Ideja je da ovdje okačim(o) biografije svih naših velikana koji su iz nekog razloga zaboravljeni ili zapostavljeni...
Zapostavljeni i zaboravljeni srpski velikani
- Začetnik teme gost 265083
- Datum pokretanja
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
[TABLE="width: 100%"]
<tbody>[TR]
[TD="width: 85%"]KIR STEFAN SRBIN (kraj XIV — XV vek)
Stefan Srbin prvi je poznati srpski kompozitor. Iz perioda od kraja XII do kraja XIV veka nije sačuvan nijedan srpski muzički zapis, tako da nismo u mogućnosti da rekonstruišemo najstarije srpske melodije. Liturgijske pesme zabeležene u rukopisima bez notacije "krojene" su — prenošene usmenim putem. Pesme Stefana Srbina zabeležene su kasnovizantijskom neumskom notacijom. Različite titule: protopsalt (prvi pevač desnog hora), domestik (solista i upravitelj hora), kir (gospodin), pripisivane su uz Stefanovo ime iznad njegovih pet do sada otkrivenih liturgijskih pesama na srpskoslovenskom i grčkom jeziku. Na osnovu uporedne melodijsko-ritmičke analize ovih pesama ustanovljeno je da se radi o istom autoru. Stefanova najznačajnija i najduža pesma je "Ninja sili nebesnije s nami nevidimo služet". Peva se umesto heruvimske pesme na liturgiji pređeosvećenih darova u vreme velikog posta. Jedini zapis ove muzički i umetnički veoma vredne pesme nalazio se u zborniku iz XV veka u Narodnoj biblioteci u Beogradu (br. 93), poznatom i kao "psaltikija". Dragoceno je da je kompozitor i muzički pisac Kosta P. Manojlović snimio još 1937. godine dvanaest fotografija iz tog rukopisa uključujući i ovu pesmu naslovljenu "tvorenije domestika kir Stefana Srbina" (Arhiv SANU, VII/433), jer je rukopis izgoreo 1941. prilikom nemačkog bombardovanja Beograda. Ispod, a zatim i iznad crkvenoslovenskog teksta srpske redakcije crvenim tušem zabeležen je i grčki tekst ove pesme, što svedoči da je pevana na dva jezika. Ova jednoglasna pesma prvi put je izvedena u crkvi Sv. Sofije u Ohridu, povodom Dvanaestog međunarodnog kongresa vizantologa (1961).
Četiri druge Stefanove kompozicije — pričasne pesme na grčkom — zabeležene su u dvanaest rukopisnih zbornika iz XIV—XVI veka. Manji broj rukopisa je sačuvan u pojedinim grčkim bibliotekama, dok većina potiče iz skriptorije moldavskog manastira Putna u Rumuniji. Ovi zbornici sadrže liturgijske pesme — najvećim delom melizmatične — najpoznatijih vizantijskih i moldavskih autora koje su se isticale svojim umetničkim kvalitetima. Među njih su svrstana i dela Stefana Srbina koja su na taj način dobila antologijsko značenje.
U Stefanovim tvorenijima, stvaranim u vizantijskoj tradiciji, primetna je svojevrsna izgradnja melizmatičnih odseka sa postupnim uzlaznim i silaznim melodijskim kretanjem, nenametljivim ponavljanjima, širokim ambitusom melodije, kvintnim skokovima i karakterističnim ritmičkim motivima. Zahvaljujući ovim melodijsko-ritmičkim karakteristikama i uravnoteženoj kombinaciji odseka postignut je izuzetan sklad koji ostavlja dubok umetnički utisak i na izvođača i na slušaoca.
O Stefanu Srbinu dosta je pisano u zemlji i u inostranstvu. Nažalost još uvek nemamo pouzdanih podataka o njegovom životu i delovanju. Ćorđe Sp. Radojičić je pronašao tri rukopisa koja je ispisao "Stepan domestik", "Stjefan domestik u gradu Smederevu" i "Stjepan dijak" sredinom i u drugoj polovini XV veka, za Lazara i Grgura Brankovića, sinove despota Ćurđa. Smatrao je da su kompozitor "kir Stefan Srbin" i "Stefan domestik" ista ličnost. Lucija Cernić je pronašla još dva rukopisa, takođe iz XV veka, koje je pisao "Stefan domestik". A. E. Penington je, međutim, izrazila sumnju da su "kir Stefan Srbin" i "domestik Stefan" u gradu Smederevu ista ličnost, pošto u pet rukopisa koje je pisao "Stefan domestik" nema neumske nogacije. Andrija Jakovljević smatra da je Stefan Srbin živeo u periodu između 1360—1430, među grčkim monasima u nekom od manastira na Atosu, možda u Hilandaru.
U vreme kir Stefana Srbina delovali su i drugi srpski i vizantijski muzičari. Dela jeromonaha Isaije Srbina i Nikole Srbina nalazimo u zborniku s kraja XV veka za koji pretpostavljamo da potiče iz manastira Matejče u Skopskoj Crnoj gori (rukopis br. 928 Narodne biblioteke u Atini). Nekoliko vizantijskih autora bili su na izvestan način povezani sa Srbijom. To cy čuveni Jovan Kukuzelj, zatim Jovan monah, Joakim monah — obojica iz harsijanitskog manastira u Carigradu, Manuil Raul i Manuil Hrizafis. Tako se slika o liturgijskom muzičkom životu u srednjovekovnoj Srbiji postepeno upotpunjava sabiranjem niza pesama srpskih i vizantijskih muzičara koji su beležili svoja tvorenija neumskim pismom. Ovi muzički zapisi svedoče o monasima — umetnicima koji su u teškim vremenima turskog prodiranja na Balkan svojim delima doprineli obogaćenju liturgijskog i duhovnog života u manastirima (najvećim delom svetogorskim). Šire posmatrano, te drevne melodije svojom lepotom i snagom predstavljaju svedočanstva naše stare muzike i kulture.
Savremeni srpski kompozitori (Vojin Komadina, Dušan Radić, Vuk Kulenović) koristili su u svojim instrumentalnim delima motive iz pesama Stefana Srbina. Stefan Srbin je nedavno dobio svoje zasluženo mesto u vodećoj svetskoj muzičkoj enciklopediji The Grove's Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, str. 93.
Dr. Dimitrije Stefanović | Hor "Kir Stefan Srbin"[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: smalltext, width: 85%"][/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
<tbody>[TR]
[TD="width: 85%"]KIR STEFAN SRBIN (kraj XIV — XV vek)
Stefan Srbin prvi je poznati srpski kompozitor. Iz perioda od kraja XII do kraja XIV veka nije sačuvan nijedan srpski muzički zapis, tako da nismo u mogućnosti da rekonstruišemo najstarije srpske melodije. Liturgijske pesme zabeležene u rukopisima bez notacije "krojene" su — prenošene usmenim putem. Pesme Stefana Srbina zabeležene su kasnovizantijskom neumskom notacijom. Različite titule: protopsalt (prvi pevač desnog hora), domestik (solista i upravitelj hora), kir (gospodin), pripisivane su uz Stefanovo ime iznad njegovih pet do sada otkrivenih liturgijskih pesama na srpskoslovenskom i grčkom jeziku. Na osnovu uporedne melodijsko-ritmičke analize ovih pesama ustanovljeno je da se radi o istom autoru. Stefanova najznačajnija i najduža pesma je "Ninja sili nebesnije s nami nevidimo služet". Peva se umesto heruvimske pesme na liturgiji pređeosvećenih darova u vreme velikog posta. Jedini zapis ove muzički i umetnički veoma vredne pesme nalazio se u zborniku iz XV veka u Narodnoj biblioteci u Beogradu (br. 93), poznatom i kao "psaltikija". Dragoceno je da je kompozitor i muzički pisac Kosta P. Manojlović snimio još 1937. godine dvanaest fotografija iz tog rukopisa uključujući i ovu pesmu naslovljenu "tvorenije domestika kir Stefana Srbina" (Arhiv SANU, VII/433), jer je rukopis izgoreo 1941. prilikom nemačkog bombardovanja Beograda. Ispod, a zatim i iznad crkvenoslovenskog teksta srpske redakcije crvenim tušem zabeležen je i grčki tekst ove pesme, što svedoči da je pevana na dva jezika. Ova jednoglasna pesma prvi put je izvedena u crkvi Sv. Sofije u Ohridu, povodom Dvanaestog međunarodnog kongresa vizantologa (1961).
Četiri druge Stefanove kompozicije — pričasne pesme na grčkom — zabeležene su u dvanaest rukopisnih zbornika iz XIV—XVI veka. Manji broj rukopisa je sačuvan u pojedinim grčkim bibliotekama, dok većina potiče iz skriptorije moldavskog manastira Putna u Rumuniji. Ovi zbornici sadrže liturgijske pesme — najvećim delom melizmatične — najpoznatijih vizantijskih i moldavskih autora koje su se isticale svojim umetničkim kvalitetima. Među njih su svrstana i dela Stefana Srbina koja su na taj način dobila antologijsko značenje.
U Stefanovim tvorenijima, stvaranim u vizantijskoj tradiciji, primetna je svojevrsna izgradnja melizmatičnih odseka sa postupnim uzlaznim i silaznim melodijskim kretanjem, nenametljivim ponavljanjima, širokim ambitusom melodije, kvintnim skokovima i karakterističnim ritmičkim motivima. Zahvaljujući ovim melodijsko-ritmičkim karakteristikama i uravnoteženoj kombinaciji odseka postignut je izuzetan sklad koji ostavlja dubok umetnički utisak i na izvođača i na slušaoca.
O Stefanu Srbinu dosta je pisano u zemlji i u inostranstvu. Nažalost još uvek nemamo pouzdanih podataka o njegovom životu i delovanju. Ćorđe Sp. Radojičić je pronašao tri rukopisa koja je ispisao "Stepan domestik", "Stjefan domestik u gradu Smederevu" i "Stjepan dijak" sredinom i u drugoj polovini XV veka, za Lazara i Grgura Brankovića, sinove despota Ćurđa. Smatrao je da su kompozitor "kir Stefan Srbin" i "Stefan domestik" ista ličnost. Lucija Cernić je pronašla još dva rukopisa, takođe iz XV veka, koje je pisao "Stefan domestik". A. E. Penington je, međutim, izrazila sumnju da su "kir Stefan Srbin" i "domestik Stefan" u gradu Smederevu ista ličnost, pošto u pet rukopisa koje je pisao "Stefan domestik" nema neumske nogacije. Andrija Jakovljević smatra da je Stefan Srbin živeo u periodu između 1360—1430, među grčkim monasima u nekom od manastira na Atosu, možda u Hilandaru.
U vreme kir Stefana Srbina delovali su i drugi srpski i vizantijski muzičari. Dela jeromonaha Isaije Srbina i Nikole Srbina nalazimo u zborniku s kraja XV veka za koji pretpostavljamo da potiče iz manastira Matejče u Skopskoj Crnoj gori (rukopis br. 928 Narodne biblioteke u Atini). Nekoliko vizantijskih autora bili su na izvestan način povezani sa Srbijom. To cy čuveni Jovan Kukuzelj, zatim Jovan monah, Joakim monah — obojica iz harsijanitskog manastira u Carigradu, Manuil Raul i Manuil Hrizafis. Tako se slika o liturgijskom muzičkom životu u srednjovekovnoj Srbiji postepeno upotpunjava sabiranjem niza pesama srpskih i vizantijskih muzičara koji su beležili svoja tvorenija neumskim pismom. Ovi muzički zapisi svedoče o monasima — umetnicima koji su u teškim vremenima turskog prodiranja na Balkan svojim delima doprineli obogaćenju liturgijskog i duhovnog života u manastirima (najvećim delom svetogorskim). Šire posmatrano, te drevne melodije svojom lepotom i snagom predstavljaju svedočanstva naše stare muzike i kulture.
Savremeni srpski kompozitori (Vojin Komadina, Dušan Radić, Vuk Kulenović) koristili su u svojim instrumentalnim delima motive iz pesama Stefana Srbina. Stefan Srbin je nedavno dobio svoje zasluženo mesto u vodećoj svetskoj muzičkoj enciklopediji The Grove's Dictionary of Music, vol. 18, London 1980, str. 93.
Dr. Dimitrije Stefanović | Hor "Kir Stefan Srbin"[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: smalltext, width: 85%"][/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Ljudevit Vuličević, pravednik i mučenik, bio je borac jedne izgubljene bitke: "Ja sam iz tuđine mnogim Hrvatima pisao reči svoje ljubavi prema sinovima velike slavijanske porodice, ali mi nijedan od njih nikad ne odgovori! "
OTRGNUTI MIRISNI CVET BUJNOGA NAŠEG VRTA
[TD="align: left"] Piše:
Radovn
Tomašević [/TD]
[TD="bgcolor: #000000, align: left"]
[/TD]
Hrvat hoće Srbinu da bude brat? Je li to zbilja? Mogu li ja to vjerovati? Spavam li il' bdijem? pisao je jula meseca davne 1903. godine, iz dalekog Taranta, listu "Dubrovnik", glasilu dubrovačkih i uopšte primorskih Srba katolika, protestantski propovednik i tada već slavni srpski pisac LJudevit Vuličević. I pokušavajući da svojoj začu-đenosti sam pruži odgovor, ovaj apostol hrišćanske ljubavi i sveslovenskog nacionalnog bratstva, bez razlike vere, kako se tada govorilo, koji je celoga svog dugog veka na toj vatri goreo i mnogo se puta opekao, uprkos plamenim željama ("Ako je to zbilja, svi ćemo tome pomoći i rado dati ruku. Moramo!"), nije mogao a da ne ostane krajnje uzdržan.
- Ja sam iz tuđine - kaže - mnogijem Hrvatima pisao riječi svoje ljubavi prema sinovima velike slavjanske obitelji, i plačući od ljubavi ja sam im pisao i govorio o svojoj ljubavi, ali mi nijedan od njih nigda ništa ne odgovori. NJihova mi bratska ljubav ne bi darežljiva nijednom riječju, i to jedino što sam Srbin i što se dičim ovijem imenom. Kad uljudnosti i nježnosti nema u malenijem odnošajima, bila bi obmana nadati se da će toga biti u većijem. Hristos reče: "Koji je vjeran u malom i u mnogom je vjeran; a ko je nevjeran u malom, i u mnogom je nevjeran."
Govori se o slozi Srba i Hrvata! - nastavlja Vuličević.
- Je li to zbilja? Može li to biti gdje nema temelja znamjenita počitanja? Je li to unutra-šnja, prava živa potreba srpskoga i hrvatskoga srca i duha, ili je prazna riječ, koja zvuči, neplodno prolazi, i gubi se s vjetrom i maglom!
Ako je ovo potreba, i prava i živa naša želja da među Srbima i Hrvatima ne bude više zida zavisti, svađe i nesloge, moramo svi mnogo popustiti i oprostiti; govorim svi, i Srbi Hrva-tima, i Hrvati Srbima, jer smo svi krivi, svi Bogu i bratu svome sagriješismo. Svi smo potlačili bratsku svetu ljubav i pogazili svoju čast, gazeći čast svojega brata. Ako koji govori da nije, onaj laže, u njemu nema istine.
Ali ja mislim, mogu misliti, što me djela siluju ovako misliti, da se u nama još nije začela ova plemenita sklonost. Mi smo, Srbi i Hrvati, bogati bolnijem i krvavijem iskustvom; mnogo smo i mnogo patnjom naučili. Znamo da je razdor naša glavna mana i nemoć; ali ovo naše znanje nije nam još živo i duboko u srce sišlo da nas prigne, da nas usili dati se bratu i s bratom se pomiriti. Odlučeno je da mi još mnogo i mnogo moramo patiti prije nego se smirimo i od dva naroda učinimo jedan narod...
Borac u unapred izgubljenoj bici
[TABLE="width: 40%, align: right"]
[TR]
[TD]
"Srpski sinovi, ljubite svoju mater! U njoj je blago dobrote i neutrudna, neprestana sila požrtvovanja: njom se brinite. Ničija mati ne ljubi kako ljube srpske matere... U srpskoj je materi srpska povjest, srpska duša, srpski anđeo!"
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Tako je početkom ovog veka, s velikim oprezom i pesimizmom, razmišljao o mogućnostima srpsko-hrvatskog nacionalnog iz-mirenja i eventualnog ujedinjenja tada još uvek veliki, a potom ubrzo sasvim zaboravljeni LJudevit Vuličević, čovek blagorodan i nadaren, čijom će se i književnom i ljudskom sudbinom istorija gorko poigrati, određujući mu da bude učesnik, tumač, pesnik i prorok jednog mračnog raskola i tragedije koja, evo, čitav vek ne prestaje.
Kada je austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine, 1878. godine, ljuto zavadila Srbe i Hrvate, kaže književnik Vasa Stajić, pisac Vuličevićeve biografije, ovaj "visoko diže srpsku misao protiv hrvatske". "On je prihvatio srpska shva-tanja i napao je Hrvate tako da je danas upravo neprijatno obja-vljivati te članke", bio je prinuđen da naglasi Stajić, verujući kao i mnogi drugi Srbi da je političkim ujedinjenjem južnoslovenskih zemalja i nastankom versajske Jugoslavije srpsko-hrvatski raskol prevaziđen i okončan. Na žalost, pesnik je bio pronicljiviji od kritičara, video je i dalje, i dublje. U citiranom članku iz 1903. Vuličević, pravednik i mučenik, borac u jednoj unapred izgubljenoj bici (jer je istinom ratovao protiv jedne bezočne i dobro organizovane propagande), izriče sukobljenim Srbima i Hrvatima groznu pretnju, koja danas pomalo liči na predskazanje:
- Bog ljudima i narodima ponuđa dva nauka: nauk dobra i nauk zla. Ko se dobrom ne nauči, hoće zlom. Ovo je zakon i jezgra povjesti. Ali, ko može jemčiti da će Srbi i Hrvati doživjeti da vide svršetak svojega ubitačnoga razdora? Mru osobe, mru narodi; kako smrt mete one, tako mete i ove; kod nje veće i manje nema smisla i važnosti. Ona mete i ne broji, niti mjeri. Pa još nešto moramo primjetiti, i to jest da narodnosti malo po malo gube svoje vlastito obličje. Valovi se miješaju; male i velike rijeke prestaju na obali mora; čovječnost srka narodnost; neograničen ukinuće ograničena: sve je dobro, ali je ljubav bolja, najbolja!
Od srpstva su ostale elegične pesme i grobovi
Ako se nešto od toga već ispunilo, onda se svakako ispunilo upravo na onoj narodnosti koja je iznedrila Vuličevića, na Srbima katolicima, za koje se, sa izuzetkom malobrojnih pojedinaca, više ne može reći da postoje, jer su se pretopili u Hrvate. Ako je Vuličevićev rodni Cavtat još pre sto godina bio sav srpski, i njegov pesnik mogao da kaže da "Cavtat, srp-ski cvijet, divotno cvati pored srpskog Dubrovnika", danas mi moramo s žalošću priznati da su ti srpski cvetovi surovo potrgani i pogaženi, da je srp-stvo u njima sasvim uvelo, da je na umoru, ako nije već i umrlo. Kada je JNA, 1991. godine, u bunilu, ne znajući ni šta će sa sobom, a kamoli sa srpstvom, zauzela Cavtat, nije u njemu našla živoga srpstva ni u tragovima. Posvuda je bio samo HDZ. Istina, zatekla je na Rokovom vrhuncu više grada grobove Bogišića i Bukovca, Zore, Bratića i Vragolova, i Meštrovićev mauzolej Račića, ali nije znala čiji su to grobovi, ni kojega su to naroda svetinje.
Vreme leti i sve sa sobom nosi, kako kaže pesnik, a od svega katoličkog srpstva na Primorju ostalo je samo ono što se opire i ne da nositi, a to su uspomene, to su elegične pesme u prozi LJudevita Vuličevića. Ima mišljenja da je on srpsku književnost zadužio najlepšim primercima poezije u prozi, ali sud o tome da ne donosimo mi, da to prepustimo književnoj kritici i istoriji, ako se interesovanje za ovog zaboravljenog pisca bude ikada obnovilo. Ipak, smatramo da Vuličevićevo delo valja ponovo pročitati, i to ne samo kao beletristiku, književnost lepu i tužnu. Pogotovu ova dva zapisa od pre sto godina, koje objavljujemo, ova dva obrasca rodoljubive poezije.
...
OTRGNUTI MIRISNI CVET BUJNOGA NAŠEG VRTA
| "Ljudevit Vuličević, iz Cavtata, Srbin i katolik, stekao je za života veliku književnu slavu. Tragajući za Bogom, nesmirena duša, odrekao se papstva i postao "propovednik Jevanđelja". Srpstva, kojem ga je majka naučila, ne odreče se nikad. Danas, ima li šta srpsko u Cavtatu, osim grobova? Ostade li šta od njegove književne slave, osim zaboravljenih rukopisa? Koje bi valjalo ponovo pročitati. Ako ništa, ono bar zbog redova koje je pisao o Srbima i Hrvatima, pitajući se: "Ko može jemčiti da će Srbi i Hrvati doživeti da vide svršetak svojega ubitačnog razdora? |
[TD="align: left"] Piše:
Radovn
Tomašević [/TD]
[TD="bgcolor: #000000, align: left"]
- Ja sam iz tuđine - kaže - mnogijem Hrvatima pisao riječi svoje ljubavi prema sinovima velike slavjanske obitelji, i plačući od ljubavi ja sam im pisao i govorio o svojoj ljubavi, ali mi nijedan od njih nigda ništa ne odgovori. NJihova mi bratska ljubav ne bi darežljiva nijednom riječju, i to jedino što sam Srbin i što se dičim ovijem imenom. Kad uljudnosti i nježnosti nema u malenijem odnošajima, bila bi obmana nadati se da će toga biti u većijem. Hristos reče: "Koji je vjeran u malom i u mnogom je vjeran; a ko je nevjeran u malom, i u mnogom je nevjeran."
Govori se o slozi Srba i Hrvata! - nastavlja Vuličević.
- Je li to zbilja? Može li to biti gdje nema temelja znamjenita počitanja? Je li to unutra-šnja, prava živa potreba srpskoga i hrvatskoga srca i duha, ili je prazna riječ, koja zvuči, neplodno prolazi, i gubi se s vjetrom i maglom!
Ako je ovo potreba, i prava i živa naša želja da među Srbima i Hrvatima ne bude više zida zavisti, svađe i nesloge, moramo svi mnogo popustiti i oprostiti; govorim svi, i Srbi Hrva-tima, i Hrvati Srbima, jer smo svi krivi, svi Bogu i bratu svome sagriješismo. Svi smo potlačili bratsku svetu ljubav i pogazili svoju čast, gazeći čast svojega brata. Ako koji govori da nije, onaj laže, u njemu nema istine.
Ali ja mislim, mogu misliti, što me djela siluju ovako misliti, da se u nama još nije začela ova plemenita sklonost. Mi smo, Srbi i Hrvati, bogati bolnijem i krvavijem iskustvom; mnogo smo i mnogo patnjom naučili. Znamo da je razdor naša glavna mana i nemoć; ali ovo naše znanje nije nam još živo i duboko u srce sišlo da nas prigne, da nas usili dati se bratu i s bratom se pomiriti. Odlučeno je da mi još mnogo i mnogo moramo patiti prije nego se smirimo i od dva naroda učinimo jedan narod...
Borac u unapred izgubljenoj bici
[TABLE="width: 40%, align: right"]
[TR]
[TD]
"Srpski sinovi, ljubite svoju mater! U njoj je blago dobrote i neutrudna, neprestana sila požrtvovanja: njom se brinite. Ničija mati ne ljubi kako ljube srpske matere... U srpskoj je materi srpska povjest, srpska duša, srpski anđeo!"
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Tako je početkom ovog veka, s velikim oprezom i pesimizmom, razmišljao o mogućnostima srpsko-hrvatskog nacionalnog iz-mirenja i eventualnog ujedinjenja tada još uvek veliki, a potom ubrzo sasvim zaboravljeni LJudevit Vuličević, čovek blagorodan i nadaren, čijom će se i književnom i ljudskom sudbinom istorija gorko poigrati, određujući mu da bude učesnik, tumač, pesnik i prorok jednog mračnog raskola i tragedije koja, evo, čitav vek ne prestaje.
Kada je austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine, 1878. godine, ljuto zavadila Srbe i Hrvate, kaže književnik Vasa Stajić, pisac Vuličevićeve biografije, ovaj "visoko diže srpsku misao protiv hrvatske". "On je prihvatio srpska shva-tanja i napao je Hrvate tako da je danas upravo neprijatno obja-vljivati te članke", bio je prinuđen da naglasi Stajić, verujući kao i mnogi drugi Srbi da je političkim ujedinjenjem južnoslovenskih zemalja i nastankom versajske Jugoslavije srpsko-hrvatski raskol prevaziđen i okončan. Na žalost, pesnik je bio pronicljiviji od kritičara, video je i dalje, i dublje. U citiranom članku iz 1903. Vuličević, pravednik i mučenik, borac u jednoj unapred izgubljenoj bici (jer je istinom ratovao protiv jedne bezočne i dobro organizovane propagande), izriče sukobljenim Srbima i Hrvatima groznu pretnju, koja danas pomalo liči na predskazanje:
- Bog ljudima i narodima ponuđa dva nauka: nauk dobra i nauk zla. Ko se dobrom ne nauči, hoće zlom. Ovo je zakon i jezgra povjesti. Ali, ko može jemčiti da će Srbi i Hrvati doživjeti da vide svršetak svojega ubitačnoga razdora? Mru osobe, mru narodi; kako smrt mete one, tako mete i ove; kod nje veće i manje nema smisla i važnosti. Ona mete i ne broji, niti mjeri. Pa još nešto moramo primjetiti, i to jest da narodnosti malo po malo gube svoje vlastito obličje. Valovi se miješaju; male i velike rijeke prestaju na obali mora; čovječnost srka narodnost; neograničen ukinuće ograničena: sve je dobro, ali je ljubav bolja, najbolja!
Od srpstva su ostale elegične pesme i grobovi
Vreme leti i sve sa sobom nosi, kako kaže pesnik, a od svega katoličkog srpstva na Primorju ostalo je samo ono što se opire i ne da nositi, a to su uspomene, to su elegične pesme u prozi LJudevita Vuličevića. Ima mišljenja da je on srpsku književnost zadužio najlepšim primercima poezije u prozi, ali sud o tome da ne donosimo mi, da to prepustimo književnoj kritici i istoriji, ako se interesovanje za ovog zaboravljenog pisca bude ikada obnovilo. Ipak, smatramo da Vuličevićevo delo valja ponovo pročitati, i to ne samo kao beletristiku, književnost lepu i tužnu. Pogotovu ova dva zapisa od pre sto godina, koje objavljujemo, ova dva obrasca rodoljubive poezije.
...
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Franjevac koji je govorio: "Meni nema uzde"
Vuličeviću je Ljudevit (ita-lijanski Lodovico) bilo monaško ime. Rođen je 30. septembra 1839. godine i na krštenju je dobio ime Petar Jeronim. Bio je čedo ljubavi, te je rastao samo uz majku, Jelenu Vuličević, čije je i prezime poneo.
- Mati Jele bila je malome Petru Jeronimu i otac i majka - piše Vuličevićev biograf Stajić. - U ljubavi prema jedincu lakše ona zaboravljaše gorke svoje žalosti. Dojila ga je i hranila, a posle prelivala svoju dušu u njegovu, blagom i tihom svojom dušom stišavaše ona nemirni i burni duh budućeg borca. Pevala mu je narodne pesme i kazivala pripovetke (a u Cavtatu se i danas zna da je Vuličevićeva mati odlično pevala) i vezala ga time za naš narod tako da dugo školovanje u tuđini, i život u tuđini, ne mogaše prekinuti tu vezu.
Pučku školu završio je u rodnom gradu, a onda je 1854. godine stupio kao kandidat u franjevački red, te u dubrovačkom franjevačkom samostanu obukao redovničku haljinu. Tu je završio gimnaziju, te 1856. bi premešten u franjevački manastir svetog Pankracija u Bara-banu, u Mletačkoj Pokrajini. Tu je svečano zavetovan i postao monah, da bi potom u Veneciji studirao filosofiju dve i teologiju tri godine. U Du-brovnik se vratio 1862. godine kao školovani sveštenik.
Slobodouman ("Meni nema uzde!" - zapisao je o sebi), brzo je došao u sukob sa franjevačkim starešinstvom u Dubrovniku, pa je jedno vreme proveo kao misionar u Albaniji. Ali ni tu nije našao mira, i napuštajući patrijarhalni Skadar, poželeo mu je: "Dao Bog da nikada ne okušaš sreću civilizacije Zapadne Evrope!" Dakle, relacije Istok - Zapad bile su mu već tada dobro poznate. Uskoro je istupio iz franjevačkog reda i postao svetovni sveštenik u Istri. Tu je počeo da se bavi novinarstvom, kao saradnik tršćanskog "Čitadina" i kao izdavač i urednik "Pensiera", glasila Radničkog društva iz Pule. Napustivši sasvim sveštenički poziv i katoličku crkvu nastanio se u Trstu, gde je radio kao privatni učitelj. Tu ga je zatekao zaslužni kulturni radnik iz Hercegnovog Tomo Krstov Popović, koji piše:
- Ja sam se poznavao s Vuličevićem u Trstu, svršetkom godine 1879. kad sam bio imenovan sekretarem srpske pravoslavne trijestinske opštine. Tada sam zatekao u Trstu lijepu kitu naše omladine - Srba prvoslavne i katoličke vjeroispovijesti - kojoj je Vuličević bio četovođa. U toj omladini bilo je i Vojvođana, i Srbijanaca, i Bosanaca s Hercegovcima, pa Dubrovčana, Bokelja i ostalih Dalmatinaca, pona-mještanijeh po raznijem radnjama u Trstu. Najviše bijaše Bokelja, sve kapetani na Lojdovim brodovima. U ovo doba Vuličević je u Trstu davao privatne lekcije đacima po familijama, i pisao članke po novinama, šta više izdavao i uređivao omladinski književni list "II Djovane".
Učio srpstvu Aleksu Šantića
Učenike je svoje ponajviše učio rodoljublju, napajajući mlade duše "našim milim srpstvom". Između ostalih i budućeg pesnika Aleksu Šantića.
Godine 1882. Vuličević postaje propovednik i evangelista protestantske Valdeške crkve u Italiji, i u toj misiji, i u toj službi ostaće do kraja života. Umro je u Napulju, 27. jula 1916. godine. U Napulju je i sahranjen, a na nadgrobnoj ploči, prema njegovoj predsmrtnoj želji, isklesan je sledeći natpis:
Lodovico Vuličević
scrittore serbo
predicatore dell' Evangelo
negli sviamenti del mondo trovo
per la chiesa Valdese
il Cristo sua rendenzione.
(Ljudevit Vuličević, srpski pi-sac, propovednik Jevanđelja, u svom lutanju po svetu pronašao je u Valdeškoj crkvi Vaskrsenje Hrista)
U srpskoj književnosti Ljudevit Vuličević javlja se 1879. godine knjigom "Moja Mati", poetskim manifestom jednog uzvišenog čovekoljublja i rodoljublja. Ta je knjiga u svom vremenu ostvarila znatan uticaj i za piščeva života doživela tri izdanja, a i danas bi je valjalo iznova čitati, pa i detaljno proučiti, i sa kulturološkog i sa sociološkog stanovišta, jer ona jasno otkriva izvore našeg nacionalnog duha, izvore nacionalnog osećanja našeg čoveka, otkriva modele u kojima se naš narod održavao kao etnička zajednica tokom dugih vekova ropstva.
Smatrajući da je sva blaga svoje duše pocrpeo iz majčine nauke i majčine ljubavi, a ne iz sveta izopačenog i prevarnog, Vuličević lako razotkriva u čemu je tu tajna: "Materina se nauka ne nameće ni strahom, ni namišljenijem načinima, nego ona ulazi u srce milijem njego-vanjem".
Bog u duhu, mater u krvi
[TABLE="width: 251, align: right"]
[TR]
[TD]
"Cavtate, sanjo i žudnjo moja, jedino u tebi ja videh da čovek, za malo trenutaka, može čestit biti", pisao je Ljudevit Vuličević o rodnom Cavtatu, o kome pesnik reče: "Cavtat, srpski cvet, divotno cvati sred srpskog Dubrovnika".
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
- Blago onima koji se svijetu opiru! - kaže pesnik. - Blago mladićima u kojima nije utrnula materina svijest, i nije se u njihovu srcu ohladila vjera i ljubav kojom ih mati zadoji i zasiti! Oni neće zaći s puta pravde i istine, ali ako bi i zašli, to bi bilo za malo vremena: brzo bi se opomenuli svoje matere, brzo bi joj u svojoj krvi čuli milen glas, i njihov grijeh ne bi bio k smrti. Kako imamo Boga u svojemu duhu, tako imamo mater u svojoj krvi. Biser se može opoganiti, ali se ne može izgubiti. Materina ljubav spasava sina. I mene spasi ljubav moje matere.
U toj ljubavi je izvor Vuličevićeve vere i samopouzdanja, i osnov njegovog blagog, poetskog nacionalizma:
- Srpski sinovi, ljubite svoju mater! U njoj je blago dobrote i neutrudna, neprestana sila požrtvovanja; njom se brinite. Ničija mati ne ljubi kako ljube srpske matere. Našijeh je mate-ra dobrodjetelj koja se obilato još nalazi u našem narodu. Moramo pripoznati i spovijediti ovu njihovu slavu. Kad čitav svijet (sad mačem, a sad prijevarom) nasrtaše na Srbe; kad nas sa sviju strana tama i smrt obastirahu, matere nam bijahu utjeha, vidjelo. Narodne pjesme i pripovijetke sadržavaju događaje, iskustvo, mudrost i duh davnijeh našijeh praotaca; naše matere (pjevajući one pjesme i kazujući one pripovjetke) umjetno svojoj djeci udahnjuju silu, junaštvo i duh srpskoga naroda. U srpskoj je materi srpska povijest, srpska duša, srpski anđeo. Plemenita i nježna osjećanja moje matere srcu su mi sila, a glavi slavna duga svjetlosti i smjelosti.
Zaboravljeni književni velikan
Pre sto godina, Srbi obe vere lako su razumeli Vuličevića i lako su u njegovoj srpskoj majci prepoznali pravdu i istinu svojih duša. To je piscu donelo ve-liku popularnost u onom vremenu. Iako je živeo u tuđini, daleko od svog naroda, svuda su ga voleli, a u rodnom Cavtatu imao je malenu opštinu svojih prijatelja i privrženika, koje je nekoliko puta posetio. Jednu od tih poseta beleži list "Dubrovnik" 16. jula 1905.:
- Sijed, s velikom i lijepom bijelom bradom, uspravna tijela, miran i tih, prošao je nekoliko puta dubrovačkom Placom, a svi smo se okretali: ono je LJudevit Vuličević, pisac knjige "Moja Mati".
Sto godina kasnije, Srbima su i "Moja Mati" i Vuličević sas-vim nepoznati. A ni neke srpske majke više nisu ono što su nekad bile. U nekim, navodno emancipovanim majkama naše dece kao da više nema srpske istorije, ni srpske duše, ni srpskog anđela. Možda je u tome, a ne u nečemu drugom, današnja drama našega naroda, koji je, otuđen od svojih izvorišta i utočišta, izgubio i samopouzdanje.
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-12.html
Vuličeviću je Ljudevit (ita-lijanski Lodovico) bilo monaško ime. Rođen je 30. septembra 1839. godine i na krštenju je dobio ime Petar Jeronim. Bio je čedo ljubavi, te je rastao samo uz majku, Jelenu Vuličević, čije je i prezime poneo.
- Mati Jele bila je malome Petru Jeronimu i otac i majka - piše Vuličevićev biograf Stajić. - U ljubavi prema jedincu lakše ona zaboravljaše gorke svoje žalosti. Dojila ga je i hranila, a posle prelivala svoju dušu u njegovu, blagom i tihom svojom dušom stišavaše ona nemirni i burni duh budućeg borca. Pevala mu je narodne pesme i kazivala pripovetke (a u Cavtatu se i danas zna da je Vuličevićeva mati odlično pevala) i vezala ga time za naš narod tako da dugo školovanje u tuđini, i život u tuđini, ne mogaše prekinuti tu vezu.
Pučku školu završio je u rodnom gradu, a onda je 1854. godine stupio kao kandidat u franjevački red, te u dubrovačkom franjevačkom samostanu obukao redovničku haljinu. Tu je završio gimnaziju, te 1856. bi premešten u franjevački manastir svetog Pankracija u Bara-banu, u Mletačkoj Pokrajini. Tu je svečano zavetovan i postao monah, da bi potom u Veneciji studirao filosofiju dve i teologiju tri godine. U Du-brovnik se vratio 1862. godine kao školovani sveštenik.
Slobodouman ("Meni nema uzde!" - zapisao je o sebi), brzo je došao u sukob sa franjevačkim starešinstvom u Dubrovniku, pa je jedno vreme proveo kao misionar u Albaniji. Ali ni tu nije našao mira, i napuštajući patrijarhalni Skadar, poželeo mu je: "Dao Bog da nikada ne okušaš sreću civilizacije Zapadne Evrope!" Dakle, relacije Istok - Zapad bile su mu već tada dobro poznate. Uskoro je istupio iz franjevačkog reda i postao svetovni sveštenik u Istri. Tu je počeo da se bavi novinarstvom, kao saradnik tršćanskog "Čitadina" i kao izdavač i urednik "Pensiera", glasila Radničkog društva iz Pule. Napustivši sasvim sveštenički poziv i katoličku crkvu nastanio se u Trstu, gde je radio kao privatni učitelj. Tu ga je zatekao zaslužni kulturni radnik iz Hercegnovog Tomo Krstov Popović, koji piše:
- Ja sam se poznavao s Vuličevićem u Trstu, svršetkom godine 1879. kad sam bio imenovan sekretarem srpske pravoslavne trijestinske opštine. Tada sam zatekao u Trstu lijepu kitu naše omladine - Srba prvoslavne i katoličke vjeroispovijesti - kojoj je Vuličević bio četovođa. U toj omladini bilo je i Vojvođana, i Srbijanaca, i Bosanaca s Hercegovcima, pa Dubrovčana, Bokelja i ostalih Dalmatinaca, pona-mještanijeh po raznijem radnjama u Trstu. Najviše bijaše Bokelja, sve kapetani na Lojdovim brodovima. U ovo doba Vuličević je u Trstu davao privatne lekcije đacima po familijama, i pisao članke po novinama, šta više izdavao i uređivao omladinski književni list "II Djovane".
Učio srpstvu Aleksu Šantića
Učenike je svoje ponajviše učio rodoljublju, napajajući mlade duše "našim milim srpstvom". Između ostalih i budućeg pesnika Aleksu Šantića.
Godine 1882. Vuličević postaje propovednik i evangelista protestantske Valdeške crkve u Italiji, i u toj misiji, i u toj službi ostaće do kraja života. Umro je u Napulju, 27. jula 1916. godine. U Napulju je i sahranjen, a na nadgrobnoj ploči, prema njegovoj predsmrtnoj želji, isklesan je sledeći natpis:
Lodovico Vuličević
scrittore serbo
predicatore dell' Evangelo
negli sviamenti del mondo trovo
per la chiesa Valdese
il Cristo sua rendenzione.
(Ljudevit Vuličević, srpski pi-sac, propovednik Jevanđelja, u svom lutanju po svetu pronašao je u Valdeškoj crkvi Vaskrsenje Hrista)
U srpskoj književnosti Ljudevit Vuličević javlja se 1879. godine knjigom "Moja Mati", poetskim manifestom jednog uzvišenog čovekoljublja i rodoljublja. Ta je knjiga u svom vremenu ostvarila znatan uticaj i za piščeva života doživela tri izdanja, a i danas bi je valjalo iznova čitati, pa i detaljno proučiti, i sa kulturološkog i sa sociološkog stanovišta, jer ona jasno otkriva izvore našeg nacionalnog duha, izvore nacionalnog osećanja našeg čoveka, otkriva modele u kojima se naš narod održavao kao etnička zajednica tokom dugih vekova ropstva.
Smatrajući da je sva blaga svoje duše pocrpeo iz majčine nauke i majčine ljubavi, a ne iz sveta izopačenog i prevarnog, Vuličević lako razotkriva u čemu je tu tajna: "Materina se nauka ne nameće ni strahom, ni namišljenijem načinima, nego ona ulazi u srce milijem njego-vanjem".
Bog u duhu, mater u krvi
[TABLE="width: 251, align: right"]
[TR]
[TD]
"Cavtate, sanjo i žudnjo moja, jedino u tebi ja videh da čovek, za malo trenutaka, može čestit biti", pisao je Ljudevit Vuličević o rodnom Cavtatu, o kome pesnik reče: "Cavtat, srpski cvet, divotno cvati sred srpskog Dubrovnika".
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
- Blago onima koji se svijetu opiru! - kaže pesnik. - Blago mladićima u kojima nije utrnula materina svijest, i nije se u njihovu srcu ohladila vjera i ljubav kojom ih mati zadoji i zasiti! Oni neće zaći s puta pravde i istine, ali ako bi i zašli, to bi bilo za malo vremena: brzo bi se opomenuli svoje matere, brzo bi joj u svojoj krvi čuli milen glas, i njihov grijeh ne bi bio k smrti. Kako imamo Boga u svojemu duhu, tako imamo mater u svojoj krvi. Biser se može opoganiti, ali se ne može izgubiti. Materina ljubav spasava sina. I mene spasi ljubav moje matere.
U toj ljubavi je izvor Vuličevićeve vere i samopouzdanja, i osnov njegovog blagog, poetskog nacionalizma:
- Srpski sinovi, ljubite svoju mater! U njoj je blago dobrote i neutrudna, neprestana sila požrtvovanja; njom se brinite. Ničija mati ne ljubi kako ljube srpske matere. Našijeh je mate-ra dobrodjetelj koja se obilato još nalazi u našem narodu. Moramo pripoznati i spovijediti ovu njihovu slavu. Kad čitav svijet (sad mačem, a sad prijevarom) nasrtaše na Srbe; kad nas sa sviju strana tama i smrt obastirahu, matere nam bijahu utjeha, vidjelo. Narodne pjesme i pripovijetke sadržavaju događaje, iskustvo, mudrost i duh davnijeh našijeh praotaca; naše matere (pjevajući one pjesme i kazujući one pripovjetke) umjetno svojoj djeci udahnjuju silu, junaštvo i duh srpskoga naroda. U srpskoj je materi srpska povijest, srpska duša, srpski anđeo. Plemenita i nježna osjećanja moje matere srcu su mi sila, a glavi slavna duga svjetlosti i smjelosti.
Zaboravljeni književni velikan
Pre sto godina, Srbi obe vere lako su razumeli Vuličevića i lako su u njegovoj srpskoj majci prepoznali pravdu i istinu svojih duša. To je piscu donelo ve-liku popularnost u onom vremenu. Iako je živeo u tuđini, daleko od svog naroda, svuda su ga voleli, a u rodnom Cavtatu imao je malenu opštinu svojih prijatelja i privrženika, koje je nekoliko puta posetio. Jednu od tih poseta beleži list "Dubrovnik" 16. jula 1905.:
- Sijed, s velikom i lijepom bijelom bradom, uspravna tijela, miran i tih, prošao je nekoliko puta dubrovačkom Placom, a svi smo se okretali: ono je LJudevit Vuličević, pisac knjige "Moja Mati".
Sto godina kasnije, Srbima su i "Moja Mati" i Vuličević sas-vim nepoznati. A ni neke srpske majke više nisu ono što su nekad bile. U nekim, navodno emancipovanim majkama naše dece kao da više nema srpske istorije, ni srpske duše, ni srpskog anđela. Možda je u tome, a ne u nečemu drugom, današnja drama našega naroda, koji je, otuđen od svojih izvorišta i utočišta, izgubio i samopouzdanje.
http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-l/1998/02/article-12.html
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Miloš S. Milojević (1840—1897)
MILOŠ MILOJEVIĆ
(Crna Bara, 16.10.1840 — Beograd, 24.06.1897)
Miloš Milojević, istaknuti nacionalni radnik, pisac i prevodilac, rodjen je u Crnoj Bari kod Bogatica, 16 oktobra 1840. godine. Osnovnu skolu je ucio i zavrsio u rodnom selu, a Gimnaziju u Sapcu i Beogradu. Upisao se potom, 1859, na pravni odsek ondasnjeg beogradskog Liceja, koji je zavrsio 1862. godine. Naredne tri godine, kao drzavni pitomac, proveo je u Rusiji, u Moskvi, gde se usavrsava na Istorijsko-filozofskom fakultetu, studirajuci slovenske jezike s politickom istorijom i knjizevnoscu.
Za vreme boravka u Rusiji, Milojevic je bio svedok i ocevidac snazne bugarofilske propagande kampanje, koja je imala za cilj stvaranje velike sanstefanske bugarske knezevine. Ruski slavenofili, odusevljeni "mnogoljudnim" bugarskim narodom, razvili su najzivlju aktivnost, isticuci da Bugari "zauzimaju zemlje od Crnoga do Jadranskoga mora". Milojevic se tada upoznao sa planovima ruskih slavenofila i metodama koje su Bugari koristili da bi Ruse pridobili za svoju stvar. Istovremeno, on je spoznao ispraznost, neodredjenog i nedorecenog nase spoljne politike, sto je za posledicu imalo rusko nepoznavanje srpskih prilika.
Po povratku u zemlju 1865. godine, Milojevic je razvio siroku aktivnost u cilju rehabilitacije tradicije velike Srbije Cara Dusana i suzbijanja jednostranih slavenofilskih teznji u korist Bugara. Veoma brzo je za svoje ideje pridobio mnoge uticajne ljude onoga vremena: Mitropolita Mihaila, Stojana Boskovica, Acima Cumica, Jovana Belimarkovica, Pantu Sreckovica i druge. Godine 1866, zajedno sa Stojanom Boskovicem, izlozio je Knezu Mihailu svoja saznanja do kojih je dosao u Rusiju i svoje poglede na buducu spoljnu politiku Srbije. Na Knezev zahtev, sastavio je i predao mu memoar o srpskom pitanju.
Naporedo sa aktivnostima medju prestonickom inteligencijom, pokrenuo je Milojevic i brojne akcije medju ljudima iz Stare Srbije i Makedonije, koji su kao pecalbari ziveli u Beogradu.
U Svetovidu je, 1866. godine, objavio clanak Propagande u Turskoj, u kome je izneo svoja saznanja i ideje, ali i kritiku nase nacionalno-propagatorske politike, koja je bila veoma ostra i zucna. Nas politicki establisent, u svojoj ravnodusnosti nenaviknut na ovakve pojave, umalo ga ne oglasi "politickim prestupnikom ili covekom rastrojena duha".
Posle smrti Kneza Mihaila, pokazalo se da su teze koje je Milojevic zastupao bile ispravne. Turska Porta je, u oktobru 1868. godine, dala nacrt o osnivanju samostalne bugarske crkve, iz koje je nastao Bugarski egzarhat.
Posle 1866. godine, Milojevic preduzima duga i mucna putovanja po Staroj Srbiji i Makedoniji. Putovao je najcesce prerusen u zidara ili zografa ("molera"), sklapajuci poslove za gradjevinske radove ili zgradu crkvenih zivopisa. Samo se u retkim prilikama predstavljao svojim pravim imenom i srpskom narodu objasnjavao prave ciljeve svojih putesestvija.—
Milojevic je bio propagator nacionalne misli i tome je posvetio ceo svoj zivot. Sem zive reci, on je i stampanom knjigom vrsio nacionalnu propagandu, posebno medju srpskim zivljem u krajevima pod turskom vlascu. Prikupljao je narodne umotvorine - pesme i obicaje iz juznih oblasti, stampao ih i slao Srbima, koji su ih citali sa velikim odusevljenjem.—
U Srpsklo-turskom ratu, od 1876. do 1878. godine, Milojevic je ucestvovao kao vodja dobrovoljaca.
Inace, svoj radni vek proveo je kao cinovnik u pravosudnoj sluzbi i prosvetni radnik. Najduze je radio kao profesor srednjih skola u Beogradu i Leskovcu. Godine 1890. bio je izabran za profesora Velike skole ali, kako nije bio miljenik rezima, nije bio postavljen, vec je vracen u Prvu beogradsku gimnaziju.
Milojevic je mnogo pisao, uglavnom u agitaciono-propagandne svrhe, i po tome je on samosvojna i osobena pojava. Na pocetku se javlja kao prevodilac, prevodeci sa ruskog jezika Matulja Skuratov, u dve knjige, a zatim i Obicaje Veliko-Rusa. Godine 1869. izasla je prva sveska njegovog zbornika Pesme i obicaji ukupnog naroda srpskog, u kojoj su obradjene obredne pesme; druga sveska je donela svatovske pesme 1870. godine, a treca je izasla iz stampe 1875. I drugo njegovo veliko delo, Putopis dela Prave-Stare Srbije, izaslo je u tri sveske u razmaku od 1871. do 1877. godine. Odlomci istorije Srba i srpskih-jugoslovackih zemalja u Turskoj i Austriji, izasli su 1872. godine, u dve knjige.
U Glasniku Srpskog ucenog drustva, stampani su njegovi sledeci radovi: Pravila Svete Petke Paraskeve srpske, Pravila Svetom Simeunu Srpskom i Opsti list Pecke patrijarsije. Izradio je Istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i spskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Auistriji, koja je izasla iz stampe 1873. godine. Godine 1881. stampao je knjizicu o manastirima, a 1887. opisao je Srpsko-turski rat 1876-1878. godine.
U Srpstvu, patriotskomlistu listu koji je izlazio u beogradu za vreme Srpsko-turskog rata, najvise je stampano Milojevicevih radova. On je drzao istorijsko-etnografsku, putopisnu i gramaticku rubriku, katkad i neke druge.
Posle njegove smrti, u rukopisu je ostalo devet svezaka putopisa, cetvrta knjiga pesama i obicaja, povece delo Nemanjica i ogromna agitaciono-propagandna gradja.
Znacajno je spomenuti da je, 1869. godine, bio formiran Odbor za propagandu srpske misli, kome je Milojevic bio na celu. Odbor je otvorio veliki broj skola u srpskim krajevima pod turskom i austrijskom vlascu. Neke skole su pomagane samo knjigama, a u druge su, sem knjiga, slati ucitelji i uciteljice.
Milos Milojevic je umro u Beogradu, 24 juna 1897. godine.
Povodom cetrdesetogodisnjice njegove smrti, Narodni univerzitet u Sapcu priredio je, 24. juna 1937. godine, komemorativnu akademiju. Pokrenuta je inicijativa da skola u Crnoj Bari ponese ime Milosa Milojevica.
MILOŠ MILOJEVIĆ
(Crna Bara, 16.10.1840 — Beograd, 24.06.1897)
Miloš Milojević, istaknuti nacionalni radnik, pisac i prevodilac, rodjen je u Crnoj Bari kod Bogatica, 16 oktobra 1840. godine. Osnovnu skolu je ucio i zavrsio u rodnom selu, a Gimnaziju u Sapcu i Beogradu. Upisao se potom, 1859, na pravni odsek ondasnjeg beogradskog Liceja, koji je zavrsio 1862. godine. Naredne tri godine, kao drzavni pitomac, proveo je u Rusiji, u Moskvi, gde se usavrsava na Istorijsko-filozofskom fakultetu, studirajuci slovenske jezike s politickom istorijom i knjizevnoscu.
Za vreme boravka u Rusiji, Milojevic je bio svedok i ocevidac snazne bugarofilske propagande kampanje, koja je imala za cilj stvaranje velike sanstefanske bugarske knezevine. Ruski slavenofili, odusevljeni "mnogoljudnim" bugarskim narodom, razvili su najzivlju aktivnost, isticuci da Bugari "zauzimaju zemlje od Crnoga do Jadranskoga mora". Milojevic se tada upoznao sa planovima ruskih slavenofila i metodama koje su Bugari koristili da bi Ruse pridobili za svoju stvar. Istovremeno, on je spoznao ispraznost, neodredjenog i nedorecenog nase spoljne politike, sto je za posledicu imalo rusko nepoznavanje srpskih prilika.
Po povratku u zemlju 1865. godine, Milojevic je razvio siroku aktivnost u cilju rehabilitacije tradicije velike Srbije Cara Dusana i suzbijanja jednostranih slavenofilskih teznji u korist Bugara. Veoma brzo je za svoje ideje pridobio mnoge uticajne ljude onoga vremena: Mitropolita Mihaila, Stojana Boskovica, Acima Cumica, Jovana Belimarkovica, Pantu Sreckovica i druge. Godine 1866, zajedno sa Stojanom Boskovicem, izlozio je Knezu Mihailu svoja saznanja do kojih je dosao u Rusiju i svoje poglede na buducu spoljnu politiku Srbije. Na Knezev zahtev, sastavio je i predao mu memoar o srpskom pitanju.
Naporedo sa aktivnostima medju prestonickom inteligencijom, pokrenuo je Milojevic i brojne akcije medju ljudima iz Stare Srbije i Makedonije, koji su kao pecalbari ziveli u Beogradu.
U Svetovidu je, 1866. godine, objavio clanak Propagande u Turskoj, u kome je izneo svoja saznanja i ideje, ali i kritiku nase nacionalno-propagatorske politike, koja je bila veoma ostra i zucna. Nas politicki establisent, u svojoj ravnodusnosti nenaviknut na ovakve pojave, umalo ga ne oglasi "politickim prestupnikom ili covekom rastrojena duha".
Posle smrti Kneza Mihaila, pokazalo se da su teze koje je Milojevic zastupao bile ispravne. Turska Porta je, u oktobru 1868. godine, dala nacrt o osnivanju samostalne bugarske crkve, iz koje je nastao Bugarski egzarhat.
Posle 1866. godine, Milojevic preduzima duga i mucna putovanja po Staroj Srbiji i Makedoniji. Putovao je najcesce prerusen u zidara ili zografa ("molera"), sklapajuci poslove za gradjevinske radove ili zgradu crkvenih zivopisa. Samo se u retkim prilikama predstavljao svojim pravim imenom i srpskom narodu objasnjavao prave ciljeve svojih putesestvija.—
Milojevic je bio propagator nacionalne misli i tome je posvetio ceo svoj zivot. Sem zive reci, on je i stampanom knjigom vrsio nacionalnu propagandu, posebno medju srpskim zivljem u krajevima pod turskom vlascu. Prikupljao je narodne umotvorine - pesme i obicaje iz juznih oblasti, stampao ih i slao Srbima, koji su ih citali sa velikim odusevljenjem.—
U Srpsklo-turskom ratu, od 1876. do 1878. godine, Milojevic je ucestvovao kao vodja dobrovoljaca.
Inace, svoj radni vek proveo je kao cinovnik u pravosudnoj sluzbi i prosvetni radnik. Najduze je radio kao profesor srednjih skola u Beogradu i Leskovcu. Godine 1890. bio je izabran za profesora Velike skole ali, kako nije bio miljenik rezima, nije bio postavljen, vec je vracen u Prvu beogradsku gimnaziju.
Milojevic je mnogo pisao, uglavnom u agitaciono-propagandne svrhe, i po tome je on samosvojna i osobena pojava. Na pocetku se javlja kao prevodilac, prevodeci sa ruskog jezika Matulja Skuratov, u dve knjige, a zatim i Obicaje Veliko-Rusa. Godine 1869. izasla je prva sveska njegovog zbornika Pesme i obicaji ukupnog naroda srpskog, u kojoj su obradjene obredne pesme; druga sveska je donela svatovske pesme 1870. godine, a treca je izasla iz stampe 1875. I drugo njegovo veliko delo, Putopis dela Prave-Stare Srbije, izaslo je u tri sveske u razmaku od 1871. do 1877. godine. Odlomci istorije Srba i srpskih-jugoslovackih zemalja u Turskoj i Austriji, izasli su 1872. godine, u dve knjige.
U Glasniku Srpskog ucenog drustva, stampani su njegovi sledeci radovi: Pravila Svete Petke Paraskeve srpske, Pravila Svetom Simeunu Srpskom i Opsti list Pecke patrijarsije. Izradio je Istorijsko-etnografsku geografsku mapu Srba i spskih (jugoslovenskih) zemalja u Turskoj i Auistriji, koja je izasla iz stampe 1873. godine. Godine 1881. stampao je knjizicu o manastirima, a 1887. opisao je Srpsko-turski rat 1876-1878. godine.
U Srpstvu, patriotskomlistu listu koji je izlazio u beogradu za vreme Srpsko-turskog rata, najvise je stampano Milojevicevih radova. On je drzao istorijsko-etnografsku, putopisnu i gramaticku rubriku, katkad i neke druge.
Posle njegove smrti, u rukopisu je ostalo devet svezaka putopisa, cetvrta knjiga pesama i obicaja, povece delo Nemanjica i ogromna agitaciono-propagandna gradja.
Znacajno je spomenuti da je, 1869. godine, bio formiran Odbor za propagandu srpske misli, kome je Milojevic bio na celu. Odbor je otvorio veliki broj skola u srpskim krajevima pod turskom i austrijskom vlascu. Neke skole su pomagane samo knjigama, a u druge su, sem knjiga, slati ucitelji i uciteljice.
Milos Milojevic je umro u Beogradu, 24 juna 1897. godine.
Povodom cetrdesetogodisnjice njegove smrti, Narodni univerzitet u Sapcu priredio je, 24. juna 1937. godine, komemorativnu akademiju. Pokrenuta je inicijativa da skola u Crnoj Bari ponese ime Milosa Milojevica.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
JOVAN SUBOTIĆ
Rođen je u Dobrincima, u Sremu, 30. januara 1817. godine. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, gimnaziju u Karlovcima i Segedinu, prava u Pešti. 1836. dobio je doktorat filozofije na peštanskom univerzitetu, a 1840. doktorat prava. Kao advokat ostao je u Pešti do 1848, vršeći u isti mah dužnosti cenzora za srpske i rumunske knjige. U jedan mah zastupao je na peštanskom univerzitetu profesora rimskoga prava. Živo je učestvovao u narodnom pokretu 1848. i bio na Slovenskom kongresu u Pragu. Posle revolucije živeo je kao advokat u Pešti i Novom Sadu. 1861. izabran je za podžupana sremske županije, a 1862. postao je član Kasacionog suda u Zagrebu. 1865. izabran je za narodnog poslanika na zagrebačkom saboru, gde je igrao vidnu političku ulogu. 1867. išao je na slovensku etnografsku izložbu u Moskvu, i zbog toga izgubio državnu službu. 1870—1872. uređivao je politički list Narod u Novom Sadu, a 1873. postao je advokat u Oseku.68 1884. preselio se u Zemun, gde je ostao do smrti, 16. januara 1886.
Jovan Subotić radio je mnogo, bio jedan od najplodnijih i najraznostranijih srpskih pisaca svoga doba, a u isto vreme jedan od najaktivnijih javnih radnika među ugarskim Srbima. Stihovima se javio još 1834, zbirka Lira izišla je u Pešti 1837, a Bosilje u Budimu 1843. Nauka o srbskom stihotvorstvu izišla je 1845. Njegova skupljena Dela izišla su od 1858. do 1873. u 8 svezaka (1 sveska lirskih pesama, 2 epskih, 4 drama, 1 pripovedaka). Od važnijih književnih dela jeste ep Kralj Dečanski (Budim, 1846, drugo izdanje 1860) i roman Kaluđer (Novi Sad, 1881). Pored toga uređivao je Serbski letopis u dva maha, 1842—1847. i 1850—1853; priredio je izvestan broj školskih knjiga, čitanaka i antologija, pisao političke rasprave, gramatičke oglede, biografije, besede, i tako dalje. Njegova opširna autobiografija, pod naslovom Život D-ra Jovana Subotića, izišla je od 1901. do 1910. u Novom Sadu, u pet svezaka.
Jovan Subotić je bio, pre svega, vredan i vešt stihotvorac. Iz početka je stajao pod uticajem klasične poezije, a naročito latinske, docnije je počeo podražavati narodnu poeziju. Neoriginalan duh, on se tako povijao pod uticajima i davao nepoetične i hladne stihove. On se naročito odlikovao kao epski pesnik, napisao nekoliko pravilnih epskih pesama, a među njima i u svoje doba slavljeni ep Kralj Dečanski. I tu se pokazivao kao književno obrazovan, trudoljubiv i dobronameran pisac, sposoban da radi po tuđim obrascima, ali bez originalnosti, bez nadahnuća, bez poezije i poleta, uvek samo vešt i hladan stihotvorac.
Subotić je jedan od najvrednijih i najobilnijih dramatičara srpskih. Od njega su štampane drame: Herceg Vladislav (1862), Nemanja (1863),Zvonimir (1868), Prehvala (1868), Bodin (1868), tragedije: Miloš Obilić (1868), Kraljica Jakinta (1871), "slike iz prošlosti" San na javi(1869), kao i izvestan broj prigodnih priloga. Sve njegove osnovne mane ogledaju se i na njegovom obilnom dramskom radu: njegove drame su konstruisane po svim pravilima stare dramske estetike, rodoljubive su u svojim istorijskim motivima, ličnosti su vrlo dostojanstvene i govore svečanim jezikom, ali reči su teške, hladne, usiljene. Ti komadi svojom nacionalnom sadržinom i patriotskim smerom mogli su se dopadati oduševljenoj publici šezdesetih godina i zadovoljavati potrebe oskudnog nacionalnog repertoara u pozorištima u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu, ali su danas sasvim zaboravljeni. Subotić je bio jedan od najranijih pripovedača srpskih i ostavio priličan broj istorijskih pripovedaka, u kojima se ili opisuje stari srpski viteški život, sa očiglednim ugledanjem na nemačke spise te vrste, ili se daju sentimentalno—patriotske slike iz suvremenog života, iz doba od 1848. Sve su to samo neuspeli pokušaji. Roman Kaluđer je relativno bolji i sadrži više života i stvarnosti.
Subotić je imao jaku radnu snagu i velike ambicije, i što je jedan čovek bez talenta i duh bez originalnosti mogao dati, to je on dao. On je u srpskoj književnosti ostao kao primerak odličnog mediokriteta.
Jovan Skerlić
Rođen je u Dobrincima, u Sremu, 30. januara 1817. godine. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, gimnaziju u Karlovcima i Segedinu, prava u Pešti. 1836. dobio je doktorat filozofije na peštanskom univerzitetu, a 1840. doktorat prava. Kao advokat ostao je u Pešti do 1848, vršeći u isti mah dužnosti cenzora za srpske i rumunske knjige. U jedan mah zastupao je na peštanskom univerzitetu profesora rimskoga prava. Živo je učestvovao u narodnom pokretu 1848. i bio na Slovenskom kongresu u Pragu. Posle revolucije živeo je kao advokat u Pešti i Novom Sadu. 1861. izabran je za podžupana sremske županije, a 1862. postao je član Kasacionog suda u Zagrebu. 1865. izabran je za narodnog poslanika na zagrebačkom saboru, gde je igrao vidnu političku ulogu. 1867. išao je na slovensku etnografsku izložbu u Moskvu, i zbog toga izgubio državnu službu. 1870—1872. uređivao je politički list Narod u Novom Sadu, a 1873. postao je advokat u Oseku.68 1884. preselio se u Zemun, gde je ostao do smrti, 16. januara 1886.
Jovan Subotić radio je mnogo, bio jedan od najplodnijih i najraznostranijih srpskih pisaca svoga doba, a u isto vreme jedan od najaktivnijih javnih radnika među ugarskim Srbima. Stihovima se javio još 1834, zbirka Lira izišla je u Pešti 1837, a Bosilje u Budimu 1843. Nauka o srbskom stihotvorstvu izišla je 1845. Njegova skupljena Dela izišla su od 1858. do 1873. u 8 svezaka (1 sveska lirskih pesama, 2 epskih, 4 drama, 1 pripovedaka). Od važnijih književnih dela jeste ep Kralj Dečanski (Budim, 1846, drugo izdanje 1860) i roman Kaluđer (Novi Sad, 1881). Pored toga uređivao je Serbski letopis u dva maha, 1842—1847. i 1850—1853; priredio je izvestan broj školskih knjiga, čitanaka i antologija, pisao političke rasprave, gramatičke oglede, biografije, besede, i tako dalje. Njegova opširna autobiografija, pod naslovom Život D-ra Jovana Subotića, izišla je od 1901. do 1910. u Novom Sadu, u pet svezaka.
Jovan Subotić je bio, pre svega, vredan i vešt stihotvorac. Iz početka je stajao pod uticajem klasične poezije, a naročito latinske, docnije je počeo podražavati narodnu poeziju. Neoriginalan duh, on se tako povijao pod uticajima i davao nepoetične i hladne stihove. On se naročito odlikovao kao epski pesnik, napisao nekoliko pravilnih epskih pesama, a među njima i u svoje doba slavljeni ep Kralj Dečanski. I tu se pokazivao kao književno obrazovan, trudoljubiv i dobronameran pisac, sposoban da radi po tuđim obrascima, ali bez originalnosti, bez nadahnuća, bez poezije i poleta, uvek samo vešt i hladan stihotvorac.
Subotić je jedan od najvrednijih i najobilnijih dramatičara srpskih. Od njega su štampane drame: Herceg Vladislav (1862), Nemanja (1863),Zvonimir (1868), Prehvala (1868), Bodin (1868), tragedije: Miloš Obilić (1868), Kraljica Jakinta (1871), "slike iz prošlosti" San na javi(1869), kao i izvestan broj prigodnih priloga. Sve njegove osnovne mane ogledaju se i na njegovom obilnom dramskom radu: njegove drame su konstruisane po svim pravilima stare dramske estetike, rodoljubive su u svojim istorijskim motivima, ličnosti su vrlo dostojanstvene i govore svečanim jezikom, ali reči su teške, hladne, usiljene. Ti komadi svojom nacionalnom sadržinom i patriotskim smerom mogli su se dopadati oduševljenoj publici šezdesetih godina i zadovoljavati potrebe oskudnog nacionalnog repertoara u pozorištima u Novom Sadu, Beogradu i Zagrebu, ali su danas sasvim zaboravljeni. Subotić je bio jedan od najranijih pripovedača srpskih i ostavio priličan broj istorijskih pripovedaka, u kojima se ili opisuje stari srpski viteški život, sa očiglednim ugledanjem na nemačke spise te vrste, ili se daju sentimentalno—patriotske slike iz suvremenog života, iz doba od 1848. Sve su to samo neuspeli pokušaji. Roman Kaluđer je relativno bolji i sadrži više života i stvarnosti.
Subotić je imao jaku radnu snagu i velike ambicije, i što je jedan čovek bez talenta i duh bez originalnosti mogao dati, to je on dao. On je u srpskoj književnosti ostao kao primerak odličnog mediokriteta.
Jovan Skerlić
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
ĐORĐE MALETIĆ
Rođen u Jasenovi, u Banatu, 1. marta 1816. godine. U mestu rođenja i u Beloj Crkvi učio je srpsku i nemačku osnovnu školu, u Oraovici i Karlovcima gimnaziju, u Segedinu filozofiju. 1838. prešao je u Srbiju i 1839. postao pomoćnik sekretara suda u Kragujevcu i uzeo učešća u političkim borbama. Do 1842. služio je u diplomatskoj i prosvetnoj službi; posle dinastičke promene od 1842. bude otpušten i do 1847. živeo je u Zemunu. 1848. postane profesor Liceja, a 1859. direktor gimnazije u Beogradu, i na tom mestu ostao je do 1878, kada je stavljen u penziju. Od 1856. do 1858. uređivao je u Zemunu časopis Podunavku, a 1858, u društvu sa Vladimirom Vujićem, pokrenuo je "list za rasprostranjavanje poleznih znanja", Rodoljubac. Umro je u Beogradu 1. januara 1888.
Đorđe Maletić bio je poligraf u punom smislu te reči. Radio je na raznim poljima, stalno i obilno: bio je pesnik, i lirski, i epski, i dramski, i dramaturg, i estetičar, i istoričar, i političar, i školski radnik.
Sa stihovima se od 1837. stalno javljao po časopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesničke pokušaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849. i 1855), pored toga nekoliko prigodnih spevova, od kojih su najvažniji "pozorje duhova u jednom djejstvu" Spomenik Lukіjanu Mušickom (Beograd, 1845) i Apoteoza velikom Karađorđu (Beograd, 1850). Kao i ostali njegovi suvremenici on ima racionalno i etičko shvatanje poezije. Pesnik je za njega izabranik Proviđenja koji ljude treba da vodi istini i moralnom idealu. Sva njegova poezija je čisto didaktična, prigodna i rodoljubiva. Pravih lirskih pesama ima vrlo malo, i kada opeva ljubav to je bezlično, kao jedno opšte čovečansko osećanje, jednu uobičajenu književnu temu. U pravcu, on se koleba između psevdoklasicizma koji napušta, i uticaja narodne poezije čiji značaj uviđa, ali naročito ostaje đak nemačkih pesnika, koje je često i rado prevodio. Sa znatnom književnom kulturom, ali bez talenta, on je davao dela hladna, bezlična, opšta, knjiška, i samo rđavim stanjem srpske poezije oko 1850. može se objasniti zašto ga je Ljubomir P. Nenadović u to doba nazivao najvećim živim pesnikom srpskim.
Njegovi epski pokušaji: Tri pobratima, "istiniti događaj u Bosni" (Beograd, 1844), i Svatovi (1855), "narodna pripovetka", izrađeni su po svima pravilima estetike i retorike, ali mlitavo i bledo, bez ličnog akcenta i bez književnog obeležja. Maletić se rado bavio pozorištem, još 1844. preveo Šilerova Parazita, a pedesetih godina bavio se i pozorišnom kritikom, 1871. vršio je dužnost upravnika Narodnog pozorišta, 1884. izdao je Građu za istoriju srpskog narodnog pozorišta. Od njega je ostalo i nekoliko dramskih pokušaja: Apoteoza velkom Karađorđu[SUP]67[/SUP] (1850), Preodnica srbske slobode ili srbski aіduci, "žalostna igra u pet delova" (Karlovci, 1863), Smrt cara Miіaila, "žalosno pozorije u pet delova" (Beograd, 1866), pored toga poviše prigodnih inscenacija. Sve su to pravilno i savesno rađeni poslovi ali bez poezije i života i bez književne vrednosti.
Kao i svi glavni srpski pisci njegova vremena, Maletić ulazi u književnost sa određenim dogmama. On je sav u idejama nemačke idealističke filozofije i estetike, naročito Šilera, koga rado prevodi i često navodi i od koga je naročito primio ideju o socijalnoj i moralnoj misiji umetnosti i idealističko shvatanje da treba da "prividnost triumfuje nad stvarnošću i umetnost nad prirodom". Maletić je često i rado po listovima i časopisima izlagao ideje idealističke estetike i stekao glas prvog srpskog estetičara četrdesetih godina. Kao dugogodišnji "profesor srbske slovesnosti", on je štampao Teopіju poezіje (Beograd, 1854, 1868) i Ritoriku (Beograd, 1855—1856), koje su ostale kao školske knjige sve do sedamdesetih godina. Maletić je verovao u idealno Lepo, u večne i stalne estetičke istine, u retorična pravila i šablone i nije hteo drugu poeziju do onu koja je po estetičkim pravilima i koja je racionalna, refleksivna i objektivna.
On vrlo dobro predstavlja srpskog literatora četrdesetih godina: književno obrazovan, sav u nemačkoj estetici, shvatajući književnost kao rad na opštem dobru, sklon da se ogleda na svima književnim rodovima, misleći da se po pravilima i prema retoričkim uputstvima može raditi na književnosti. I u lirici, i u epu, i u drami on je tako sprovodio svoja dogmatička načela i radio po retoričarskim obrascima, ali ne pokazujući nigde talenta i ne dočekavši pravog uspeha.
Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
Rođen u Jasenovi, u Banatu, 1. marta 1816. godine. U mestu rođenja i u Beloj Crkvi učio je srpsku i nemačku osnovnu školu, u Oraovici i Karlovcima gimnaziju, u Segedinu filozofiju. 1838. prešao je u Srbiju i 1839. postao pomoćnik sekretara suda u Kragujevcu i uzeo učešća u političkim borbama. Do 1842. služio je u diplomatskoj i prosvetnoj službi; posle dinastičke promene od 1842. bude otpušten i do 1847. živeo je u Zemunu. 1848. postane profesor Liceja, a 1859. direktor gimnazije u Beogradu, i na tom mestu ostao je do 1878, kada je stavljen u penziju. Od 1856. do 1858. uređivao je u Zemunu časopis Podunavku, a 1858, u društvu sa Vladimirom Vujićem, pokrenuo je "list za rasprostranjavanje poleznih znanja", Rodoljubac. Umro je u Beogradu 1. januara 1888.
Đorđe Maletić bio je poligraf u punom smislu te reči. Radio je na raznim poljima, stalno i obilno: bio je pesnik, i lirski, i epski, i dramski, i dramaturg, i estetičar, i istoričar, i političar, i školski radnik.
Sa stihovima se od 1837. stalno javljao po časopisima i almanasima. U zasebnim knjigama izdao je ove pesničke pokušaje: Tri pobratima (Beograd, 1844), Pesme, dve knjige (Beograd, 1849. i 1855), pored toga nekoliko prigodnih spevova, od kojih su najvažniji "pozorje duhova u jednom djejstvu" Spomenik Lukіjanu Mušickom (Beograd, 1845) i Apoteoza velikom Karađorđu (Beograd, 1850). Kao i ostali njegovi suvremenici on ima racionalno i etičko shvatanje poezije. Pesnik je za njega izabranik Proviđenja koji ljude treba da vodi istini i moralnom idealu. Sva njegova poezija je čisto didaktična, prigodna i rodoljubiva. Pravih lirskih pesama ima vrlo malo, i kada opeva ljubav to je bezlično, kao jedno opšte čovečansko osećanje, jednu uobičajenu književnu temu. U pravcu, on se koleba između psevdoklasicizma koji napušta, i uticaja narodne poezije čiji značaj uviđa, ali naročito ostaje đak nemačkih pesnika, koje je često i rado prevodio. Sa znatnom književnom kulturom, ali bez talenta, on je davao dela hladna, bezlična, opšta, knjiška, i samo rđavim stanjem srpske poezije oko 1850. može se objasniti zašto ga je Ljubomir P. Nenadović u to doba nazivao najvećim živim pesnikom srpskim.
Njegovi epski pokušaji: Tri pobratima, "istiniti događaj u Bosni" (Beograd, 1844), i Svatovi (1855), "narodna pripovetka", izrađeni su po svima pravilima estetike i retorike, ali mlitavo i bledo, bez ličnog akcenta i bez književnog obeležja. Maletić se rado bavio pozorištem, još 1844. preveo Šilerova Parazita, a pedesetih godina bavio se i pozorišnom kritikom, 1871. vršio je dužnost upravnika Narodnog pozorišta, 1884. izdao je Građu za istoriju srpskog narodnog pozorišta. Od njega je ostalo i nekoliko dramskih pokušaja: Apoteoza velkom Karađorđu[SUP]67[/SUP] (1850), Preodnica srbske slobode ili srbski aіduci, "žalostna igra u pet delova" (Karlovci, 1863), Smrt cara Miіaila, "žalosno pozorije u pet delova" (Beograd, 1866), pored toga poviše prigodnih inscenacija. Sve su to pravilno i savesno rađeni poslovi ali bez poezije i života i bez književne vrednosti.
Kao i svi glavni srpski pisci njegova vremena, Maletić ulazi u književnost sa određenim dogmama. On je sav u idejama nemačke idealističke filozofije i estetike, naročito Šilera, koga rado prevodi i često navodi i od koga je naročito primio ideju o socijalnoj i moralnoj misiji umetnosti i idealističko shvatanje da treba da "prividnost triumfuje nad stvarnošću i umetnost nad prirodom". Maletić je često i rado po listovima i časopisima izlagao ideje idealističke estetike i stekao glas prvog srpskog estetičara četrdesetih godina. Kao dugogodišnji "profesor srbske slovesnosti", on je štampao Teopіju poezіje (Beograd, 1854, 1868) i Ritoriku (Beograd, 1855—1856), koje su ostale kao školske knjige sve do sedamdesetih godina. Maletić je verovao u idealno Lepo, u večne i stalne estetičke istine, u retorična pravila i šablone i nije hteo drugu poeziju do onu koja je po estetičkim pravilima i koja je racionalna, refleksivna i objektivna.
On vrlo dobro predstavlja srpskog literatora četrdesetih godina: književno obrazovan, sav u nemačkoj estetici, shvatajući književnost kao rad na opštem dobru, sklon da se ogleda na svima književnim rodovima, misleći da se po pravilima i prema retoričkim uputstvima može raditi na književnosti. I u lirici, i u epu, i u drami on je tako sprovodio svoja dogmatička načela i radio po retoričarskim obrascima, ali ne pokazujući nigde talenta i ne dočekavši pravog uspeha.
Jovan Skerlić
Istorija nove srpske književnosti
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
VIĆENTIJE RAKIĆ
Zemunskom trgovcu Vasiliju Rakicu nije se sedilo za tezgom. Kad bi koju knjigu nasao (a u njegovo doba nije bilo puno knjiga) procitao bi je od korice do korice. Bio je i bogomoljac i rado isao u crkvu u kojoj je cesto sluzio prota Vasilije Ostojic a posle njegove smrti David Georgijevic.
Odlazio je i u obliznji manastir Fenek u kome je bio iguman Sofronije Stefanovic. Vasilije Rakic bio je pobozan covek i crkva mu je bila dusevna potreba.
Godine 1785. ostao je udovac i ova ga je nesreca otudjila. Rasprodao je ducan i otisao u Fenek da se posveti manastirskom zivotu. Igumam Sofronije primio ga radosno i izvestio o tome mitropolita Mojseja Putnika. Nakon toga od mitropolita stigla je dozvola da se moze zakaludjeriti. 9. aprila 1786. dobio je ime Vicentije a dana 5. jula 1786. dobio svestenicki cin. Budimski vladika Stevan Stratimirovic sluzio je sluzbu. Od tada, ziveo je Rakic u Feneku, s kratkim prekidom u Sapcu gde je jednog svestenika zamenjivao. (Rakic se u to vreme vec bavio pisanjem. U Sapcu je napisao poboznu pesmu "Zivot Aleksija coveka Bozijega".) Nakon smrti fenecog igumana, bratstvo je izabralo Vicentija Rakica 9. januara 1796. godine za svoga igumana.
Ali prosto bratsvo manastira Feneka nije znalo mnogo ceniti svoga igumana. Zadjevice nagonise ga da posle trinaest godina boravka u Feneku, napusti manastir i ode u Trst gde je tada u crkvi Sv. Spiridona bio potreban svestenik.
U Trstu je Vicentije Rakic nasao sto mu je bilo potrebno. Miran zivot, postovanje, ugodan polozaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grckih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz mali posao i dobar zivot odao se crkvenoj knjizevnosti. U Trstu je zapravo postao srpski knjizevnik i usao u knjizevnost u kojoj lepo mesto zauzima. Izasao iz tezge i usao u manastir, izasao iz manastira i usao u knjizevnost. Sa ovih nekoliko reci mogao bi se obeleziti ceo njegov zivot.
Za vreme svoga boravka u Trstu Rakic je napisao:
01. "Istorija manastira Feneka", Budim 1799.
02. "Zertva Avramova ili sobesedovanje gresnika s bogomateriju (s grckog)" Budim 1799. (vise izdanja)
03. "Cvet dobrodetelji (s grckog)" Budim 1800.
04. "Pravilo sv. Spiridona" Venecija 1802.
05. "Zitije Jevetitija Plakide i svetoga Spiridona cudotvorca (u stihovima)" Budim 1803.
06. "Zitije prekrasnoga Josifa (u stihovima)" Venecija 1804.
07. "Istorija o razaranju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja" Venecija 1804.
08. "Lestvica imustaja pedeset statnenej" Venecija 1805.
09. "Cudesa presvetija Bogorodica (s grckog)" Venecija 1808.
10. "Zitije Vasilija Velikoga (stihovi)" Venecija 1808.
11. "Pripovedi za nedelju i praznike" Venecija 1808.
12. "Besednik iliricesko-talijanski" Mletke 1810.
13. "Beseda o duvanu" Venecija 1810.
Ne zna se iz kojih razloga je Vicentije Rakic napustio lep i ugledan polozaj u Trstu. Mozda ga je vuklo srce u Srbiju iz istih razloga zbog kojih je dosao Dositej Obradovic u Beograd.
Napustivsi Trst dosao je u Beograd gde je 1811. postao profesor na novoosnovanoj bogosloviji. Posle sjajnih pobeda poceo je politicki preporodjaj. Tu je ostao do propasti Srbije 1813. godine, gde je napisao "Kratkov nastavlenie svjascenika i vjat sloves, sacinenoe Vikentijem Rakicem, proigumanom manastira Feneka, Djelano v Bjelgradje vo ljeto 1812." Nakon toga, nastanio se stalno u Feneku gde je postao proigumanom i zavrsio "Zitije Stevana Prvovencanoga", koji je u Sapcu zapoceo.
Kao sto se vidi zivot Rakicev bio je produktivan. Bio je bez sumnje najznamenitiji iguman manastira Feneka, i valjan bogoslovski knjizevnik svog doba.
Rodio se u Zemunu 1750. a umro u Feneku 29. marta 1818.
http://www.srbijazemljaheroja.com
Zemunskom trgovcu Vasiliju Rakicu nije se sedilo za tezgom. Kad bi koju knjigu nasao (a u njegovo doba nije bilo puno knjiga) procitao bi je od korice do korice. Bio je i bogomoljac i rado isao u crkvu u kojoj je cesto sluzio prota Vasilije Ostojic a posle njegove smrti David Georgijevic.
Odlazio je i u obliznji manastir Fenek u kome je bio iguman Sofronije Stefanovic. Vasilije Rakic bio je pobozan covek i crkva mu je bila dusevna potreba.
Godine 1785. ostao je udovac i ova ga je nesreca otudjila. Rasprodao je ducan i otisao u Fenek da se posveti manastirskom zivotu. Igumam Sofronije primio ga radosno i izvestio o tome mitropolita Mojseja Putnika. Nakon toga od mitropolita stigla je dozvola da se moze zakaludjeriti. 9. aprila 1786. dobio je ime Vicentije a dana 5. jula 1786. dobio svestenicki cin. Budimski vladika Stevan Stratimirovic sluzio je sluzbu. Od tada, ziveo je Rakic u Feneku, s kratkim prekidom u Sapcu gde je jednog svestenika zamenjivao. (Rakic se u to vreme vec bavio pisanjem. U Sapcu je napisao poboznu pesmu "Zivot Aleksija coveka Bozijega".) Nakon smrti fenecog igumana, bratstvo je izabralo Vicentija Rakica 9. januara 1796. godine za svoga igumana.
Ali prosto bratsvo manastira Feneka nije znalo mnogo ceniti svoga igumana. Zadjevice nagonise ga da posle trinaest godina boravka u Feneku, napusti manastir i ode u Trst gde je tada u crkvi Sv. Spiridona bio potreban svestenik.
U Trstu je Vicentije Rakic nasao sto mu je bilo potrebno. Miran zivot, postovanje, ugodan polozaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grckih familija u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina. Uz mali posao i dobar zivot odao se crkvenoj knjizevnosti. U Trstu je zapravo postao srpski knjizevnik i usao u knjizevnost u kojoj lepo mesto zauzima. Izasao iz tezge i usao u manastir, izasao iz manastira i usao u knjizevnost. Sa ovih nekoliko reci mogao bi se obeleziti ceo njegov zivot.
Za vreme svoga boravka u Trstu Rakic je napisao:
01. "Istorija manastira Feneka", Budim 1799.
02. "Zertva Avramova ili sobesedovanje gresnika s bogomateriju (s grckog)" Budim 1799. (vise izdanja)
03. "Cvet dobrodetelji (s grckog)" Budim 1800.
04. "Pravilo sv. Spiridona" Venecija 1802.
05. "Zitije Jevetitija Plakide i svetoga Spiridona cudotvorca (u stihovima)" Budim 1803.
06. "Zitije prekrasnoga Josifa (u stihovima)" Venecija 1804.
07. "Istorija o razaranju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja" Venecija 1804.
08. "Lestvica imustaja pedeset statnenej" Venecija 1805.
09. "Cudesa presvetija Bogorodica (s grckog)" Venecija 1808.
10. "Zitije Vasilija Velikoga (stihovi)" Venecija 1808.
11. "Pripovedi za nedelju i praznike" Venecija 1808.
12. "Besednik iliricesko-talijanski" Mletke 1810.
13. "Beseda o duvanu" Venecija 1810.
Ne zna se iz kojih razloga je Vicentije Rakic napustio lep i ugledan polozaj u Trstu. Mozda ga je vuklo srce u Srbiju iz istih razloga zbog kojih je dosao Dositej Obradovic u Beograd.
Napustivsi Trst dosao je u Beograd gde je 1811. postao profesor na novoosnovanoj bogosloviji. Posle sjajnih pobeda poceo je politicki preporodjaj. Tu je ostao do propasti Srbije 1813. godine, gde je napisao "Kratkov nastavlenie svjascenika i vjat sloves, sacinenoe Vikentijem Rakicem, proigumanom manastira Feneka, Djelano v Bjelgradje vo ljeto 1812." Nakon toga, nastanio se stalno u Feneku gde je postao proigumanom i zavrsio "Zitije Stevana Prvovencanoga", koji je u Sapcu zapoceo.
Kao sto se vidi zivot Rakicev bio je produktivan. Bio je bez sumnje najznamenitiji iguman manastira Feneka, i valjan bogoslovski knjizevnik svog doba.
Rodio se u Zemunu 1750. a umro u Feneku 29. marta 1818.
http://www.srbijazemljaheroja.com
Poslednja izmena:
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Eustahija Arsić
(Irig, 14.03.1776 — Arad, 17.02.1843)
(Irig, 14.03.1776 — Arad, 17.02.1843)
Srpska Žorž Sand
Od kada je monahinja Jefimija posle boja na Kosovu polju spevala "Pohvalu knezu Lazaru", u naredna četiri veka se među Srpkinjama nije pojavila nijedna pesnikinja. Onda je 1776. u fruškogorskoj prestonici Irigu svet ugledala Eustahija Arsić. Sve više poklonika književnosti i istorije nju uzimaju za istinsku pionirku među srpskim poetesama, pošto se srednjovekovna prethodnica nije služila perom, nego iglom i zlatnim koncem, slažući sitnim vezom stihove na pokrov palom vladaru. Eustahija je načinila i mnogo koraka dalje. Pošto se žestoko zalagala za savremeno vaspitanje žena, slovi i za našu Žorž Sand, čuvenu Francuskinju koja je svoja književna dela morala da potpisuje muškim imenom.
Odrasla uz oca Gavrila Cinćića i mati Martu, od malih nogu je Eustahija vaspitana u duhu kosmopolitizma i prosvetiteljstva. Sa familijom se početkom 19. veka preselila u Arad, u današnju Rumuniju, tako da se jedino njeno sećanje na bezbrižne godine u rodnoj varoši nalazi u odlomku njenog dela "Poleznaja razmišljanja". Sa ponosom ističe da se u Irigu rađaju samo izuzetni ljudi, "oni koji su osim sveta". Potvrdila je to i prošlost i budućnost, naročito kada je reč o Irižanima vičnim peru. Samo kod savremenika nije nailazila na razumevanje. Ova prva "slaveno — serbska spisateljica i književstva slavenoserbskogo ljubiteljica" je u očima svog kolege Joakima Vujića "u supružestvu veoma neščasna bila". Istina je, udavala se tri puta, a i nevera joj nije bila strana, ali samo zato što je udajom otvarala vrata koje su muškarci u to doba otvarali redovnim školovanjem i karijerom. Najpre je bila u braku sa trgovcem Lackovićem u Koprivnici, potom sa Tomislavom plemenitim Radovanovićem u Karlovcu, bogatašem koji je od bečkog dvora dobio zvanje plemića. Tu titulu je ponela i Eustahija.
Tek kada se udala za Savu Arsića, senatora i gradskog načelnika, upravitelja i dobrotvora aradske Preparandije (učiteljske škole), dospela je u visoko društvo. Proširuje svoje obrazovanje i obaveštenost, stiče slavu književnice i umne žene. Govori nemački i engleski, rumunski i latinski, možda i grčki i francuski. Čita dela Jovana Rajića, Atanasija Stojkovića, Pavla Kengelca. Jedna je od prvih pretplatnica na dela prosvetitelja i svetskog putnika Dositeja Obradovića. Baš kao i njena francuska savremenica, anonimno je objavila svoje književno prvenče "Sovjet matrnij obojega pola junosti serbskoj i valanijskoj". Bilo je to u Budimu, 1814. godine. Svoje ime je sakrila pod jednu od dve pesme dodate na kraju knjige. Ipak, i to je bilo dovoljno da ravno jedan vek kasnije ugledni srpski profesor Andra Gavrilović ovu godinu označi kao prvu "od kako se u srpskoj književnosti javlja ženskinje, javlja Srpkinja s perom u ruci, kao književnik". Knjiga "Sovjet matrnij" bila je namenjena vaspitanju srpske omladine, i kod te omladine je autorka stekla i veliko uvažavanje, što se vidi i po tome da je popularni poeta onog doba Gligorije Jakšić ispevao odu "jako do ninje pervoj spisatelnici serbskoj".
Lik na porcelanskoj šolji
Sastavljajući plejadu znamenitih zemljaka u knjizi "Mozaik žitelja iriških", Ladislav Varga, publicista i dramski pisac, posvetio se i Eustahiji Arsić. Ona je u svom vremenu ostavila dosta traga, time i podataka, ali je autoru uporno nedostajao slikani portret. I, dogodilo se čudo. U zaostavštini Eustahijinog drugog supruga Tomislava Radovanovića naslednici su pronašli porculansku šoljicu. Na njoj je austrijski majstor Bauer oslikao lik gospodarice trgovčevog dvora, a ona, ispijajući čaj u raskošnom salonu, sigurno nije ni sanjala koliko će taj portret biti dragocen dva veka kasnije.
Žena u muškom poslu
Dugo istoričari nisu znali tačno ni gde je, ni kada je rođena Eustahija Arsić. Umrla je 1843, a tek pola veka kasnije urednik časopisa "Javor" Ilija Ognjanović je našao da je "nauk ljubiteljica" i "ljubiteljica muza", kako su je slavili za života, rođena 1776. u Irigu. U članku koji je napisao o "visokoučenoj gospođi", urednik je čitaoce najpre morao da pripremi na priču o ženi koja se bavi književnošću. U to doba, 1891. godine, i dalje se strogo vodilo računa šta je muški posao, a šta ženski. "Kao što ima u književnosti drugih, većih naroda, tako ima i u našoj malenoj literaturi i po gde koje žensko ime, koje se okušalo a bogme i radilo na polju na kojem inače samo muške glave rade". Potom je Eustahiju stavio u red s pesnikinjom Milicom Stojadinović Srpkinjom i kneginjom Anom Obrenović.
U istoriju sa pet stihova
U vreme Karađorđevog ustanka, u osvit 19. veka, Eustahija Arsić je bila prva obrazovana Srpkinja koju obilato pominju i stranci. Pruski oficir i radoznali putnik Oto Dubislav plemeniti Pirh je 1829. godine je u knjizi "Putovanje po Srbiji" opisivao i stanje u kulturi među narodom. "Već se po raznim vrstama književnosti počelo ponešto raditi", piše Pirh i Eustahiji pripisuje da je prevodila Voltera, Vilanda, Džemsa Tomsona. Uz znanje nekoliko jezika, dobro je poznavala i literaturu naroda čiji je jezik govorila. Njena pesma "Slovo nadgrobnoje" ima svega pet stihova, ali je zaslužila mesto u mnogim antologijama
Niko je nije ožalio
Manje učenjem u školi, a mnogo više čitanjem domaće i strane literature, stekla je Eustahija plemenita Arsić obrazovanje iz opšte kulture svog vremena, na početku 19. veka. Za to je ponajpre mogla da zahvali svom trećem suprugu Savi Arsiću, senatoru u Aradu. Sava je upamćen kao ozbiljan, vredan, staložen i pronicljiv čovek, pa je ubrzo postavljen za nadzornika nad gradskim školama. Ne zna se kako se obogatio, ali je 1813. godine aradskoj opštini poklonio 24 jutra zemlje "za bašte koje će svake godine uživati šest učitelja nacionalnih škola, bez obzira koje su vere". Zbog njegovog zanimanja za knjigu, predložen je austrougarskom caru Francu Prvom da mu podari plemstvo.
Pored ovakvog čoveka, Eustahija je još više razvijala ljubav prema književnosti. Pretplaćivala se na sve značajnije knjige, a od 1814. godine i sama je postala književnica, objavivši prvo delo, "Sovjeti maternij". U njenoj biblioteci sabirala su se dela Dositeja Obradovića, istoričara Jovana Rajića, fizičara Atanasija Stojkovića, prvog slavenoserbskog romanopisca Milovana Vidakovića, francuskog prosvetitelja Voltera...
Eustahija Arsić je bila i prva žena saradnik Letopisa Matice srpske i radila je na polju na kojem inače samo muške glave rade. Otac srpskog pozorišta Joakim Vujić, onaj isti koji joj je ranije prebaciovao bračne brodolome, postao joj je privržen i "blagodaran do poslednago dihanija", pošto mu je poklonila 450 forinti u srebru za izdavanje knjige "Životoopisanije". Uvažavaju je i svi viđeniji ljudi s početka 19. veka. Eustahija je retko sakupljala pretplatu, ali je Vuk Karadžić uspeo da je na to nagovori. U pismu iz 1821. naziva je "blagodarnom i visokoučenom gospođom" i navodi da mu je dobro poznata njena "revnost k našemu knižestvu". Moli je da sama, ili preko svojih poznanika skupi pretplatnike za njegovu zbirku narodnih pesama. Eustahija mu je ubrzo poslala spisak od sto pretplatnika, i novac. Kasnije se ispostavilo da joj je od knjiga koje joj je Vuk poslao zapravo prodala samo šest, a da je ostale otkupila sama i razdeljivala ih najboljim srpskim đacima u Aradu i u Srbiji. Na taj način Eustahija je širila knjige među Srbima i potpomagala književnike.
Poslednjih 30 godina života Eustahija nije ništa napisala. Veruje se da je razlog tome pritajena bolest koja ju je mučila još od 1816. godine. Kad je tridesetih godina 19. veka umro njen suprug, život joj nije bio nimalo lak. Potpuno je preuzela brigu oko imanja, morala je da se parniči oko salaša. U pismu iz tog vremena ona kaže: "Prilike u kojima se nahodim iziskuju mnogo truda. Mnogo misliti, rasuždivati i delati, avaj, više brinuti se, to je stanje moje sadašnje."
Ulaznica za muško društvo
U drugoj i najpoznatijoj knjizi složenog naslova "Poleznaja razmišlenju o četireh godišnih, vremeneh, s osobenim pribavlenijem o trudoljubin čeloveka, i otudu prishodešćej vseobšćej polze", Eustahija Arsić otkriva interesovanje za savremeni svet, koji ju je i uvrstio u društvo muškaraca. U jednom poglavlju piše: "Jedini umilnim i harmoničnim glasom opevaju u poeziji vrline heroja. Drugi, pak, kistovima svojim pretvaraju obično platno u prekrasnu perspektivu. Drugi imajući u rukama nož i dleto oživljavaju mramor i udahnjuju život metalu. Drugi podižu velelepna zdanja. Neki na mikroskopima koje su sami izumeli traže nove svetove u nevidljivim atomima ili nastoje da proniknu u skriveni rad nekog od organa. Sačinivši od mikroskopa teleskop, poneko se uznosi u sama nebesa i posmatra Saturna i njegove mesece. Vrativši se u svoje žilište, propisuje zakone nebeskim telima, označava njihove putanje, meri zemlju, meri sunce".
Ženskinje bolje od preslice
Kao prava kosmopolitkinja, Eustahija Arsić se već u početku 19. veka bori za vaspitanje ženskinja, pa se ljuti na one "koi govore da ženskomu polu ne potrebujet učiti čitati i pisati, da pišu ljubavnikom pisma, za žensko e, veli, preslica". Obraćajući se svojim "drugama i sestrama" 1816. godine ona piše: "Kupujte knjižice, prenumerirajte se, upisujte imena dražajša vaša, da se spominjemo dokle smo žive zde v kratkom vremeni žizni. Naći će u knjigama imena naša potomci naši, i spominjaće, i videće da je i sadašnjega veka našeg pola čitatelnica bilo". Vesti online
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Цреп Вукославић
Из Википедије, слободне енциклопедије
http://sr.wikipedia.org/sr/Цреп_Вукославић#mw-headhttp://sr.wikipedia.org/sr/Цреп_Вукославић#p-search
Цреп Вукославић (Чреп) је био српски властелин из друге половине XIV века који је имао погранични (крајишки) посед око утврђења Петрус, код данашњег Параћина.
Његов отац, жупан Вукослав, добио је ту област која је контролисала везу Поморавља (Ћуприје и Параћина) са долином Тимока преко Честобродице од цара Душана(краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Почетком своје владавине, током седме деценије XIV века, он је са братом Држманом водио спор са манастиром Хиландар о повраћају цркве Пресвете Богородице у Лешју са поседима које је њихов отац поклонио манастиру 1360. године. Пошто је посед услед лошег вођења и небриге запустео, браћа су тражила да им се он врати. Кнез Лазар (1371—1389), чији је Цреп био вазал, пресудио је у њихову корист, али се спор наставио и окончао тек 1411. године. Тада је Лазарев син Стефан (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) на државном сабору у Јагодини доделио Хиландару друге поседе уместо тих, које је вратио Цреповом сину Венедикту Цреповићу.
Као крајишки властелин, Цреп је 25.12.1380/1381. године са својим суседом Витомиром, потукао Османлије на реци Дубравници код Параћина. Иако је у питању вероватно био само јачи отомански пљачкашки одред, битка на Дубравници представља први већи сукоб Срба са Османлијама након Маричке битке 1371. године. Његово учешће у каснијим окршајима (код Плочника и на Косову), се не помиње у историјским изворима.
Поред оца Вукослава и брата Држмана, који се касније замонашио под именом Дионисије, познато је да је Цреп имао сина познатог под монашким именом Венедикт (кир Венедикт Цреповић) који је имао ћерку, монахињу Анисију умрлу 1426/1427. године.
Цреп је највероватније подигао манастир Сисојевац, а међу његовим прилозима се помињу дарови светогорским манастирима Лавре светог Атанасија и Великој Лаври, којој је 1375/1376. године поклонио села Мутницу Горњу, Петру Горњу и трг Паракинов Борд (данашњи Параћин).
више на - http://www.poetabg.com/htm/knjige/vojvoda_crep.html
Из Википедије, слободне енциклопедије
http://sr.wikipedia.org/sr/Цреп_Вукославић#mw-headhttp://sr.wikipedia.org/sr/Цреп_Вукославић#p-search
Цреп Вукославић (Чреп) је био српски властелин из друге половине XIV века који је имао погранични (крајишки) посед око утврђења Петрус, код данашњег Параћина.
Његов отац, жупан Вукослав, добио је ту област која је контролисала везу Поморавља (Ћуприје и Параћина) са долином Тимока преко Честобродице од цара Душана(краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Почетком своје владавине, током седме деценије XIV века, он је са братом Држманом водио спор са манастиром Хиландар о повраћају цркве Пресвете Богородице у Лешју са поседима које је њихов отац поклонио манастиру 1360. године. Пошто је посед услед лошег вођења и небриге запустео, браћа су тражила да им се он врати. Кнез Лазар (1371—1389), чији је Цреп био вазал, пресудио је у њихову корист, али се спор наставио и окончао тек 1411. године. Тада је Лазарев син Стефан (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) на државном сабору у Јагодини доделио Хиландару друге поседе уместо тих, које је вратио Цреповом сину Венедикту Цреповићу.
Као крајишки властелин, Цреп је 25.12.1380/1381. године са својим суседом Витомиром, потукао Османлије на реци Дубравници код Параћина. Иако је у питању вероватно био само јачи отомански пљачкашки одред, битка на Дубравници представља први већи сукоб Срба са Османлијама након Маричке битке 1371. године. Његово учешће у каснијим окршајима (код Плочника и на Косову), се не помиње у историјским изворима.
Поред оца Вукослава и брата Држмана, који се касније замонашио под именом Дионисије, познато је да је Цреп имао сина познатог под монашким именом Венедикт (кир Венедикт Цреповић) који је имао ћерку, монахињу Анисију умрлу 1426/1427. године.
Цреп је највероватније подигао манастир Сисојевац, а међу његовим прилозима се помињу дарови светогорским манастирима Лавре светог Атанасија и Великој Лаври, којој је 1375/1376. године поклонио села Мутницу Горњу, Петру Горњу и трг Паракинов Борд (данашњи Параћин).
више на - http://www.poetabg.com/htm/knjige/vojvoda_crep.html
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
DRAGIŠA NEDOVIĆ
TEKLA REKA LEPENICA
Čovek koji je ovom pesmom ovekovečio svoj grad, a sa 800 drugih pesama i mnoge druge, tek od skoro, zahvaljujući grupi entuzijasta, dobija u Kragujevcu mesto koje mu je odavno pripadalo.
Dragiša Nedović, narodni pevač, pesnik i kompozitor najlepših narodnih pesama, za koje malo ko zna da su njegove ("Odrasto sam dole, kraj same Morave", "Lepe li su, nano, Gružanke devojke", "Prođoh Bosnom", "Višegrade, grade" i "Kad si bila mala, Mare"), umro je u bedi i zaboravljen.
Njegovi poštovaoci iz rodnog grada, prvenstveno dr Dragan Bataveljić, probali su da mu se oduže lepom knjigom sećanja.
Prijatelj Aca Pantić ispričao je ovu anegdotu:
— Pokazao mi je jednu dopisnicu, koju mu je poslao, tada neprikosnoveni harmonikaš i kompozitor, Miodrag Todorović Krnjevac iz Beograda, sa sledećim sadržajem:
Dragiša, ova pesma ti nije loša, ali ona ne može da ti prodje. Ako je ja potpišem, onda će biti mnogo bolje. Hoćeš li da mi to prodaš?
ČOVEK SA ŠEŠIROM
U sećanju na Dragišu Nedovića, frulaš Bora Dugić priča kako, sve do Gimnazije, nije znao da je Dragiša Kragujevčanin.
— Prolazio sam pored "Stare Srbije", žureći na čas, kada sam čuo da neko peva pesmu "Bašto moja, puna li si cveća". Hteo sam da osmotrim ko peva i video čoveka sa šeširom i gitarom u ruci, ali on nikako da se okrene, a ja sam žurio na čas.
I, upravo u Gimnaziji, saznao sam od mog tri godine starijeg druga "Ćaze", koji je sa mnom i harmonikašem Dašom bio član gimnazijske muzičke sekcije, da je taj čovek sa šeširom Dragiša Nedović, pisao pesme za mnoge popularne pevače, a mi mislili da su njihove.
Nikada ga nisam upoznao.
INSPIRACIJA
Talentovani Dragiša Nedović bio je muzički neobrazovan, nije znao note.
Poznati kragujevački muzičar Mile Jović Žljoka priča:
— Predavao sam muzičku kulturu u Osnovnoj školi "Moma Stanojlović", koju je pohađala i Dragišina ćerka Radoslava. Preko nje smo napravili dogovor da se njegove pesme notiraju.
Pozvali smo vokalne soliste Sidu Marković i Dragoljuba Lazarevića da odaberu, od mnoštva pesama čiji je on autor, nešto za svoj repertoar.
Prve probe su lepo protekle, na sveopšte zadovoljstvo, ali sutradan, ništa nije važilo od juče. Dragiša je sve promenio, na naše zaprepašćenje.
Mi smo se dosetili da mu onemogućimo bilo kakve promene. Snimili smo materijal na njegov magnetofon i rekli mu da nam on više nije potreban.
Bila je tu i kasnije čuvena pesma "Zarudela zora na Moravi", kao i mnoge druge.
ZABRANJENA PESMA
Jedna od prvih snimljenih ploča narodne muzike bila je ona koju je pevao Zaim Imamović, a na kojoj je bila Drgišina pesma "Pluća su mi bolna".
Nedović je tu pesmu napisao po dolasku iz nemačkog logora, u kome je oboleo od tuberkuloze, pretočivši svoju životnu priču u stihove i muziku.
Pesma je u izvođenju Zaima Imamovića tako sugestivno otpevana, da je širom Jugoslavije započela serija samoubistava ljudi obolelih od ove teške bolesti.
Saznavši za ovo, Centralni komitet odluči da se ploča hitno povuče iz prodaje, a da se izvodjenje zabrani. Jovanka Broz (za koju se pričalo da je i sama bila bolesna od tuberkuloze) je posle par godina, na jednom prijemu, zatražila od Nade Mamule da joj otpeva ovu pesmu.
Tako je zabrana prekinuta.
TEKLA REKA LEPENICA
Čovek koji je ovom pesmom ovekovečio svoj grad, a sa 800 drugih pesama i mnoge druge, tek od skoro, zahvaljujući grupi entuzijasta, dobija u Kragujevcu mesto koje mu je odavno pripadalo.
Dragiša Nedović, narodni pevač, pesnik i kompozitor najlepših narodnih pesama, za koje malo ko zna da su njegove ("Odrasto sam dole, kraj same Morave", "Lepe li su, nano, Gružanke devojke", "Prođoh Bosnom", "Višegrade, grade" i "Kad si bila mala, Mare"), umro je u bedi i zaboravljen.
Njegovi poštovaoci iz rodnog grada, prvenstveno dr Dragan Bataveljić, probali su da mu se oduže lepom knjigom sećanja.
Prijatelj Aca Pantić ispričao je ovu anegdotu:
— Pokazao mi je jednu dopisnicu, koju mu je poslao, tada neprikosnoveni harmonikaš i kompozitor, Miodrag Todorović Krnjevac iz Beograda, sa sledećim sadržajem:
Dragiša, ova pesma ti nije loša, ali ona ne može da ti prodje. Ako je ja potpišem, onda će biti mnogo bolje. Hoćeš li da mi to prodaš?
ČOVEK SA ŠEŠIROM
U sećanju na Dragišu Nedovića, frulaš Bora Dugić priča kako, sve do Gimnazije, nije znao da je Dragiša Kragujevčanin.
— Prolazio sam pored "Stare Srbije", žureći na čas, kada sam čuo da neko peva pesmu "Bašto moja, puna li si cveća". Hteo sam da osmotrim ko peva i video čoveka sa šeširom i gitarom u ruci, ali on nikako da se okrene, a ja sam žurio na čas.
I, upravo u Gimnaziji, saznao sam od mog tri godine starijeg druga "Ćaze", koji je sa mnom i harmonikašem Dašom bio član gimnazijske muzičke sekcije, da je taj čovek sa šeširom Dragiša Nedović, pisao pesme za mnoge popularne pevače, a mi mislili da su njihove.
Nikada ga nisam upoznao.
INSPIRACIJA
Talentovani Dragiša Nedović bio je muzički neobrazovan, nije znao note.
Poznati kragujevački muzičar Mile Jović Žljoka priča:
— Predavao sam muzičku kulturu u Osnovnoj školi "Moma Stanojlović", koju je pohađala i Dragišina ćerka Radoslava. Preko nje smo napravili dogovor da se njegove pesme notiraju.
Pozvali smo vokalne soliste Sidu Marković i Dragoljuba Lazarevića da odaberu, od mnoštva pesama čiji je on autor, nešto za svoj repertoar.
Prve probe su lepo protekle, na sveopšte zadovoljstvo, ali sutradan, ništa nije važilo od juče. Dragiša je sve promenio, na naše zaprepašćenje.
Mi smo se dosetili da mu onemogućimo bilo kakve promene. Snimili smo materijal na njegov magnetofon i rekli mu da nam on više nije potreban.
Bila je tu i kasnije čuvena pesma "Zarudela zora na Moravi", kao i mnoge druge.
ZABRANJENA PESMA
Jedna od prvih snimljenih ploča narodne muzike bila je ona koju je pevao Zaim Imamović, a na kojoj je bila Drgišina pesma "Pluća su mi bolna".
Nedović je tu pesmu napisao po dolasku iz nemačkog logora, u kome je oboleo od tuberkuloze, pretočivši svoju životnu priču u stihove i muziku.
Pesma je u izvođenju Zaima Imamovića tako sugestivno otpevana, da je širom Jugoslavije započela serija samoubistava ljudi obolelih od ove teške bolesti.
Saznavši za ovo, Centralni komitet odluči da se ploča hitno povuče iz prodaje, a da se izvodjenje zabrani. Jovanka Broz (za koju se pričalo da je i sama bila bolesna od tuberkuloze) je posle par godina, na jednom prijemu, zatražila od Nade Mamule da joj otpeva ovu pesmu.
Tako je zabrana prekinuta.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Ivan Tabaković
(Arad, 10. decembar 1898 – Beograd, 27. jun 1977)
Školovanje kod Ljube Babića u Zagrebu i kod Hansa Hofmana u Minhenu usmerilo je Tabakovićevo slikarstvo ka temeljima modernističkog vokabulara slike. Rad crtača na Anatomskom institutu, druženje s Postružnikom i osnivanje zagrebačke grupe „Zemlja” (1929), naglasiće autorovu sklonost ka satiričnoj kritici ljudskih slabosti i mana, što će se uzdići na nivo parabole, personifikacije ili alegorije ekspresivnog jezika, a kulminirati u slici Genius (1929), vrhuncu Zagrebačkog perioda (1925–1930), proizašloj iz aktivnosti u grupi „Zemlja” (do 1932). Novosadski period (1930–1938) obeležava postupno napuštanje morfološkog i stilskog, a delom i idejnog prosedea „Zemlje”, o čemu svedoče dela socijalne tematike. Odlikuje ga mnoštvo vrhunskih predstava privatnih i javnih prostora, mrtvih priroda i pejzaža briljantanog crteža, sa elementima intimističkog, melanholično-prustovskog senzibiliteta i raskošno nijansiranom i prefinjenom upotrebom boje. Beogradski period (1938–1977) obuhvata više različitih istraživačko-stvaralačkih faza. Prva (1938–1955) nastavlja već utvrđeni melanholično-poetski likovni prosede, često prožet elementima groteske, ironije i sarkazma, što u prvim poratnim godinama suočava autora s politički motivisanim ostrašćenim kritikama. Istinsku prelomnu tačku celokupnog Tabakovićevog opusa čine celine „Poreklo i oblici likovnog izražavanja”, i „Izvori likovnog istraživanja – Analiza i foto dokumentacija”, s tezama manifestnog karaktera (1955). Drugu beogradsku fazu (1955–1977) odlikuju naglašena samosvojna istraživanja temeljnih principa modernističke slike, pre svega njene dvodimenzionalne ravni, kao i nemimetički pristup upotrebom čistih, nedeskriptivnih likovnih elemenata. Ostala istraživanja idu u pravcu objekta, skulpture, kolaža i fotomontaže, uz primenu likovne logike rane postmoderne, usmerene na kreaciju super oeuvre nastalog proliferacijom prizora, fragmenata, slika, isečaka, znakova, amblema i simbola. Upravo ovaj ekscentrični, stvaralačko-eksperimentalni period druge polovine dvadesetog veka Ivana Tabakovića čini jednim od najznačajnijih, izuzetno individualnih, autohtonih inovatora srpske moderne umetnosti.
(Arad, 10. decembar 1898 – Beograd, 27. jun 1977)
Školovanje kod Ljube Babića u Zagrebu i kod Hansa Hofmana u Minhenu usmerilo je Tabakovićevo slikarstvo ka temeljima modernističkog vokabulara slike. Rad crtača na Anatomskom institutu, druženje s Postružnikom i osnivanje zagrebačke grupe „Zemlja” (1929), naglasiće autorovu sklonost ka satiričnoj kritici ljudskih slabosti i mana, što će se uzdići na nivo parabole, personifikacije ili alegorije ekspresivnog jezika, a kulminirati u slici Genius (1929), vrhuncu Zagrebačkog perioda (1925–1930), proizašloj iz aktivnosti u grupi „Zemlja” (do 1932). Novosadski period (1930–1938) obeležava postupno napuštanje morfološkog i stilskog, a delom i idejnog prosedea „Zemlje”, o čemu svedoče dela socijalne tematike. Odlikuje ga mnoštvo vrhunskih predstava privatnih i javnih prostora, mrtvih priroda i pejzaža briljantanog crteža, sa elementima intimističkog, melanholično-prustovskog senzibiliteta i raskošno nijansiranom i prefinjenom upotrebom boje. Beogradski period (1938–1977) obuhvata više različitih istraživačko-stvaralačkih faza. Prva (1938–1955) nastavlja već utvrđeni melanholično-poetski likovni prosede, često prožet elementima groteske, ironije i sarkazma, što u prvim poratnim godinama suočava autora s politički motivisanim ostrašćenim kritikama. Istinsku prelomnu tačku celokupnog Tabakovićevog opusa čine celine „Poreklo i oblici likovnog izražavanja”, i „Izvori likovnog istraživanja – Analiza i foto dokumentacija”, s tezama manifestnog karaktera (1955). Drugu beogradsku fazu (1955–1977) odlikuju naglašena samosvojna istraživanja temeljnih principa modernističke slike, pre svega njene dvodimenzionalne ravni, kao i nemimetički pristup upotrebom čistih, nedeskriptivnih likovnih elemenata. Ostala istraživanja idu u pravcu objekta, skulpture, kolaža i fotomontaže, uz primenu likovne logike rane postmoderne, usmerene na kreaciju super oeuvre nastalog proliferacijom prizora, fragmenata, slika, isečaka, znakova, amblema i simbola. Upravo ovaj ekscentrični, stvaralačko-eksperimentalni period druge polovine dvadesetog veka Ivana Tabakovića čini jednim od najznačajnijih, izuzetno individualnih, autohtonih inovatora srpske moderne umetnosti.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
[TABLE="width: 100%"]
<tbody>[TR]
[TD]Vojislav M. Jovanović Marambo (1884—1968)[/TD]
[TD="align: right"][/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
VOJISLAV M. JOVANOVIĆ - MARAMBO
Vojislav Jovanović rođen je u Beogradu 12. oktobra 1884; gimnaziju završio u rodnom gradu 1903. Studirao književnost u Lozani, Ženevi i Londonu; doktorirao u Grenoblu 1911. Godine 1912. izabran je za docenta Beogradskog univerziteta za uporednu književnost. Tokom prvog svetskog rata bio je član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Za vanrednog profesora izabran 1919. da bi samo godinu dana kasnije zauvek napustio univerzitetsku karijeru. Uređivao Srpski književni glasnik1920—1921. Godine 1924. postavljen je za načelnika istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela i na tom je poslu, s kraćim prekidima, ostao do 1950. Od 1950—1962. radi u Srpskoj akademiji nauka kao naučni savetnik i naučni saradnik. Umro je u Beogradu 1968.
Jovanovićev književni rad započinje 1903. godine saradnjom u Malom žurnalu gde pod pseudonimom Marambo objavljuje između ostalog i pozorišne kritike. Prvu dramu pod naslovom Tako reče Zaratustra napisao je te iste godine i poslao na anonimni konkurs Matice srpske (drama je odbijena uz obrazloženje da je "predmet koji se tu obrađuje vrlo neobičan i tugaljive prirode u moralnom pogledu"). Prema podacima koje daje sam Jovanović 1914. u "Napomeni" uz knjigu drama pod zajedničkim naslovom Karijera ostali pozorišni komadi nastali su sledećim redom: Naš zet 1905, Naši očevi 1905—1906, Naši sinovi 1906, Karijera 1907. Naši sinovi i Naši očevi dobili su drugu nagradu na konkursu Narodnog pozorišta 1906.
Jedan deo Jovanovićevog tematski vrlo raznorodnog naučnog rada vezan je za proučavanje naše narodne književnosti. Najveći doprinos u toj oblasti predstavlja njegova doktorska disertacija "Gusle" Prospera Merimea, u kojoj je, služeći se obimnom dokumentacijom, rešio pitanje postanka i izvora ove poznate književne mistifikacije i tako prikazao i ulogu naše narodne poezije u evropskom romantizmu. Ovome treba dodati i čuvene antologije: Srpske narodne pesme (1922) i Srpske narodne pripovetke (1925).
Jovanovićevo interesovanje za političku istoriju dalo je takođe dragocene rezultate: uredio je zbirku dokumenata o pitanjima granice s Albanijom, o Rapalskom ugovoru, o Londonskom paktu i knjigu o jugoslovenskim arhivima iz drugog svetskog rata. U tom poslu posebno važno mesto zauzima Engleska bibliografija o istočnom pitanju u Evropi (prvo izdanje iz 1908; drugo dopunjeno i ispravljeno izdanje, objavljeno 1978, priredila Marta Frajnd).
Prevodio je Voltera i Ibzena.
<tbody> </tbody>
Rastko
<tbody>[TR]
[TD]Vojislav M. Jovanović Marambo (1884—1968)[/TD]
[TD="align: right"][/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
VOJISLAV M. JOVANOVIĆ - MARAMBO
Vojislav Jovanović rođen je u Beogradu 12. oktobra 1884; gimnaziju završio u rodnom gradu 1903. Studirao književnost u Lozani, Ženevi i Londonu; doktorirao u Grenoblu 1911. Godine 1912. izabran je za docenta Beogradskog univerziteta za uporednu književnost. Tokom prvog svetskog rata bio je član ratnog Presbiroa srpske Vrhovne komande i šef Presbiroa srpske vlade u Londonu i Vašingtonu. Za vanrednog profesora izabran 1919. da bi samo godinu dana kasnije zauvek napustio univerzitetsku karijeru. Uređivao Srpski književni glasnik1920—1921. Godine 1924. postavljen je za načelnika istorijskog odeljenja Ministarstva inostranih dela i na tom je poslu, s kraćim prekidima, ostao do 1950. Od 1950—1962. radi u Srpskoj akademiji nauka kao naučni savetnik i naučni saradnik. Umro je u Beogradu 1968.
Jovanovićev književni rad započinje 1903. godine saradnjom u Malom žurnalu gde pod pseudonimom Marambo objavljuje između ostalog i pozorišne kritike. Prvu dramu pod naslovom Tako reče Zaratustra napisao je te iste godine i poslao na anonimni konkurs Matice srpske (drama je odbijena uz obrazloženje da je "predmet koji se tu obrađuje vrlo neobičan i tugaljive prirode u moralnom pogledu"). Prema podacima koje daje sam Jovanović 1914. u "Napomeni" uz knjigu drama pod zajedničkim naslovom Karijera ostali pozorišni komadi nastali su sledećim redom: Naš zet 1905, Naši očevi 1905—1906, Naši sinovi 1906, Karijera 1907. Naši sinovi i Naši očevi dobili su drugu nagradu na konkursu Narodnog pozorišta 1906.
Jedan deo Jovanovićevog tematski vrlo raznorodnog naučnog rada vezan je za proučavanje naše narodne književnosti. Najveći doprinos u toj oblasti predstavlja njegova doktorska disertacija "Gusle" Prospera Merimea, u kojoj je, služeći se obimnom dokumentacijom, rešio pitanje postanka i izvora ove poznate književne mistifikacije i tako prikazao i ulogu naše narodne poezije u evropskom romantizmu. Ovome treba dodati i čuvene antologije: Srpske narodne pesme (1922) i Srpske narodne pripovetke (1925).
Jovanovićevo interesovanje za političku istoriju dalo je takođe dragocene rezultate: uredio je zbirku dokumenata o pitanjima granice s Albanijom, o Rapalskom ugovoru, o Londonskom paktu i knjigu o jugoslovenskim arhivima iz drugog svetskog rata. U tom poslu posebno važno mesto zauzima Engleska bibliografija o istočnom pitanju u Evropi (prvo izdanje iz 1908; drugo dopunjeno i ispravljeno izdanje, objavljeno 1978, priredila Marta Frajnd).
Prevodio je Voltera i Ibzena.
| BIBLIOGRAFIJA |
<tbody> </tbody>
- Naši sinovi, komad u četiri čina, sa epilogom, Mostar, 1907. Štamparsko umjetnički zavod Pahera i Kisića. Kol. Mala biblioteka, knj. XXVIII, sv. 139/140.
- Karijera (Karijera, komedija u tri čina; Naš zet, komad u jednom činu; Naši očevi, komedija u tri čina), Beograd, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1914.
- Naši sinovi, u knjizi Stariji dramski pisci (priredio Stanislav Bajić), Srpska književnost u sto knjiga, Novi Sad/Beograd, Matica srpska/SKZ, 1972.
- Tako reče Zaratustra, drama u tri čina (pronašao i za štampu priredio Vaso Milinčević), Književna istorija, 1974, VI, 24, str. 703—739.
Rastko