Zašto kažu...

[gost 271475]

Ja mislim do to pre ima veze sa tipom licnosti da li je neko ekstrovertan ili introvertan. Nema cak toliko ni veze sa tim da li neko ima emocije vec je u pitanju nacin na koji ih pokazuje.

Ne umem da placem. I kada placem, to je jako, jako retko i zbog neceg jako, jako bitnog. Toliko mi se puta desi da su mi suze u uglovima ociju, ali nikako da poteku. A nisam bezosecajna. Samo sve prezivaljavam reko zeludca. Kada se potresem (u manjoj ili vecoj meri, znaci ne mora da bude ne znam kakva tragedija) izgubim apetit. Desi mi se i da povratim od stresa. Ali da zaplacem, tesko. A volela bih da mogu. Nekako bi bilo jednostavnije.

Ja sam introvertna.
Sitnica može da me rasplače, recimo tužan film, ali gubitak drage osobe, teško.
A to što se preživljava preko želudca, pa se ispoljava kroz mučninu, nema veze sa emocijama, već sa akumuliranim stresom, meni se dešava, kao i temperatura, povremeno. Odbrambeni mehanizam na stres.
U stresnim situacijama se zapravo i ne plače... jer te uglavnom stignu sa zakašnjenjem.
I mislim da si malo omašila temu... stresu smo svi podložni, emocijama takođe, ali je suština u manifestaciji emocija, ne stresa. Jedno je kako preživljavamo, nešto sasvim drugo kako ispoljavamo. Nije percepcija stresnih sitacija kod svih univerzalna skala... pa u skladu sa tim utiče ne naše emocije. Što veze nema sa ispoljavanjem, ili neispoljavanjem. Može da utiče kod dve osobe identično, a da se ispolji na sasvim suprotne načine. Ili da se ispolji kod jednog, a kod drugog ne. Ono što je vidljivo.
Ono što nije je možda jače izraženo kod onoga koji na oko deluje kao da ga situacija ne dotiče.

 

[Regina Mills]

Izvini stres je itekako povezan sa emocijama da ne kazem da je njima izavan. Pa cak i onaj najbanalniji, od klasicnog umora. Emocije upravljaju nasim organizmom i mehanizmom odbrane. Od naseg tipa licnosti kao sto sam vec rekla zavisi kako i da li cemo emocije ispoljiti.

 

[Egreta27]

Ne valjaju krajnosti, ni u cemu. Ni oni koji stalno placu, ni oni koji nikako suzu da puste...a posebna kategorija su oni koji rone krokodilske suze...uglavnom, najmanje se "cuvam" ljudi koji nisu kadri da puste suzu... Jer takvi su sami sebi (nesvjesno) najveci neprijatelj. I tesko je, prvo njima, a onda i onima koji ih vole, jer je tesko doprijeti do njih. A taj osjecaj nemoci boli. Povrijedi.
Ali to nije zla namjera, to je prosto "vrsta" oklopa...zato i rekoh da se takvih ljudi najmanje "cuvam"...
Lako je reagovati kad su suze vidljive, a one koje se ne vide treba naslutiti...takve osobe treba prije svega dobro poznavati. I voljeti. Kad postoji ljubav i razumijevanje, lakse se nadje nacin za emotivno otvaranje, verbalno, cutke ili kroz suze...bitno je samo da dodje do "vidne" reakcije...

 

[gost 271475]

Izvini stres je itekako povezan sa emocijama da ne kazem da je njima izavan. Pa cak i onaj najbanalniji, od klasicnog umora. Emocije upravljaju nasim organizmom i mehanizmom odbrane. Od naseg tipa licnosti kao sto sam vec rekla zavisi kako i da li cemo emocije ispoljiti.

Ispoljićemo ih uvek, samo je pitanje na koji način. Ja ti pričam o manifestaciji emocija, ne o posledicama stresa.
Ne upravljaju samo emocije, upravlja i razum, naročito u ulozi odbrane.

 

[besmrtna]

"Čuvaj se čoveka koji nije kadar suzu da pusti."

šta to ustvari znači? kakav je to čovek?

Ne znam da li postoji takav covek

 

[besmrtna]

Ja sam introvertna.
Sitnica može da me rasplače, recimo tužan film, ali gubitak drage osobe, teško.
A to što se preživljava preko želudca, pa se ispoljava kroz mučninu, nema veze sa emocijama, već sa akumuliranim stresom, meni se dešava, kao i temperatura, povremeno. Odbrambeni mehanizam na stres.
U stresnim situacijama se zapravo i ne plače... jer te uglavnom stignu sa zakašnjenjem.
I mislim da si malo omašila temu... stresu smo svi podložni, emocijama takođe, ali je suština u manifestaciji emocija, ne stresa. Jedno je kako preživljavamo, nešto sasvim drugo kako ispoljavamo. Nije percepcija stresnih sitacija kod svih univerzalna skala... pa u skladu sa tim utiče ne naše emocije. Što veze nema sa ispoljavanjem, ili neispoljavanjem. Može da utiče kod dve osobe identično, a da se ispolji na sasvim suprotne načine. Ili da se ispolji kod jednog, a kod drugog ne. Ono što je vidljivo.
Ono što nije je možda jače izraženo kod onoga koji na oko deluje kao da ga situacija ne dotiče.

Nisi omasila tako je...
Moram se sloziti sa tobom, jeco
Samo su ljudi nauceni da razlicito reaguju na stres ali svi reaguju...
Tako da normalno je ako neko ne place u kriticnim situacijama jer je taj bol veci od suza...

A nekad zaplacemo za sitnicu....

Kad mi se desila nejteza stvar u zivotu nisam plakala... i dugo nakon toga...
Jednostavno to se dozivljava drugacije...

Aliu opet kada neko nikada ne place moze to biti stvar tvrdog srca...
A to nije dobro za tu osobu...
Tako da ima neceg u tim recima...
Opet nije normalno ni nikada ne plakati...

 

[Dijenek]

Čovjek koji ne može da (za)plače najmanje je bezosjećajan.Ipak,pored takvih se malo koja žena može da osjeća sigurno jer on nije u stanju da ispolji emociju čak ni kad ga preplavi,kad počne da ga guši,on je proguta.Mislim,emociju bilo koje vrste jer u tom i jeste problem.
Ako ne pusti suzu,teško će i da pusti riječ onu prijeko potrebnu..takvi ljudi ne znaju da kažu "Ostani" ili "Oprosti".Oni jednostavno,ne znaju da se izbore za ono za čim u dubini duše umiru..mogu da puste voljenu osobu da ode,bez pokušaja objašnjenja,bez truda jer njihova anestetičnost seže do blokade verbalnog .
Po prirodi(ne zalazim u razloge i uzroke) oni vjeruju da partner mora da zna šta on osjeća i kako se osjeća i da ne treba ni da riječ prozbori,a kamoli pusti suzu.

Слажем се с тобом само што се то односи на било коју врсту односа које такви људи граде (као што је то и Сент констатовала).

Проблем таквих људи јесте то што су, услед немогућности испољавања емоција, често агресивни у одбијању занимања другог за њих и покушаја да се допре до њих.
Тада су у стању озбиљно да повреде било кога зато што просто не знају како да одреагују у ситуацији кад постану предмет пажње.

Иначе, ја лично мислим да су често склони гордости...
Бар ови које ја знам...

 

[dobra predskazanja]

Kad se previshe bola naakumulira u dushi ljudi postvae barijeru izmedju tog bola i svesti, pa samim tim blokiraju i ostale pozitivne osecaje,
no, ne posotji covek koji nije kadar suzu pustiti, svaki je kad tad pusti u zivotu, mada ne prizna svako.

tacno. tada razum kontrolise emociju, dok se dusa (srce) raspada.

Čovjek koji ne može da (za)plače najmanje je bezosjećajan.Ipak,pored takvih se malo koja žena može da osjeća sigurno jer on nije u stanju da ispolji emociju čak ni kad ga preplavi,kad počne da ga guši,on je proguta.Mislim,emociju bilo koje vrste jer u tom i jeste problem.
Ako ne pusti suzu,teško će i da pusti riječ onu prijeko potrebnu..takvi ljudi ne znaju da kažu "Ostani" ili "Oprosti".Oni jednostavno,ne znaju da se izbore za ono za čim u dubini duše umiru..mogu da puste voljenu osobu da ode,bez pokušaja objašnjenja,bez truda jer njihova anestetičnost seže do blokade verbalnog.
Po prirodi(ne zalazim u razloge i uzroke) oni vjeruju da partner mora da zna šta on osjeća i kako se osjeća i da ne treba ni da riječ prozbori,a kamoli pusti suzu.

ne samo covek. ovo se moze odnositi i na zene.
sve osim dve boldovane recenice je tacno, sto se mene tice. mislim da je pre u pitanju skrivanje (pozitivnih) osecanja, nego potreba da partner ili bilo ko drugi i bez njihovih suza i reci zna sta osecaju. a to je u vezi sa onim sto je dijenka naveo, s tim sto je upotrebio pogresnu rec gordost, umesto ponos. ili je to njegov licni dozivljaj takvih ljudi. nije problem u ispoljavanju negativnih osecanja, vec u u ispoljavanju pozitivnih, pogotovo verbalno. sto je mozda i u vezi sa tim da emocija gubi na vrednosti i znacaju, ako se ispolji kroz reci.

Слажем се с тобом само што се то односи на било коју врсту односа које такви људи граде (као што је то и Сент констатовала).

Проблем таквих људи јесте то што су, услед немогућности испољавања емоција, често агресивни у одбијању занимања другог за њих и покушаја да се допре до њих.
Тада су у стању озбиљно да повреде било кога зато што просто не знају како да одреагују у ситуацији кад постану предмет пажње.

Иначе, ја лично мислим да су често склони гордости...
Бар ови које ја знам...

nije bas da ozbiljno povrede, ali mogu da povrede u samoodbrani. delimicno je opravdano, jer ipak je rovarenje po necijem srcu i krajnjoj liniji dusi ulazak u osetljive zone intime. a to je delimicno vezano i sa, ja bih pre rekla, ponosom, nego gordoscu. ljudi koji ne trpe da budu slabi, a emotivno otvaranje uvek oslabljuje, jer je to put ka ranjavanju. otvaraju s eonome kome hoce i kada hoce tj. idu kod onoga kod koga hoce, izaberu.

pre ce unistiti ono sto vole, a time i sebe, nego sto ce se otvoriti, u kriticnim trenucima. tada nastupa unutrasnje hladjenje, kao da ne postoji emocija, nista sem ravne linije. mada, posle toga moze nastupiti kajanje zbog ucinjenog, ali im ponos nece dozvoliti da bilo sta urade, iako to iz sve snage zele, zele da poprave stetu.

 

[Dijenek]

nije bas da ozbiljno povrede, ali mogu da povrede u samoodbrani. delimicno je opravdano, jer ipak je rovarenje po necijem srcu i krajnjoj liniji dusi ulazak u osetljive zone intime. a to je delimicno vezano i sa, ja bih pre rekla, ponosom, nego gordoscu. ljudi koji ne trpe da budu slabi, a emotivno otvaranje uvek oslabljuje, jer je to put ka ranjavanju. otvaraju s eonome kome hoce i kada hoce tj. idu kod onoga kod koga hoce, izaberu.

pre ce unistiti ono sto vole, a time i sebe, nego sto ce se otvoriti, u kriticnim trenucima. tada nastupa unutrasnje hladjenje, kao da ne postoji emocija, nista sem ravne linije. mada, posle toga moze nastupiti kajanje zbog ucinjenog, ali im ponos nece dozvoliti da bilo sta urade, iako to iz sve snage zele, zele da poprave stetu.

Ја се никад нећу сложити са ставом да емотивно отварање ослабљује човека.
Изложеност рањавању није ништа мања код оних који су затворени.
Рекао бих да је чак и већа јер чешће долази до самоповређивања.
Али сам дубоко убеђен да затвореност води пропадању личности, односно не подстиче њено изграђивање.
Ми људи можемо да напредујемо само у односу са другим, а тај однос увек захтева отвореност.
Самоусмереност своди човека на нешто ниже од животиње.

Шта ти означаваш термином понос, а шта теримином гордост?

 

[dobra predskazanja]

Ја се никад нећу сложити са ставом да емотивно отварање ослабљује човека.
Изложеност рањавању није ништа мања код оних који су затворени.
Рекао бих да је чак и већа јер чешће долази до самоповређивања.
Али сам дубоко убеђен да затвореност води пропадању личности, односно не подстиче њено изграђивање.
Ми људи можемо да напредујемо само у односу са другим, а тај однос увек захтева отвореност.
Самоусмереност своди човека на нешто ниже од животиње.

Шта ти означаваш термином понос, а шта теримином гордост?

tvoj potpis mi je odmah zapao za oko. oslabljuje, jer emotivno otvaranje je bas to, davanje oruzja, nekome, ko moze i da ga zloupotrebi, nekada. naravno da nije manje ranjavanje, s tom razlikom sto je akcenta na tome da drugi to ne znaju, a to je opet u vezi sa ponosom ili mozda i sa dostojanstvom. ne tretiram takvo ponasanje iskljucivo kao gordost, jer je gordost precenjivanje sebe, a potcenjivanje drugoga. ponos je cenjenje sebe, ali ne i precenjivanje, bez potcenjivanja drugog. ne mora da znaci da takva osoba precenjuje svoje emocije, mada se moze desiti da potcenjuje tudje, jer ne veruje da neko ko je iskren ima potrebu da ih svuda istresa. narocito izrazeno moze biti kada su u pitanju tudje suze, koje se tumace kao trazenje sazaljenja i privlacenje paznje, cak i onda kada su iskrene. ili tretiranje suza kao slabosti, trazenje pomoci kao znak slabosti. ne kaze se dzabe da nekada treba progutati ponos. a takvi ne zele da ih neki vide kao slabe, jer je to neprimerno, postavlja u podredjeni polozaj. i mozda precenjuju sebe u smislu toga koliko mogu da izdrze sami i bez pomoci.
drugo kakva je gordost u tome ne zaplakati na sahrani nekog bliskog? pre je to stvar dostojanstva i ponosa, nego gordosti. neko ce radije da pretrpi bol u sebi, nego da kuka i narice, i daleko bilo baca se po grobu, jer je i to sa tacke gledista takvih, neprimerno i nije dostojanstveno. delimicno, tanka je linija izmedju gordosti i ponosa, ali isto tako je u pitanju nerazumevanje za one koji su otvoreni, kao sto ni otvoreni ne razumeju da ako neko ne place ne znaci da ne oseca. naravno, pomenula sam taj nekakav mehanizam unutrasnjeg zamrzavanja, koji omogucava da povrede i ono sto vole iako time povredjuju i sebe. to je neka vrsta ne uzivanja u sopstvenom bolu, vec uzivanja u kretanju ka granici bola, koja kada se predje prestane da se oseca bilo sta i prema sebi i prema drugima. ali, samo privremeno. posle se to moze vratiti sa kamatom. nemoj misliti da ne osecaju. osecaju toliko da moraju da prave barijere, kao sto je mihal rekao.
to je to, sto se mene tice, moje vidjenje.

 

[Dijenek]

Знаш како, без обзира шта сам ставио у тај потпис, ја опет другима дајем оружје у руке...

И, нека буде шта мора бити.

Не кажем да је мој став најбољи... Само је мој...

Хвала што си ми указала на разлику коју правиш између ова два термина...

 

[besmrtna]

Ја се никад нећу сложити са ставом да емотивно отварање ослабљује човека.
Изложеност рањавању није ништа мања код оних који су затворени.
Рекао бих да је чак и већа јер чешће долази до самоповређивања.
Али сам дубоко убеђен да затвореност води пропадању личности, односно не подстиче њено изграђивање.
Ми људи можемо да напредујемо само у односу са другим, а тај однос увек захтева отвореност.
Самоусмереност своди човека на нешто ниже од животиње.

Шта ти означаваш термином понос, а шта теримином гордост?

Ja se slazem sa Dijenek.

 

[Џорџи]

Nema blage veze s vezom..zato sto neko place iskljucivo nad svojom sudbinom a za druge ga zabole..a vecinu nikad ne mozes videti da pusti suzu pred drugim..tako da ga ne mozemo okarakterisati kao sebicnog dok ne dodje u neku tesku situaciju na pr da mu umre neko blizak..a to moze da se desi sa 90 godina