Mogu da konstatujem da Srbija igra loše i neefikasno.
Hrvati imaju prividnu inicijativu na sredini terena u skoro svakom meču, dosta trče, ginu na svaku loptu, jako prljavo igraju u skok igri gde najčešće odgurnu protivničkog igrača, čine dosta prekršaja......moglo bi se reći da je to fudbal na mišiće, borbenost i prljavu igru... nema tu neke lepršavosti, lakog zabijanja golova i modernosti.
Imali su neverovatnu sreću u žrebu svaki put dobivši najlakšeg mogućeg protivnika i svaki put ga dobivši na penale ili produžetke. Dešavalo se već da totalni autsajderi uđu u polufinale i bivaju zaboravljeni nakon prvenstva. Hrvatima je eto uspelo da uđu i u finale neverovatnim spletom srećnih okolnosti iako su se s ovim istim timom jedva plasirali na SP.
Francuska igru zasniva na brzim kontrama i čeličnoj odbrani. Puste protivnika da trči prepuštajući mu tu prividnu inicijativu na sredini terena, a onda ga brzim kontrama matiraju u par poteza sa pola snage. Igrali su tako i sa većim autsajderima nego što je Hrvatska. Napisah već nekoliko puta da me ta finalna utakmica podsećala na borbu miša i slona. Miš stalno napada, a slon ga ošamuti mlatnuvši ga jednim potezom. Sve više ekipa koje imaju brze i tehnički potkovane napadače sposobne da reše meč, tako igraju. Posed lopte i ta prividna dominacija na sredini terena sve manje ima značaja. Eto u tom pravcu se kreće moderan fudbal i Francuzi su u finalnoj utakmici dali lekciju iz takvog fudbala. A Hrvati su pokazali sav očaj svog načina igre: muljanje s loptom na sredini terena bez efikasnosti i koordinacije s napadom, šuplja odbrana, nemogućnost da se ozbiljno ugrozi gol jer francuska odbrana sve raščišćava. Može se tako dobiti meč protiv prosečnih ekipa kao što su Rusija ili Danska (doduše Hrvati nisu ni njih dobili), ali ne i Francusku.
Francuska je pobedila Hrvatsku ne samo na fudbalskom terenu, već i na drugom polju. Na ulicama Pariza zajedno su slavili pripadnici svih rasa, svih naroda (emigranti i pripadnici skoro svih evropskih naroda jer Paris je grad koji privlači intelektualce i umetnike iz čitave Evrope). To je bila pobeda gostoljubive i tolerantne Evrope. U Hrvatskoj se poraz Hrvatske u finalu slavio kao pobeda. To je bila pobeda mraka, ustašluka, Thompsona, patetičnih i neukih baljezganja o zaveri protiv Hrvata...i poraz svega normalnog i razumnog. Mate Parlov je jednom izjavio da onaj ko je šampion sveta ne sme biti nacionalista. Mali su i nedorasli Hrvati za šampione sveta, ne samo na fudbalskom terenu.
