dakle, dobro je poznata Sartrova teza da “čovek ne postaje pisac zato što je odabrao da
kaže izvesne stvari, već što je odabrao da ih kaže na izvestan način.”
Šta je to što tera slikara da se lati kičice, svirača da svira, kompozitora da komponuje,
vajara da vaja...?
Po Sartru, za nekog je umetnost bekstvo, a za nekog sredstvo osvajanja. Tu se sad javlja
i pitanje zašto bežati i zašto osvajati pisanim putem?
Čovek je sredstvo putem kojeg se stvari manifestuju; detektor bića ali ne i njegov stvaralac.
Ljudi su otkrivajuća vrsta pa ako drvo, reku i nebo, zahvaljujući tome, “otkrijemo” u pejzažu,
a potom mu okrenemo leđa, on (pejzaž) neće prestati da postoji.
Mi ćemo izvesno nestati, naši zemni ostaci će trunuti kao crkotina koja se vraća supstanci tla,
kako to kaže Borhes, atomi naše materije izmešaće se sa atomima tla, a taj pejzaž će čekati
na neku drugu svest da ga otkrije.
Stvar je u tome da smo i pored moći otkrivanja mi potpuno nebitni u odnosu na otkriveno.
E, tu je i motiv; potreba svakog umetnika (pa i pisca) je da se oseti bitnim u odnosu na svet.
Kroz čin stvaranja umetničkog dela počinjemo da se osećamo bitnim u odnosu na svoju kreaciju;
delo je nebitno – bitan je čin stvaranja.
Književno delo postoji samo kad je u stanju kretanja, za njegovo ostvarenje potrebno je čitanje,
a trajanje mu je ograničeno vremenom čitanja. Mimo toga, ostaje samo ocrnjen papir.
Postoji još jedna mogućnost, skoro metafizička; nešto što se zove nada ili želja za besmrtnošću.
Možda kroz pisanje pokušavamo da se obesmrtimo.
Kroz pisanje pokušavamo da materijalizujemo onaj suštinski deo našeg bića, našu misao.
Zapravo, pišemo nekrolog - sami sebi.
Ako se stavimo u poziciju čitaoca, nameće se pitanje: šta mi očekujemo od knjige?
Emotivni i intelektualni habitus pojedinca utiču na izbor štiva, pa će ono što je za nekog šund,
dosadno, besmisleno, drugom biti predivno i zanimljivo.
Svaka dobra knjiga ima neku filosofsku nit koja je prožima, stil je takođe važan, jer džaba
svih mudrih misli ako su napisane tako da nam ne drže pažnju.
Stil čini vrednost proze ali on (po Sartru) treba da je neprimetan. Tu su i emocije na koje niko
nije imun. Maštovitost je takođe veoma važna - još jedan mamac za čitaoca; Kiš kaže: “Istoriju
pišu pobednici. Predanja ispreda puk. Književnici fantaziraju.” Veština baratanja rečima u svrhu
literarnog eksperimenta, poput Kenoa ili Vijana, veoma je zanimljiva, čak poučna.
Kad se svi ti kvaliteti spoje, eto dobrog štiva.
Pisanje radi pisanja je praznina – ništa.
Poslednja izmena:
)
