Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Kažu slika vredi više od 1000 reči, pa su se tako i Srbi najzad „suočili“. Ili možda nisu. Nekako ni oni nisu sigurni. Jer stida nikad dosta.
Da li sam onda ja zver ili nečovek jer ne mogu da imam osećanje stida koje mi nameće stalno ista grupa ljudi? Ustvari, ne mogu baš zbog te grupe. Ne, nije problem (samo) u njihovoj neosetljivosti na srpske žrtve. Problem je u kontekstu u kome se traži „suočavanje“ ili „denacifikacija“.
To se najbolje vidi u njihovoj tezi o „čišćenju vlastitog dvorišta“. To što je svet postao globalno selo, pa globalni problemi veoma brzo postaju lokalni oni naprasno zaboravljaju. Naprasno, jer inače uvek hvale to „globalno selo“. Dakle, „suočavanje“ je njima potrebno da ne bismo kritički razmišljali o nekim stvarima koje (i) nas pogađaju, a to nećemo moći dok neke stvari ne raščistimo, znači u narednih zilion godina.
Ali vidimo prvo kako to funkcioniše. Trik je u tome što oni traže od nas stvari koje su ili praktično nemerljive ili apsurdne. Tako uvek imaju izgovor da nismo dovoljno uradili. Počinioci ovog zločina u Srebrenici su skoro istog dana po saznanju pohapšeni, a praktično svi relevantni činioci (i radikali) su zločin osudili. Ali to naravno nije dovoljno. Tako je Pero Luković rekao da ne razume kako na ulice nije izašlo milion ljudi. Milion ljudi zbog nečega što je bilo pre deset godina!? A i trebalo bi da imaju neki ZAHTEV. Kada je to milion ljudi izašlo na ulice bez jasnog zahteva?! A šta da traže? Da počinioci budu pohapšeni? Pohapšeni su. Da rati u Bosni prestane? Prestao je pre 10 godina. Da vlasti osude zločin? Osudile su. Da ga sve televizije prikažu? Prikazale su. Pa šta koj moj onda ja da tražim na ulici?!?
I kažem vam zato – nikada neće biti dosta. I kada je Karla oduševljena „briljantnom akcijom“ za domaće veće katolike od Pape to je nedovoljno. I da sutra uhapsimo Ratka i Radovana opet ne bi bilo dovoljno. Pa čak i da demokratski izaberemo Čedu Jovanovića za premijera, a Natašu Kandić za predsednika to nam ne bi dalo pravo na kritičku misaom jer demokratija je krhka, a sloboda govora je ugrožava.
Zato ako više volim Kinu ili Rusiju od Amerike ili zapadne Evrope ja sam slobista, klerofašista, zver, nečovek, antihaški lobista i podržavalac ratnih zločinaca. Iako sam spreman da stavim ne ruku nego glavu u vatru da bih bio protiv Amerike i NSP-a i da nikada nije bilo izvesnog Slobodana Miloševića.
Ali kritički se ne sme pričati ni o konkretnim problemima globalizacije u lokalu kao što je slanje naših vojnika u neku stranu zemlju, uvođenje „maternjeg“ jezika ili možda neka sumnjiva privatizacija posle koje sledi otpuštanje. Ako ste protiv prvo vam se lepi etiketa. A i nema tu šta da se misli kada se nismo kvalifikovali. A ne može se kvalifikovati dok se ne suočimo. A suočiti se ne možemo dovoljno nikada. Jer kako oni mogu znati da je iskreno. Na njihovu veliku žalost, mašina za merenje osećanja još nije izmišljena.
Podsetiću ih na reči čoveka za koga su grlato navijali u jednoj predizbornoj kampanji. Na reči Borisa Tadića: „Ali ljudi, Srbija nikome ništa nije dužna!“ Nije dužna ni nevladinom sektoru ni domaćim mondijalistima. Njih ionako Srbija ne plaća.
U međuvremenu, stidite se i volite Velikog Brata. Stidite se da biste voleli Velikog Brata.
Da li sam onda ja zver ili nečovek jer ne mogu da imam osećanje stida koje mi nameće stalno ista grupa ljudi? Ustvari, ne mogu baš zbog te grupe. Ne, nije problem (samo) u njihovoj neosetljivosti na srpske žrtve. Problem je u kontekstu u kome se traži „suočavanje“ ili „denacifikacija“.
To se najbolje vidi u njihovoj tezi o „čišćenju vlastitog dvorišta“. To što je svet postao globalno selo, pa globalni problemi veoma brzo postaju lokalni oni naprasno zaboravljaju. Naprasno, jer inače uvek hvale to „globalno selo“. Dakle, „suočavanje“ je njima potrebno da ne bismo kritički razmišljali o nekim stvarima koje (i) nas pogađaju, a to nećemo moći dok neke stvari ne raščistimo, znači u narednih zilion godina.
Ali vidimo prvo kako to funkcioniše. Trik je u tome što oni traže od nas stvari koje su ili praktično nemerljive ili apsurdne. Tako uvek imaju izgovor da nismo dovoljno uradili. Počinioci ovog zločina u Srebrenici su skoro istog dana po saznanju pohapšeni, a praktično svi relevantni činioci (i radikali) su zločin osudili. Ali to naravno nije dovoljno. Tako je Pero Luković rekao da ne razume kako na ulice nije izašlo milion ljudi. Milion ljudi zbog nečega što je bilo pre deset godina!? A i trebalo bi da imaju neki ZAHTEV. Kada je to milion ljudi izašlo na ulice bez jasnog zahteva?! A šta da traže? Da počinioci budu pohapšeni? Pohapšeni su. Da rati u Bosni prestane? Prestao je pre 10 godina. Da vlasti osude zločin? Osudile su. Da ga sve televizije prikažu? Prikazale su. Pa šta koj moj onda ja da tražim na ulici?!?
I kažem vam zato – nikada neće biti dosta. I kada je Karla oduševljena „briljantnom akcijom“ za domaće veće katolike od Pape to je nedovoljno. I da sutra uhapsimo Ratka i Radovana opet ne bi bilo dovoljno. Pa čak i da demokratski izaberemo Čedu Jovanovića za premijera, a Natašu Kandić za predsednika to nam ne bi dalo pravo na kritičku misaom jer demokratija je krhka, a sloboda govora je ugrožava.
Zato ako više volim Kinu ili Rusiju od Amerike ili zapadne Evrope ja sam slobista, klerofašista, zver, nečovek, antihaški lobista i podržavalac ratnih zločinaca. Iako sam spreman da stavim ne ruku nego glavu u vatru da bih bio protiv Amerike i NSP-a i da nikada nije bilo izvesnog Slobodana Miloševića.
Ali kritički se ne sme pričati ni o konkretnim problemima globalizacije u lokalu kao što je slanje naših vojnika u neku stranu zemlju, uvođenje „maternjeg“ jezika ili možda neka sumnjiva privatizacija posle koje sledi otpuštanje. Ako ste protiv prvo vam se lepi etiketa. A i nema tu šta da se misli kada se nismo kvalifikovali. A ne može se kvalifikovati dok se ne suočimo. A suočiti se ne možemo dovoljno nikada. Jer kako oni mogu znati da je iskreno. Na njihovu veliku žalost, mašina za merenje osećanja još nije izmišljena.
Podsetiću ih na reči čoveka za koga su grlato navijali u jednoj predizbornoj kampanji. Na reči Borisa Tadića: „Ali ljudi, Srbija nikome ništa nije dužna!“ Nije dužna ni nevladinom sektoru ni domaćim mondijalistima. Njih ionako Srbija ne plaća.
U međuvremenu, stidite se i volite Velikog Brata. Stidite se da biste voleli Velikog Brata.
