- Poruka
- 21.085
Napor pojedinca da preživi je ogroman napor koji je postao neljudski.
Neljudski zahtevi se postavljaju pred čoveka.
To više nije humano.
Ta predstava je to!
Taj zahtev okoline (ali i samog sebe) da čovek mora da napreduje,
da ima novac, da se širi na spolja u svakom smislu. Tom širenju nema kraja...
Taj svet oko gospodina R. je - lud. To pokazuju priče žena oko njega, njegovih prijatelja…
Samo se priča o unapređenju, o poslu ili kupovini novih stvari. Toj ekspanziji nema kraja.
I sami živimo u diktatu tog vremena, kao da ćemo se nekada namiriti, a nećemo se nikada
namiriti.
I onda, naravno, da dolazi do pucanja.
Zato je ova priča veoma univerzalna.
Evo šta kaže Boris Isaković o svojoj ulozi:
"Kada igram, imam osećaj da upućujem ljude da se vrate sebi i da shvate da ih nikakvi političari,
nikakvo okruženje, nikakvi zahtevi spolja ne mogu zadovoljiti.
Ono što im je potrebno je da njihov život učine sadržajnim i smislenim unutar sebe."
Predstava je rađena po motivima filma Rajnera Vernera Fasbindera, a u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu je režirao Bobo Jelčić.
Po gotovo nepodeljenom mišljenju publike i kritike, Boris Isaković briljira u naslovnoj ulozi.
Kao što je Fasbinder dalekih šezdesetih godina uspeo da uhvati onaj trenutak, tako je režiser,
Bobo Jelčić, uhvatio ovaj trenutak i shvatio svet u kome živimo.
Zato ova priča ove predstave jeste univerzalna i zato prevazilazi „domaće“.
U samoj predstavi se ne krije da je to neka Nemačka, ali gde god da odemo, svuda je isto.
Od ove priče nisu izuzeti ni Evropa ni svet. Toliko je priča stvarna…
Radnja se odvija u Zapadnoj Nemačkoj početkom sedamdesetih godina i prati život gospodina R.,
koji ima porodicu, posao i ambicije, ali se suočava sa sve većim stresom i razočaranjima koje mu
nameće društvo. Predstava istražuje kako ovi pritisci dovode do njegovog psihičkog sloma,
postavljajući pitanje zašto i mi, koji ne živimo u toj epohi, možemo da se poistovetimo sa gospodinom R.
Komad pokazuje kako kapitalizam ždere poslednje humane relacije..
Opasan je i komunikativan, jer se radi o čoveku koji je potpuno običan. On ni po čemu nije različit od
čoveka koji živi u ovom gradu ili nekom drugom gradu i ta običnost je jaka linija povezivanja, sa
svima nama...
U predstavi postoji stalno vrlo iritirajući i uzbuđujući utisak da će se predstava raspasti, pa i otkazati...
Toliko je prisutan taj utisak u publici, da je ona skoro sigurna da se mora uključiti da spase predstavu...
A onda se ispostavi da je to - deo predstave...
Postoji u predstavi još jedna asocijacija na vreme u kome živimo, jer jesmo pred nekim raspadom.
Reč je o jednoj veoma plemenitoj manipulacija Bobe Jelčića, u kojoj se on igra sa formom i pažnjom
publike. Onaj ko se bavi ovim zanatom zna šta se proizvodi kada se na sceni napravi neka, pod
znacima navoda, "greška", pa kad mi manipulišemo tom greškom – zadobija se pojačana pažnja
publike. Ovo igranje sa greškama koje se neprestano dešavaju, apsolutno drži publiku u fokusu,
izmešta je iz udobne pozicije i tera je da bude aktivna.
Pored Borisa Isakovića i Nataše Tapušković, koji su briljirali, igraju i Dubravka Kovjanić, Voja Brajović,
Bojan Dimitrijević, Jelena Stupljanin, Vesna Čipčić, Irfan Mensur, Pavle Korać i Rade Stojiljković.
Neljudski zahtevi se postavljaju pred čoveka.
To više nije humano.
Ta predstava je to!
Taj zahtev okoline (ali i samog sebe) da čovek mora da napreduje,
da ima novac, da se širi na spolja u svakom smislu. Tom širenju nema kraja...
Taj svet oko gospodina R. je - lud. To pokazuju priče žena oko njega, njegovih prijatelja…
Samo se priča o unapređenju, o poslu ili kupovini novih stvari. Toj ekspanziji nema kraja.
I sami živimo u diktatu tog vremena, kao da ćemo se nekada namiriti, a nećemo se nikada
namiriti.
I onda, naravno, da dolazi do pucanja.
Zato je ova priča veoma univerzalna.
Evo šta kaže Boris Isaković o svojoj ulozi:
"Kada igram, imam osećaj da upućujem ljude da se vrate sebi i da shvate da ih nikakvi političari,
nikakvo okruženje, nikakvi zahtevi spolja ne mogu zadovoljiti.
Ono što im je potrebno je da njihov život učine sadržajnim i smislenim unutar sebe."
Predstava je rađena po motivima filma Rajnera Vernera Fasbindera, a u Jugoslovenskom
dramskom pozorištu je režirao Bobo Jelčić.
Po gotovo nepodeljenom mišljenju publike i kritike, Boris Isaković briljira u naslovnoj ulozi.
Kao što je Fasbinder dalekih šezdesetih godina uspeo da uhvati onaj trenutak, tako je režiser,
Bobo Jelčić, uhvatio ovaj trenutak i shvatio svet u kome živimo.
Zato ova priča ove predstave jeste univerzalna i zato prevazilazi „domaće“.
U samoj predstavi se ne krije da je to neka Nemačka, ali gde god da odemo, svuda je isto.
Od ove priče nisu izuzeti ni Evropa ni svet. Toliko je priča stvarna…
Radnja se odvija u Zapadnoj Nemačkoj početkom sedamdesetih godina i prati život gospodina R.,
koji ima porodicu, posao i ambicije, ali se suočava sa sve većim stresom i razočaranjima koje mu
nameće društvo. Predstava istražuje kako ovi pritisci dovode do njegovog psihičkog sloma,
postavljajući pitanje zašto i mi, koji ne živimo u toj epohi, možemo da se poistovetimo sa gospodinom R.
Komad pokazuje kako kapitalizam ždere poslednje humane relacije..
Opasan je i komunikativan, jer se radi o čoveku koji je potpuno običan. On ni po čemu nije različit od
čoveka koji živi u ovom gradu ili nekom drugom gradu i ta običnost je jaka linija povezivanja, sa
svima nama...
U predstavi postoji stalno vrlo iritirajući i uzbuđujući utisak da će se predstava raspasti, pa i otkazati...
Toliko je prisutan taj utisak u publici, da je ona skoro sigurna da se mora uključiti da spase predstavu...
A onda se ispostavi da je to - deo predstave...
Postoji u predstavi još jedna asocijacija na vreme u kome živimo, jer jesmo pred nekim raspadom.
Reč je o jednoj veoma plemenitoj manipulacija Bobe Jelčića, u kojoj se on igra sa formom i pažnjom
publike. Onaj ko se bavi ovim zanatom zna šta se proizvodi kada se na sceni napravi neka, pod
znacima navoda, "greška", pa kad mi manipulišemo tom greškom – zadobija se pojačana pažnja
publike. Ovo igranje sa greškama koje se neprestano dešavaju, apsolutno drži publiku u fokusu,
izmešta je iz udobne pozicije i tera je da bude aktivna.
Pored Borisa Isakovića i Nataše Tapušković, koji su briljirali, igraju i Dubravka Kovjanić, Voja Brajović,
Bojan Dimitrijević, Jelena Stupljanin, Vesna Čipčić, Irfan Mensur, Pavle Korać i Rade Stojiljković.
