Zbog čega je velikoj većini ljudi važno da što duže žive.
Zašto je bolje živjeti 12 ili 15 god. ili 34 ili 45
3 ili 103.
Zar život , dublje razmislivši nije jedna velika opsjena.
Stogodišnjak je doživio duboku starost, šta je dobio tim.
Позиваш се на дубље размишљање о животу. То је ok. Али, ако стварно дубље размислиш мораћеш одбацити материјализам и реализам као оно што они јесу.. апсурде. Самим тим живот ти се после тога неће указивати као нека опсена унутар реалног света. Опсена која нестаје, а тај реалан спољашњи свет остаје, већ ће ти се указивати као оно што он јесте. Као метафизичка супстанција тог света .
Дакле, када си овако дубље размислио твоје питање губи смисао. Јер живот нема супротност. После завршетка нечијег живота нема тако нечег што бисмо описали као "Ја нестајем а остаје спољашни свет". Не, него се субјективна егзистенција наставља и после тог догађаја, а спољшњи свет каквим га опажамо нестаје.
А опет, ова реч коју сам управо употребио "после" нема значења, јер говоримо о трансцендентном о нечему изван простора, самим тим и изван опростореног времена подељеног на три дела прошлост , садашњoст , будућност. Говоримо о егзистенцији која не би била даље трајање, а што је сазнању непојмљиво.
Ипак, ма шта то било то нас чека после смрти и твоје питање је зашто у то не отићи раније, него чекати што је дуже могуће?
Одговор је зато што немамо избора!
Индивидуа нема моћ да одлучује о том питању. Човек нема слободу воље да подигне руку ако не наиђе мотив за то; а камоли да се самоубије тек тако својом вољом.
Isto tako pogresno mnogi misle da cim u ruci drze napunjen pistolj njime mogu i da se ustrele. Ono najmanje sto je za to potrebno jeste mehanicko sredstvo za izvodenje, a glavna stvar je neki nadasve jak i zbog toga redak motiv koji ima ogromnu snagu, koja je pak neophodna da nadvlada uzivanje u zivotu, ili, tacnije, strah od smrti; tek nakon sto je takav motiv nastupio, on zaista moze da se ustreli, a i mora, jer inace znaci da je neki jaci protivmotiv, kada je takav uopste moguc, sprecio taj cin. цитат Шопенахеур
Значи, живимо јер морамо да живимо. Јер наша интелигибилна метафизичка воља то хоће. Али та воља о којој говоримо није индивидуална воља која мора да живи или умире хтела то или не. Ако та индивидуална воља хоће прекратити живот, мора сачекати мотив. Тј мора сачекати оно што је опет воља одлучила али не више индивидуална воља већ интелигибилна:
Kao sto je svako potajni pozorisni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada nasim stvarnim zivotom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je nasa sopstvena , ali koja je medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina , delovala iz jednog regiona koji lezi visoko iznad nase predstavljacke svesti." Sopenhauer
Значи, свако следи судбину коју је сам избарао и мора да је следи свиђало се то његовој свести или не. Баш као у сновима. Иако је наша сопствена свест режисер снова , неке ноћне море рецимо, морамо је сањати; иако би свако као индивидуа више желео да сања неке пријатне снове.
Исто је и са животом.
Ако је сан режиран тако да неко живи сто година, он то мора одживети. А ако је режиран тако да се пробуди одмах.. после пада са неке висине рецимо.. пробудиће се хтео то или не.
Дакле, конкретно, Зашто свако жели да живи што дуже?
Зато што тако хоће његова метафизичка воља. А она тако хоће зато што има неки циљ. Стим да и појмови средство и циљ немају важења изван појаваног света. Значи, нема ни никаквог циља.
А опет има нечег. Има нечег што је сазнању непојмљиво и то је све што можемо рећи о томе.
