Ideja je da ovdje okačim(o) biografije svih naših velikana koji su iz nekog razloga zaboravljeni ili zapostavljeni...
Zapostavljeni i zaboravljeni srpski velikani
- Začetnik teme gost 265083
- Datum pokretanja
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Milorad Panić – Surep, književnik
Milorad Panić, pesnik iistaknuti kulturni poslenik i pregalac, rodjen je u Glogovcu, 27. januara 1912.godine. Već u gimnazijski danima je pokazivao veliki interes zaknjiževnost. Kao djak viših razreda, učestvovao je na književnim večerima uŠapcu i po okolnim mestima. Pošto je odgajan i vaspitavan u slobodarskimtradicijama, svome imenu je dodao ime svoga pretka Surepa, ustanika imačvanskog hajduka. Do kraja života će sa ponosom nositi ovo ime, koje označavastarog vuka predvodnika. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine iveć kao poznati mladi pesnik zaposlio se u Redakciji Politike. U prvimposleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i neiznenadjuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnikaSrbije. U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost -osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenikakulture Srbije. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi našihstarih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugihznačajnih ostataka naše bogate kulturne baštine.
U junu, 1956.godine postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti jeproveo tri godine. Njegovim dolaskom na čelo Narodne biblioteke Srbijeaktivirana je ranija ideja SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke uBeogradu.
Surep se uvek bavio poezijom. Nazvali suga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikad nije poricao i o tomeje znao da kaže: "sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalnoprisutno u meni. I na samoizazivanje njihove slike osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad...dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivacima,kolibama, i svi onim što je karakteristično za taj kraj..."
U predratnim pesničkim zbirkama Surep dočarava seoskusredinu u kojoj još uvek živi sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeoje nad plodovima u dozrevanju, ushićeno slikajući zatalasana žita i docvetalelivade. Naspram idilične slike života na selu, u njegovoj poeziji stoji i grad,sa niskim mračnim svodovima. Prisutni su i socijalni motivi. Pevao je ooduzimanju zemlje seljacima, seči i eksploataciji šuma i uopšte izrabljivanjupotčinjenih. Posleratna poezija se odlikuje smirenijim tonovima, obuzdao jemladalačke slobode i uneo složenije meditacije.
Surep jedobitnik velikog broja nagrada i priznanja, medju njima i Oktobarske nagradeGrada Beograda i Vukove nagrade. Njegova najznačajnija dela su: Vetar zviždi,pesme, 1931; Prosto, pesme, 1933.; Ti dolaziš, pesme, 1937.; Žito, poema,1939.; Ada, poema, 1945; Priče o selji Miši ( pesme za decu, 1946.; Svetlostzemaljska, pesme, 1948.; Filip Višnjić - pesnik bune, monografija, 1956.;Srpske narodne pripovetke, antologija, 1951., Slovo o polku Igorovu, prevod sastaroruskog, 1957.; Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.; Ćirilo i Metodije,1964..
Milorad PanićSurep je umro 22. aprila 1968. godine u Beogradu. Uz dostojan ispraćajsahranjen je u Aleji Velikana na Novom Groblju.
Milorad Panić, pesnik iistaknuti kulturni poslenik i pregalac, rodjen je u Glogovcu, 27. januara 1912.godine. Već u gimnazijski danima je pokazivao veliki interes zaknjiževnost. Kao djak viših razreda, učestvovao je na književnim večerima uŠapcu i po okolnim mestima. Pošto je odgajan i vaspitavan u slobodarskimtradicijama, svome imenu je dodao ime svoga pretka Surepa, ustanika imačvanskog hajduka. Do kraja života će sa ponosom nositi ovo ime, koje označavastarog vuka predvodnika. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine iveć kao poznati mladi pesnik zaposlio se u Redakciji Politike. U prvimposleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i neiznenadjuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnikaSrbije. U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost -osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenikakulture Srbije. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi našihstarih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugihznačajnih ostataka naše bogate kulturne baštine.
U junu, 1956.godine postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti jeproveo tri godine. Njegovim dolaskom na čelo Narodne biblioteke Srbijeaktivirana je ranija ideja SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke uBeogradu.
Surep se uvek bavio poezijom. Nazvali suga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikad nije poricao i o tomeje znao da kaže: "sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalnoprisutno u meni. I na samoizazivanje njihove slike osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad...dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivacima,kolibama, i svi onim što je karakteristično za taj kraj..."
U predratnim pesničkim zbirkama Surep dočarava seoskusredinu u kojoj još uvek živi sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeoje nad plodovima u dozrevanju, ushićeno slikajući zatalasana žita i docvetalelivade. Naspram idilične slike života na selu, u njegovoj poeziji stoji i grad,sa niskim mračnim svodovima. Prisutni su i socijalni motivi. Pevao je ooduzimanju zemlje seljacima, seči i eksploataciji šuma i uopšte izrabljivanjupotčinjenih. Posleratna poezija se odlikuje smirenijim tonovima, obuzdao jemladalačke slobode i uneo složenije meditacije.
Surep jedobitnik velikog broja nagrada i priznanja, medju njima i Oktobarske nagradeGrada Beograda i Vukove nagrade. Njegova najznačajnija dela su: Vetar zviždi,pesme, 1931; Prosto, pesme, 1933.; Ti dolaziš, pesme, 1937.; Žito, poema,1939.; Ada, poema, 1945; Priče o selji Miši ( pesme za decu, 1946.; Svetlostzemaljska, pesme, 1948.; Filip Višnjić - pesnik bune, monografija, 1956.;Srpske narodne pripovetke, antologija, 1951., Slovo o polku Igorovu, prevod sastaroruskog, 1957.; Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.; Ćirilo i Metodije,1964..
Milorad PanićSurep je umro 22. aprila 1968. godine u Beogradu. Uz dostojan ispraćajsahranjen je u Aleji Velikana na Novom Groblju.
Poslednja izmena:
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Milić Stanković – Milić od Mačve, akademski slikar
Milić Stanković (Milićod Mačve) je rodjen 30. oktobra 1934, godine u Belotiću, a umro 8.decembra 2000. godine u Beogradu. Jedan je od najeminentnijih srpskihslikara XX veka.Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti (danas, Fakultetlikovnih umetnosti) 1959. godine. Nakon toga je bio na studijskom boravku u Parizu.Prvu samostalnu izložbu otvorio je 1. septembra 1959. u Beogradu. Prvusamostalnu izložbu u inostranstvu imao je 1964. godine u Ženevi. Član je ULUSod 1960. godine. Tokom 1964. i 1965. godineživeo je i radio u Parizu, potom u Beogradu, Briselu, Belotiću, na Zlatiboru ina Pirosu (Grčka).
Bio je jedan od 13članova „Medijale“. Na njegovim slikama dominiraju lebdeći balvani, zatim užarene lopte i sante leda. Osim slikanja bavio se i arhitekturom(projektovao je i sagradio tri ateljea), vajarstvom i pisanjem poezije.Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U centruBogatića, Opština Bogatić je u znak poštovanja i sećanja na velikog umetnikapodigla spomen obeležje.
Milić Stanković (Milićod Mačve) je rodjen 30. oktobra 1934, godine u Belotiću, a umro 8.decembra 2000. godine u Beogradu. Jedan je od najeminentnijih srpskihslikara XX veka.Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti (danas, Fakultetlikovnih umetnosti) 1959. godine. Nakon toga je bio na studijskom boravku u Parizu.Prvu samostalnu izložbu otvorio je 1. septembra 1959. u Beogradu. Prvusamostalnu izložbu u inostranstvu imao je 1964. godine u Ženevi. Član je ULUSod 1960. godine. Tokom 1964. i 1965. godineživeo je i radio u Parizu, potom u Beogradu, Briselu, Belotiću, na Zlatiboru ina Pirosu (Grčka).
Bio je jedan od 13članova „Medijale“. Na njegovim slikama dominiraju lebdeći balvani, zatim užarene lopte i sante leda. Osim slikanja bavio se i arhitekturom(projektovao je i sagradio tri ateljea), vajarstvom i pisanjem poezije.Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U centruBogatića, Opština Bogatić je u znak poštovanja i sećanja na velikog umetnikapodigla spomen obeležje.
Poslednja izmena:
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
DRAGAN ĐURIČIĆ
Rođen je 1961. u Bogatiću. Likovnu akademiju završio 1988. godine. Umro 6. juna 2003. godine.
SLIKAR RAVNICE I LJUDSKE DUŠE
Ubogi prosjaci, pospani pijanci, starine izborana lica, čedne lepotice nabreklih grudi, vitezi od opanka, na junskoj vrelini izranjaju oko odra usnulog slikara portreta, večno zaljubljenog u klasično realističko, figurativno slikarstvo, nezaboravnih majstora baroka Rubensa i Rembranta. Njegovoj seljanki koja je naprtila tešku korpu kukuruza klecaju kolena, a igra svetlosti na drinskoj plaži gradi prelepi lik i oblik kupačice. Iz ustreptale vreline izranjaju stari čiraci, pleteni baloni šljivovice, hajdučka puška kremenjača i kubure. Na trenutak bljesnu gnjile kruške, natrule žute dunje, zrele kolačare i axinke, te zaboravljeni naslani, plotivi i šumarci zavičaja.
Zaljubljenici impresionizma, u kojem je umetnik povremeno tražio inspiraciju, ostaju nemi. Ljudi iz neme povorke ne mogu da se pomire sa neumitnom činjenicom. Iznenada i nečujno, upokojio se u Gospodu akademski slikar velike srpske ravnice i ljudske duše Dragan Đuričić.
Praskozorje šestog juna 2003. godine u šabačkoj bolnici označilo je tužan smiraj života umetnika u naponu stvaralačke moći. Njegov prerani odlazak je veliki gubitak za srpsku umetnost, ocenjuju savremenici. Suza suzu stiže na naboranom licu Radomira Torbice, penzionisanog profesora likovnog bogatićske osnovne škole. Prisetio se starina davnih sedamdesetih i svog učenika, bucmastog dečaka, zaljubljenog u boje, čije radove je izložio ljubiteljima likovne umetnosti u Paraćinu. Članovi žirija su sumnjičavo vrteli glavom, tvrdeći da to nije mogao naslikati učenik petog razreda osnovne škole. Vrsnom pedagogu, već tada je bilo jasno da pred sobom ima budućeg studenta likovne akademije i velikog slikara.
Nesvakidašnji talenat Dragana Đuričića impresionirao je Sergeja Jovanovića, čiju slikarsku školu je prošao pre studija. Najbolji u klasi profesora Vojislava Todorovića, oduševio se studijskim putovanjima u Pariz i čuveni Luvr. U hramovima svetske umetnosti, posmatrajući najveća ostvarenja ljudskog duha u likovnoj umetnosti, izgrađuje sopstveni stil. Na odseku za slikarstvo Likovne akademije u Beogradu diplomirao je 1988. godine i iste ulazi u izbor "Perspektive", grupe slikara koju organizuje galerija kod pozorišta. Nižu se samostalne i grupne izložbe u beogradskim i drugim galerijama po Srbiji. Mačvani postaju ponosni na svog umetnika, a on im se višestruke odužuje slikama, izložbama... Znameniti Milić od Mačve ga je uvrstio u red četiri najpoznatija slikara portreta u Srbiji.
Modele pronalazi u svojoj Mačvi, a najinspirativniji su mu stari ljudi, čija lica pričaju o težačkom bitisanju pod modrinom neba mačvanske ravnice. Umetnik želi da taj svet održi, potvrdi i sačuva za sva vremena. Za njega je to svet duhovno bogatih ljudi.
Dragan Đuričić je duboko proživljavao svoje delo. Radio je studiozno i precizno. Iz njegove umetničke radionice izašle su slike neprolazne vrednosti, koje oplemenjuju ljudsku dušu, gde god da se nalaze. Želeo je i mogao mnogo više, ali prerana smrt ga je sprečila da to postigne. Ostaju njegove slike, kao potomstvo, (jer drugog nema) i značajan trag umetnika male varoši u srpskom slikarstvu.
Ljubiša Đukić, "Glas Podrinja" 23.6.2003. | Bogatić
Rođen je 1961. u Bogatiću. Likovnu akademiju završio 1988. godine. Umro 6. juna 2003. godine.
SLIKAR RAVNICE I LJUDSKE DUŠE
Ubogi prosjaci, pospani pijanci, starine izborana lica, čedne lepotice nabreklih grudi, vitezi od opanka, na junskoj vrelini izranjaju oko odra usnulog slikara portreta, večno zaljubljenog u klasično realističko, figurativno slikarstvo, nezaboravnih majstora baroka Rubensa i Rembranta. Njegovoj seljanki koja je naprtila tešku korpu kukuruza klecaju kolena, a igra svetlosti na drinskoj plaži gradi prelepi lik i oblik kupačice. Iz ustreptale vreline izranjaju stari čiraci, pleteni baloni šljivovice, hajdučka puška kremenjača i kubure. Na trenutak bljesnu gnjile kruške, natrule žute dunje, zrele kolačare i axinke, te zaboravljeni naslani, plotivi i šumarci zavičaja.
Zaljubljenici impresionizma, u kojem je umetnik povremeno tražio inspiraciju, ostaju nemi. Ljudi iz neme povorke ne mogu da se pomire sa neumitnom činjenicom. Iznenada i nečujno, upokojio se u Gospodu akademski slikar velike srpske ravnice i ljudske duše Dragan Đuričić.
Praskozorje šestog juna 2003. godine u šabačkoj bolnici označilo je tužan smiraj života umetnika u naponu stvaralačke moći. Njegov prerani odlazak je veliki gubitak za srpsku umetnost, ocenjuju savremenici. Suza suzu stiže na naboranom licu Radomira Torbice, penzionisanog profesora likovnog bogatićske osnovne škole. Prisetio se starina davnih sedamdesetih i svog učenika, bucmastog dečaka, zaljubljenog u boje, čije radove je izložio ljubiteljima likovne umetnosti u Paraćinu. Članovi žirija su sumnjičavo vrteli glavom, tvrdeći da to nije mogao naslikati učenik petog razreda osnovne škole. Vrsnom pedagogu, već tada je bilo jasno da pred sobom ima budućeg studenta likovne akademije i velikog slikara.
Nesvakidašnji talenat Dragana Đuričića impresionirao je Sergeja Jovanovića, čiju slikarsku školu je prošao pre studija. Najbolji u klasi profesora Vojislava Todorovića, oduševio se studijskim putovanjima u Pariz i čuveni Luvr. U hramovima svetske umetnosti, posmatrajući najveća ostvarenja ljudskog duha u likovnoj umetnosti, izgrađuje sopstveni stil. Na odseku za slikarstvo Likovne akademije u Beogradu diplomirao je 1988. godine i iste ulazi u izbor "Perspektive", grupe slikara koju organizuje galerija kod pozorišta. Nižu se samostalne i grupne izložbe u beogradskim i drugim galerijama po Srbiji. Mačvani postaju ponosni na svog umetnika, a on im se višestruke odužuje slikama, izložbama... Znameniti Milić od Mačve ga je uvrstio u red četiri najpoznatija slikara portreta u Srbiji.
Modele pronalazi u svojoj Mačvi, a najinspirativniji su mu stari ljudi, čija lica pričaju o težačkom bitisanju pod modrinom neba mačvanske ravnice. Umetnik želi da taj svet održi, potvrdi i sačuva za sva vremena. Za njega je to svet duhovno bogatih ljudi.
Dragan Đuričić je duboko proživljavao svoje delo. Radio je studiozno i precizno. Iz njegove umetničke radionice izašle su slike neprolazne vrednosti, koje oplemenjuju ljudsku dušu, gde god da se nalaze. Želeo je i mogao mnogo više, ali prerana smrt ga je sprečila da to postigne. Ostaju njegove slike, kao potomstvo, (jer drugog nema) i značajan trag umetnika male varoši u srpskom slikarstvu.
Ljubiša Đukić, "Glas Podrinja" 23.6.2003. | Bogatić
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Milivoje Martinović - Martin, legenda mačvanskog glumišta
Ako u raju do pre dvadesetšest godina nije postojalo pozorište, dilema da li uistinu i na onom svetu„daske život znače“ prestaje da postoji 1980. godine, kada se Bogatić oprostiood Milivoja Martinovića – Martina. On je i tamo, zasigurno, osnovao pozorište i sada režira, glumi, slika...Jer, kratko je prošlo od 1933. kada se rodio, da bi unesen sav, do dna bića, umagiju pozorišta sagoreo za kratkog života.
Decenijama je MilivojeMartinović bio stožer kulturnog života Bogatića. Ekonomista po obrazovanju izanimanju, glumac, slikar, reditelj, scenograf - po vokaciji.Pozorište nikad nije shvatao kao profesiju, borbu za platu i karijeru. Pozorišna igra bila mu je najveća ljubav, čarolija u kojoj je uživao, sa kojomse igrao donoseći na scenu radost i vedrinu. Daleke 1951. godine, samo godinudana nakon okupljanja zabljubljenika u glumu u, ko bi tada slutio, dugovečno iuspešno Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, Martin je na scenupostavio Nušićeve jednočinke „Svetski rat“ i „Kiriju“. Iz godine ugodinu, na sceni u Bogatiću redjale su se i druge predstave – „Podvala“,„Tudjinče“, „Ugašeno ognjište“, „Vetar nad Srbijom“, „Sumnjivo lice“, „Narodniposlanik“, „Koštana“.... Celog sebe, sav talenat i energiju je ulagao u svakuod njih. On je bio još i scenograf, sufler, glumac.... Ništa mu nije bilo teško– da zakucava eksere, razvlači zavese, utovaruje i istovaruje rekvizitu...Režirao je više od deset predstava, ostvario 17 uloga, osmislio nebrojenoscenografija. Za kratak život to je imponzantan opus.
Celokupan njegov radje odraz burnog i silnog temperamenta, jake emocionalnosti, stvaralačkog zanosai poleta.- Martin je bio predivan čovek, veliki, širok, sugestivne ljudsketople prirode, pun diha. Dirljivo iskren i dubok u doživljaju, tolikodragocenom u njegovom radu. Pozorište je za njega, a i za nas uz njega, biloživot, dom, porodica – priča Jelica Djonlić, tada mlada glumica.Bilo je sasvimnevino vreme u koje je Martin stvarao, kada su se ljudi, a posebno glumci mnogoviše družili, sedeli svako veče kod drugoga u dugim zimskim noćima iučili tekstove uz vareniku, kobasice i teglu krastavčića. Neprospavane noći naprobama, putovanja po festivala širom bivše Jugoslavije, poznanastva iprijateljstva.... Više lepog, skoro ničeg ružnog i neprijatnog za skoro tridecenije pregalaštva. Kad se spomene Martin jasnije je zašto se za neke ljudekaže da žive i posle fizičkog odlaska.
Da li su njegova,unutrašnja, snaga, osećanje, nada, raskošni talenat, volja, ljubav, mogliugasnuti sa opraštanjem duše? Ne. On je pripadao drugima koji su, poštujući ga,nastavili gde je stao. Plejada vrsnih glumaca koja je stvarala sa Martinom,neponovljive režije Zorana Djonlića koji je u pozorište došao kao mlad glumac istasao u vrhunskog reditelja, pa i najmladji polaznici škole glume „Baltazar“koji o Martinu znaju iz novina i sa požutelih slika, malo li je zatvrdnju da je stvaralac sveta „pelcovao“ Bogatić pozorišnim darom. Od Martinaje počelo, a što je on i priželjkivao, sa njim se nije završilo. Utabanimstazama, glumci iz Bogatića pet i po decenija predvode pozorišni amaterizam uSrbiji, ne uspavljujući se na vencima slave, sa Martinom u sećanju. Mnogima jebio uzor, idol. Neki su, stasavajući uz njega zavoleli glumu.Pozorište „JankoVeselinović“ nekoliko godina organizuje manifestaciju „Martinovi dani“dovodeći u Bogatić uspešne predstave srpskih pozorišta.
Sa novimpredstavama, mladim ansamblima, dodju i oni koji su Martina poznavali, koji susa njim radili, „protiv“ njegovih predstava se takmičili na „Fedrasu“... Počnuprisećanja, lepa i prijatna o utemeljivaču pozorišta u Bogatiću, nagradama,slikama...
Ako u raju do pre dvadesetšest godina nije postojalo pozorište, dilema da li uistinu i na onom svetu„daske život znače“ prestaje da postoji 1980. godine, kada se Bogatić oprostiood Milivoja Martinovića – Martina. On je i tamo, zasigurno, osnovao pozorište i sada režira, glumi, slika...Jer, kratko je prošlo od 1933. kada se rodio, da bi unesen sav, do dna bića, umagiju pozorišta sagoreo za kratkog života.
Decenijama je MilivojeMartinović bio stožer kulturnog života Bogatića. Ekonomista po obrazovanju izanimanju, glumac, slikar, reditelj, scenograf - po vokaciji.Pozorište nikad nije shvatao kao profesiju, borbu za platu i karijeru. Pozorišna igra bila mu je najveća ljubav, čarolija u kojoj je uživao, sa kojomse igrao donoseći na scenu radost i vedrinu. Daleke 1951. godine, samo godinudana nakon okupljanja zabljubljenika u glumu u, ko bi tada slutio, dugovečno iuspešno Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, Martin je na scenupostavio Nušićeve jednočinke „Svetski rat“ i „Kiriju“. Iz godine ugodinu, na sceni u Bogatiću redjale su se i druge predstave – „Podvala“,„Tudjinče“, „Ugašeno ognjište“, „Vetar nad Srbijom“, „Sumnjivo lice“, „Narodniposlanik“, „Koštana“.... Celog sebe, sav talenat i energiju je ulagao u svakuod njih. On je bio još i scenograf, sufler, glumac.... Ništa mu nije bilo teško– da zakucava eksere, razvlači zavese, utovaruje i istovaruje rekvizitu...Režirao je više od deset predstava, ostvario 17 uloga, osmislio nebrojenoscenografija. Za kratak život to je imponzantan opus.
Celokupan njegov radje odraz burnog i silnog temperamenta, jake emocionalnosti, stvaralačkog zanosai poleta.- Martin je bio predivan čovek, veliki, širok, sugestivne ljudsketople prirode, pun diha. Dirljivo iskren i dubok u doživljaju, tolikodragocenom u njegovom radu. Pozorište je za njega, a i za nas uz njega, biloživot, dom, porodica – priča Jelica Djonlić, tada mlada glumica.Bilo je sasvimnevino vreme u koje je Martin stvarao, kada su se ljudi, a posebno glumci mnogoviše družili, sedeli svako veče kod drugoga u dugim zimskim noćima iučili tekstove uz vareniku, kobasice i teglu krastavčića. Neprospavane noći naprobama, putovanja po festivala širom bivše Jugoslavije, poznanastva iprijateljstva.... Više lepog, skoro ničeg ružnog i neprijatnog za skoro tridecenije pregalaštva. Kad se spomene Martin jasnije je zašto se za neke ljudekaže da žive i posle fizičkog odlaska.
Da li su njegova,unutrašnja, snaga, osećanje, nada, raskošni talenat, volja, ljubav, mogliugasnuti sa opraštanjem duše? Ne. On je pripadao drugima koji su, poštujući ga,nastavili gde je stao. Plejada vrsnih glumaca koja je stvarala sa Martinom,neponovljive režije Zorana Djonlića koji je u pozorište došao kao mlad glumac istasao u vrhunskog reditelja, pa i najmladji polaznici škole glume „Baltazar“koji o Martinu znaju iz novina i sa požutelih slika, malo li je zatvrdnju da je stvaralac sveta „pelcovao“ Bogatić pozorišnim darom. Od Martinaje počelo, a što je on i priželjkivao, sa njim se nije završilo. Utabanimstazama, glumci iz Bogatića pet i po decenija predvode pozorišni amaterizam uSrbiji, ne uspavljujući se na vencima slave, sa Martinom u sećanju. Mnogima jebio uzor, idol. Neki su, stasavajući uz njega zavoleli glumu.Pozorište „JankoVeselinović“ nekoliko godina organizuje manifestaciju „Martinovi dani“dovodeći u Bogatić uspešne predstave srpskih pozorišta.
Sa novimpredstavama, mladim ansamblima, dodju i oni koji su Martina poznavali, koji susa njim radili, „protiv“ njegovih predstava se takmičili na „Fedrasu“... Počnuprisećanja, lepa i prijatna o utemeljivaču pozorišta u Bogatiću, nagradama,slikama...
Poslednja izmena:
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
DOKTOR IGNJAT PAVLAS – ZABORAVLJENI VELIKAN SRPSKE ISTORIJE
Svaki grad ima velikane koji obeleže jednu epohu njegovog razvoja. Svaki civilizovan grad čvrsto se drži uspomene i baštine svojih velikana ne zaboravljajući njihova velika dela. U Novom Sadu osim jedne ulice, koja je jedino obeležje po kojem građani znaju da je postojao neko po imenu Ignjat Pavlas, ne postoji nišsta drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen ploča, ili bista, čak ni u Železničkoj ulici gde je svojevremeno živeo taj naš nacionalni dobrotvor i jedan od najvećih patriota u Bačkoj i na Balkanu!
Svaka zemlja brižljivo čuva baštinu i sećanje na velikane koji su je gradili i dobroj joj činili. U našim istorijskim udžbenicima ne postoji ni slovce o Ignjatu Pavlasu! Sudbina tog velikog, časnog čoveka bila je a padne u zaborav, poput stotina i stotina žrtva fašističke racije 1942! A da li će Novi Sad ikada više imati moralnu veličinu kakvu je predstavljao doktor Ignjat Pavlas?
Kažu da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena. O Olgi Pavlas nema spomena čak ni u imenu te novosadske ulice. O Pavlasovima u našoj sredini ne bi bilo spomena da ne postoji planinarsko društvo „Željezničar“. Njemu hvala što su otrgli od zaborava to veliko ime nazvavši jedan čot po njemu. Taj čot, vrh u Vojvodini, nosi u sebi veličanstvenu simboliku moralne vrednosti i rada Ignjata Pavlasa. On treba da posluži kao povod da se pravdoljubivi građani združe u naporu da se ne zaborave imena Ignjata i Olge Pavlas i da zauzmu časno mesto u istoriji Novog Sada, Vojvodine i našoj celokupnoj nacionalnoj istoriji!
Ko je doktor Ignjat Pavlas? U Matici srpskoj nisam našao nijednu knjigu posvećenu isključivo tom skromnom čoveku, graditelju Sokolskog doma u Novom Sadu, ljubitelju prirode, planinaru, pravniku, veslaču, humanisti, nepatvorenom rodoljubu, žrtvi fašističkih zločinaca koji su u periodu od 21. do 23. januara 1942. počinili genocid u Novom Sadu, taj najstrašniji zločin u istoriji tog grada u kojem je, pored Pavlasovih, stradalo preko 3.300 njihovih sugrađana.
Doktor Ignjat Pavlas rođen je 1887. u Donjem Miholjcu. Polupismeni posleratni anketari, koji su beležili žrtve iz Drugog svetskog rata, čak ni taj podatak nisu ispravno uneli u zvanične podatke. Tako je ostalo da je taj velikan rođen u Donjem Milanovcu. Godine 1904. završio je Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju, a zatim studirao prava u Zagrebu i Budimpešti. Upravo je u Budimpešti taj Srbin katolik 1912. godine stekao akademsku titulu doktora prava! Perfektno je govorio mađarski. Njegovi dželati nisu bili dostojni ničeg što je predstavljalo karakter i intelekt jednog od najuglednijih novosadskih advokata.
Profesionalni angažman doktora Pavlasa bio je prožet patriotskim nabojem i istrajnim radom na ispunjenju zaveta koji su Srbi dali jedni drugima – da se sa obe strane Save i Dunava sjedine u svoju državu. Tokom raspada Austro-Ugarske monarhiije formiran je Srpski narodni odbor u Novom Sadu. To telo izaslalo je doktora Pavlasa, svog podpredsednika, da saopšti komandantu nemačkih trupa da do šest časova bez plena napusti grad. Pošto je to učinio, doktor Pavlas se probio do Beograda na čelu izaslanstva i od Vrhovne komande srpske vojske zatražio da srpska vojska što pre dođe u vojvođansku prestonicu.
Dana 9. novembra 1918. doktor Pavlas je dočekao konjički eksadron Vojislava Bugarskog. Pred Maticom srpskom je sa Jašom Tomićem pozdravio srpsku vojsku u ime građana Novog Sada. Bio je to vrhunac državotvornih aktivnosti heroja i vizionara Ignjata Pavlasa koji je na taj način svom narodu omogućio da ispuni svoj vekovni zavet. Nekoliko dana kasnije, 25. novembra, održana je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji. Skupština je odmah po otvaranju prihvatila da njome predsedava doktor Ignjat Pavlas. Danas, u zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u XX veku, umesto muzeja smeštena je banka, a na spomen ploči na zgradi ne postoji obaveštenje o tome ko je predsedavao tom najznačajnijem istorijskom događaju tog vremena.
Doktor Pavlas bio je izraziti rodoljub, čak bismo mogli da kažemo i nacionalista, ali svakako ne šovinista! Nije mogao da prihvati to što u političkom životu dominiraju antisrpske snage izrazito demokratskog političkog opredeljenja. Zato se časno povukao iz politike i posvetio zdravlju i prirodi. I u toj oblasti taj vizionar evropskih razmera dao je nemerljiv doprinos. Tokom svog pregalačkog rada presedavao je veslačkim klubom „Danubijus“, koji se nalazio upravo nedaleko od mesta gde su ga fašisti usmrtili 23. januara 1942. oko 15 časova. Isto tako, na dan 12. septembra 1924. osnovao je sa grupom istomišljenika planinarsko društvo koje se tada zvalo „Fruška gora“. Štaviše, izabran je za doživotnog predsednika društva. I posle njegovog života kroz rad planinarskog društva „Željezničar“ nastavio je da živi jedan od najvećih tvoraca naše države i utemeljivač sokolskog pokreta u Srbiji. To što je negdašnjem Pozorištu mladih vraćeno njegovo pravo ime „Sokolski dom“ pravedno je pošto je to najmonumentalnija zgrada čije se izgradnje latio Ignjat Pavlas.
Osim Sokolskog doma u Novom Sadu, Pavlas je gradio i planinarske domove na Fruškoj gori i Rudniku. Ne sme se zaboraviti da je 300 kilometara taza na Fruškoj gori obeleženo pod rukovodstvom predsednika sokolskog društva Bačke župe, Ignjata Pavlasa.
Poslednji politički istup Ignjat Pavlas je održao matra 1941. godine uoči fašističke okupacije. Održao je sugrađanima patriotski govor, a nedugo zatim su aprila te godne zgažena sva ljudska prava i slobodne pravnika Pavlasa i njegovih sugrađana slovenskog i jevrejskog porekla. Začudo ga nisu likvidirali u tom prvom naletu 1941. godine, kada su streljali, proterivali i na razne druge načine zlostavljali Slovene, Bunjevce, Hrvate, Srbe i Jevreje. Valjda nisu imali za šta da ga optuže! Veliki patriota Pavlas bio je poznat u celom gradu kao čestiti i ljubazan čovek, baš kao i njegova supruga Olga. Nikome nažao nisu učinili. Visina Pavlasovih nadvisivala je te pomahnitale ubice, šićardžije, razne izdajnike srpskog naroda tokom okupacije koji su svoje sugrađane odveli u smrt tokm rata. Veličina Pavlasovih nadvisivala je i nalogodavca te takozvane racije, zločinca Mikloša Hortija, kome je, kao i svim njegovim ubicama, glavno načelo bilo da se istrebi sve nemađarsko. Ubice Pavlasovih i njihovih sugrađana nisu bile dostojne ničega što je činilo tu gromadu od karaktera – Ignjata Pavlasa!
Krvavog petka, 23. januara 1942. krvlju će Pavlasovi zapečatiti svoju sudbinu. Negde je zapisano da su neki pokušali da ih spasu smrti. Možda je to tačno, možda nije. I da je tačno, očito da napori nisu imali uspeha. Čast i služba narodu za koji su živeli i umirali nisu dopustili Pavlasovima da ne podele sudbinu svog naroda! Ignjat i Olga Pavlas nisu poznavali lažna patriotske fraze, već su znali da žive za dobro svog grada, svog naroda i svih čestitih ljudi ovog sveta! Na gubilištu su u haosu privođenja ostali razdvojeni. Blage oči Olge Pavlas, koja je očigledno shvatala da su joj to poslednji trenuci života, možda nisu dotakli ledeno srce dželata-žandara kada ga je zamolila da je sprovede napred da stane uz Ignjata Pavlasa. Jauci i krici dece koje su fašisti sa uživanjem nabadali na bajonete, krici ljudi, pucnji, to besomučno klanje organizovanoa od zveri u ljudskom obliku, razlegali su se Štrandom. Svojim očima gledao je doktor Ignjat Pavlas umiranje grada kojem je posvetio svoj život i stvaralački rad. Gledao je kako ubijaju i tu omladinu kojoj je on bio najbolji mogući uzor. Nervi velikana Pavlasa nisu bili jaki da trpe to zlo. Nije hteo da okleva čekajući na užasnoj hladnoći da red dođe na njega kasnije. Zatražio je da ga preko reda sprovedu do rupe na ledu. Trojica žandara su poveli Pavlasove u prednji red. Pitao je fašističke ubice: „Kažite mi ime samo jednog Mađara koga su Srbi ubili, pa ubijte onda i mene i sve ostale?“ Nije dobio odgovor. Nisu imali odgovor te nesretne moralno izopačene duše na bilo šta što je krasilo Pavlasove.
Kada su ga poveli ka dasci smrti iznad rupe u ledu vizionar Pavlas je održao svoj poslednji patriotski govor. Uzviknuo je: „Ubijajte, ali znajte da će se roditi nova, snažnija Jugoslavija!“ Ola Pavlas je plakala. On ju je hrabrio tada, poslednji put. Nisu sačekali da ih ubiju, već su se držeći se za ruke bacili u ledenu reku. U Dunavu su ih usmrtili kuršumi „junaka“ fašističke racije. Nekoliko minuta nakon njihove herojske smrt obustavljena je takozvana racija. Da su ostali u redu gde su stajali Pavlasovi bi po svoj prilici preživeli taj pokolj.
Tri godine nakon toga zaista se rodila nova, snažnija Jugoslavija. U njoj je Sokolski dom postao Pozorište mladih. U njoj je ime doktora Ignjata Pavlasa ostalo samo u ponekoj arhivi. Potom je nestala ta zemlja i danas opet imamo Sokolski dom, ulicu u kojoj nema imena Olge Pavlas i, zahvaljujući planinarskom društvu „Željezničar“ jedan čot koji nosi Pavlasovo ime. Ni navodne posleratne veličine nisu bile dostojen ničega što je karakterisalo Pavlasove! Danas se otrkiva ponovo kao veličina naše istorije Jaša Tomić i dobija svoje mesto u našoj istoriji za svoj doprinos srpskom narodu. O Ignjatu Pavlasu, ništa manje zaslužnom čoveku za našu istoriju i dobrobit našeg naroda, nema opet govora. Zar da mu se i po treći put učini ista nepravda? Poput stotina žrtava fašističkog genocida ostao je nepravedno zaboravljen jedan od najvećih ljudi ovog naroda. U našoj nacionalnoj svesti uvek treba da postoje imena koja su toliko pružila Novom Sadu i ovoj zemlji. Ta dva imena, iskrena, patriotska, dva simbola najčasnijeg i najplemenitijeg što ovaj narod ima zovu se: Ignjat i Olga Pavlas!
Svaki grad ima velikane koji obeleže jednu epohu njegovog razvoja. Svaki civilizovan grad čvrsto se drži uspomene i baštine svojih velikana ne zaboravljajući njihova velika dela. U Novom Sadu osim jedne ulice, koja je jedino obeležje po kojem građani znaju da je postojao neko po imenu Ignjat Pavlas, ne postoji nišsta drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen ploča, ili bista, čak ni u Železničkoj ulici gde je svojevremeno živeo taj naš nacionalni dobrotvor i jedan od najvećih patriota u Bačkoj i na Balkanu!
Svaka zemlja brižljivo čuva baštinu i sećanje na velikane koji su je gradili i dobroj joj činili. U našim istorijskim udžbenicima ne postoji ni slovce o Ignjatu Pavlasu! Sudbina tog velikog, časnog čoveka bila je a padne u zaborav, poput stotina i stotina žrtva fašističke racije 1942! A da li će Novi Sad ikada više imati moralnu veličinu kakvu je predstavljao doktor Ignjat Pavlas?
Kažu da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena. O Olgi Pavlas nema spomena čak ni u imenu te novosadske ulice. O Pavlasovima u našoj sredini ne bi bilo spomena da ne postoji planinarsko društvo „Željezničar“. Njemu hvala što su otrgli od zaborava to veliko ime nazvavši jedan čot po njemu. Taj čot, vrh u Vojvodini, nosi u sebi veličanstvenu simboliku moralne vrednosti i rada Ignjata Pavlasa. On treba da posluži kao povod da se pravdoljubivi građani združe u naporu da se ne zaborave imena Ignjata i Olge Pavlas i da zauzmu časno mesto u istoriji Novog Sada, Vojvodine i našoj celokupnoj nacionalnoj istoriji!
Ko je doktor Ignjat Pavlas? U Matici srpskoj nisam našao nijednu knjigu posvećenu isključivo tom skromnom čoveku, graditelju Sokolskog doma u Novom Sadu, ljubitelju prirode, planinaru, pravniku, veslaču, humanisti, nepatvorenom rodoljubu, žrtvi fašističkih zločinaca koji su u periodu od 21. do 23. januara 1942. počinili genocid u Novom Sadu, taj najstrašniji zločin u istoriji tog grada u kojem je, pored Pavlasovih, stradalo preko 3.300 njihovih sugrađana.
Doktor Ignjat Pavlas rođen je 1887. u Donjem Miholjcu. Polupismeni posleratni anketari, koji su beležili žrtve iz Drugog svetskog rata, čak ni taj podatak nisu ispravno uneli u zvanične podatke. Tako je ostalo da je taj velikan rođen u Donjem Milanovcu. Godine 1904. završio je Srpsku veliku pravoslavnu gimnaziju, a zatim studirao prava u Zagrebu i Budimpešti. Upravo je u Budimpešti taj Srbin katolik 1912. godine stekao akademsku titulu doktora prava! Perfektno je govorio mađarski. Njegovi dželati nisu bili dostojni ničeg što je predstavljalo karakter i intelekt jednog od najuglednijih novosadskih advokata.
Profesionalni angažman doktora Pavlasa bio je prožet patriotskim nabojem i istrajnim radom na ispunjenju zaveta koji su Srbi dali jedni drugima – da se sa obe strane Save i Dunava sjedine u svoju državu. Tokom raspada Austro-Ugarske monarhiije formiran je Srpski narodni odbor u Novom Sadu. To telo izaslalo je doktora Pavlasa, svog podpredsednika, da saopšti komandantu nemačkih trupa da do šest časova bez plena napusti grad. Pošto je to učinio, doktor Pavlas se probio do Beograda na čelu izaslanstva i od Vrhovne komande srpske vojske zatražio da srpska vojska što pre dođe u vojvođansku prestonicu.
Dana 9. novembra 1918. doktor Pavlas je dočekao konjički eksadron Vojislava Bugarskog. Pred Maticom srpskom je sa Jašom Tomićem pozdravio srpsku vojsku u ime građana Novog Sada. Bio je to vrhunac državotvornih aktivnosti heroja i vizionara Ignjata Pavlasa koji je na taj način svom narodu omogućio da ispuni svoj vekovni zavet. Nekoliko dana kasnije, 25. novembra, održana je Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji. Skupština je odmah po otvaranju prihvatila da njome predsedava doktor Ignjat Pavlas. Danas, u zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u XX veku, umesto muzeja smeštena je banka, a na spomen ploči na zgradi ne postoji obaveštenje o tome ko je predsedavao tom najznačajnijem istorijskom događaju tog vremena.
Doktor Pavlas bio je izraziti rodoljub, čak bismo mogli da kažemo i nacionalista, ali svakako ne šovinista! Nije mogao da prihvati to što u političkom životu dominiraju antisrpske snage izrazito demokratskog političkog opredeljenja. Zato se časno povukao iz politike i posvetio zdravlju i prirodi. I u toj oblasti taj vizionar evropskih razmera dao je nemerljiv doprinos. Tokom svog pregalačkog rada presedavao je veslačkim klubom „Danubijus“, koji se nalazio upravo nedaleko od mesta gde su ga fašisti usmrtili 23. januara 1942. oko 15 časova. Isto tako, na dan 12. septembra 1924. osnovao je sa grupom istomišljenika planinarsko društvo koje se tada zvalo „Fruška gora“. Štaviše, izabran je za doživotnog predsednika društva. I posle njegovog života kroz rad planinarskog društva „Željezničar“ nastavio je da živi jedan od najvećih tvoraca naše države i utemeljivač sokolskog pokreta u Srbiji. To što je negdašnjem Pozorištu mladih vraćeno njegovo pravo ime „Sokolski dom“ pravedno je pošto je to najmonumentalnija zgrada čije se izgradnje latio Ignjat Pavlas.
Osim Sokolskog doma u Novom Sadu, Pavlas je gradio i planinarske domove na Fruškoj gori i Rudniku. Ne sme se zaboraviti da je 300 kilometara taza na Fruškoj gori obeleženo pod rukovodstvom predsednika sokolskog društva Bačke župe, Ignjata Pavlasa.
Poslednji politički istup Ignjat Pavlas je održao matra 1941. godine uoči fašističke okupacije. Održao je sugrađanima patriotski govor, a nedugo zatim su aprila te godne zgažena sva ljudska prava i slobodne pravnika Pavlasa i njegovih sugrađana slovenskog i jevrejskog porekla. Začudo ga nisu likvidirali u tom prvom naletu 1941. godine, kada su streljali, proterivali i na razne druge načine zlostavljali Slovene, Bunjevce, Hrvate, Srbe i Jevreje. Valjda nisu imali za šta da ga optuže! Veliki patriota Pavlas bio je poznat u celom gradu kao čestiti i ljubazan čovek, baš kao i njegova supruga Olga. Nikome nažao nisu učinili. Visina Pavlasovih nadvisivala je te pomahnitale ubice, šićardžije, razne izdajnike srpskog naroda tokom okupacije koji su svoje sugrađane odveli u smrt tokm rata. Veličina Pavlasovih nadvisivala je i nalogodavca te takozvane racije, zločinca Mikloša Hortija, kome je, kao i svim njegovim ubicama, glavno načelo bilo da se istrebi sve nemađarsko. Ubice Pavlasovih i njihovih sugrađana nisu bile dostojne ničega što je činilo tu gromadu od karaktera – Ignjata Pavlasa!
Krvavog petka, 23. januara 1942. krvlju će Pavlasovi zapečatiti svoju sudbinu. Negde je zapisano da su neki pokušali da ih spasu smrti. Možda je to tačno, možda nije. I da je tačno, očito da napori nisu imali uspeha. Čast i služba narodu za koji su živeli i umirali nisu dopustili Pavlasovima da ne podele sudbinu svog naroda! Ignjat i Olga Pavlas nisu poznavali lažna patriotske fraze, već su znali da žive za dobro svog grada, svog naroda i svih čestitih ljudi ovog sveta! Na gubilištu su u haosu privođenja ostali razdvojeni. Blage oči Olge Pavlas, koja je očigledno shvatala da su joj to poslednji trenuci života, možda nisu dotakli ledeno srce dželata-žandara kada ga je zamolila da je sprovede napred da stane uz Ignjata Pavlasa. Jauci i krici dece koje su fašisti sa uživanjem nabadali na bajonete, krici ljudi, pucnji, to besomučno klanje organizovanoa od zveri u ljudskom obliku, razlegali su se Štrandom. Svojim očima gledao je doktor Ignjat Pavlas umiranje grada kojem je posvetio svoj život i stvaralački rad. Gledao je kako ubijaju i tu omladinu kojoj je on bio najbolji mogući uzor. Nervi velikana Pavlasa nisu bili jaki da trpe to zlo. Nije hteo da okleva čekajući na užasnoj hladnoći da red dođe na njega kasnije. Zatražio je da ga preko reda sprovedu do rupe na ledu. Trojica žandara su poveli Pavlasove u prednji red. Pitao je fašističke ubice: „Kažite mi ime samo jednog Mađara koga su Srbi ubili, pa ubijte onda i mene i sve ostale?“ Nije dobio odgovor. Nisu imali odgovor te nesretne moralno izopačene duše na bilo šta što je krasilo Pavlasove.
Kada su ga poveli ka dasci smrti iznad rupe u ledu vizionar Pavlas je održao svoj poslednji patriotski govor. Uzviknuo je: „Ubijajte, ali znajte da će se roditi nova, snažnija Jugoslavija!“ Ola Pavlas je plakala. On ju je hrabrio tada, poslednji put. Nisu sačekali da ih ubiju, već su se držeći se za ruke bacili u ledenu reku. U Dunavu su ih usmrtili kuršumi „junaka“ fašističke racije. Nekoliko minuta nakon njihove herojske smrt obustavljena je takozvana racija. Da su ostali u redu gde su stajali Pavlasovi bi po svoj prilici preživeli taj pokolj.
Tri godine nakon toga zaista se rodila nova, snažnija Jugoslavija. U njoj je Sokolski dom postao Pozorište mladih. U njoj je ime doktora Ignjata Pavlasa ostalo samo u ponekoj arhivi. Potom je nestala ta zemlja i danas opet imamo Sokolski dom, ulicu u kojoj nema imena Olge Pavlas i, zahvaljujući planinarskom društvu „Željezničar“ jedan čot koji nosi Pavlasovo ime. Ni navodne posleratne veličine nisu bile dostojen ničega što je karakterisalo Pavlasove! Danas se otrkiva ponovo kao veličina naše istorije Jaša Tomić i dobija svoje mesto u našoj istoriji za svoj doprinos srpskom narodu. O Ignjatu Pavlasu, ništa manje zaslužnom čoveku za našu istoriju i dobrobit našeg naroda, nema opet govora. Zar da mu se i po treći put učini ista nepravda? Poput stotina žrtava fašističkog genocida ostao je nepravedno zaboravljen jedan od najvećih ljudi ovog naroda. U našoj nacionalnoj svesti uvek treba da postoje imena koja su toliko pružila Novom Sadu i ovoj zemlji. Ta dva imena, iskrena, patriotska, dva simbola najčasnijeg i najplemenitijeg što ovaj narod ima zovu se: Ignjat i Olga Pavlas!
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Zli naučnik
Šta nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem, prvim srpskim fizičarem i romanopiscem, lokalnim Isakom Njutnom koji je u istoriji zapamćen samo kao prosvetitelj rđavih karakternih osobina?
Piše: Slobodan Bubnjević
Ako ste koji put i čuli za Atanasija Stojkovića (1773-1832), teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman na srpskom jeziku, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno deloFisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika.
Stojković se u našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka mahom pojavljuje kao čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar Vukove reforme srpskog jezika. Da li je ta slika ispravna?
B92 Nauka sigurno nije pravo mesto da se u potpunosti na to odgovori, jedva da ima išta dosadnije do revizionističkog lamenta nad navodnom nebrigom zbog istorije i zaboravljenim velikanima, uvek se nekako ispostavi da istorija nijednu ličnost nije zaboravila slučajno, ali je vrlo zanimljivo zašto je zapravo došlo do toga da Atanasije Stojković, kao moguća srpska verzija Isaka Njutna, bude upamćen samo kao negativac.
O toploti podruma
Objavio je više raznovrsnih naučnih radova – o lekovitom bilju, meteoritima, o “čuvanju munje”, fizičkoj geografiji i astronomiji. U duhu svog vremena, Stojković se bavio raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane. Zato njegove stručne radove i knjige, pored jasnoće misli, povremeno odlikuje svojevrstan lirski stil, a ponekad i krajnja patetika, logična za pokret sentimentalizma kome je kao književnik pripadao.
Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode.
“Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu”, piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o “soobščeniju teploti”. Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva “teplotnik”, Stojković ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi. Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: “Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio”.
Okrutni spahija
Danas se originalno izdanje ove knjige može videti u Muzeju Vuka i Dositeja. “Mada je na našem području boravio relativno kratko (1799-1804), između školovanja u Nemačkoj i odlaska u Rusiju, ostavio je veliki trag u našoj kulturi i nauci”, napisali su o Stojkoviću Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović u istorijskoj napomeni uz tekst “O toploti, vatri, termometru”, objavljenom u broju 9 časopisa Flogiston(str. 181-212). “Stojkovićevo najznačajnije delo svakako je Fisikakoju su upoređivali sa Rajićevom Istorijom i dugo smatrali za kapitalno i neprevaziđeno delo u oblasti prirodnih nauka. Objavljivanje Fisike predstavljalo je kulturni i naučni događaj kakav se danas u nas teško može i zamisliti”, pišu Dimitrijević i Jović.
Posle uspeha Fisike, Stojković 1804. godine odlazi u Rusiju. Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Dva puta biva biran za rektora univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. “Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji”, pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu “Srbi u Moldaviji”.
No, način na koji je vodio imanje u Besarabiji Stojkoviću je poremetilo ugled i pokazalo da ima vrlo negativne osobine. Vuk Karadžić opisuje kako je Stojković navodno bezuspešno pokušao da na svoj spahiluk naseli Srbe kao kmetove, ali su oni odbili da rade kao robovi za Stojkovića. Počele su da se šire glasine o njegovoj teškoj naravi i rđavim navikama. Tako je 1813. godine penzionisan i otpušten sa Univerziteta u Harkovu, pod optužbom da je krijumčario vino. Ta afera mu nije umanjila bogatstvo i uticaj, ali je umanjila njegov ugled.
Poređenje Stojkovića i njegove Fisike sa velikanom svetske nauke, Isakom Njutnom (1642-1727) koji je svom ključnom delu Philosophiae Naturalis Principia Mathematica utemeljio modernu fiziku, možda jeste preterano, ali donekle oslikava i jednu karakternu vezu. Mada je kao retko koji drugi čovek zadužio civilizaciju svojim otrkićima, Njutn je zamapćen kao tešak, mračan osobenjak, usamljeni filozof koji je bio u sukobu sa svojim savremenicima, a nije prezao od teških reči i obračuna. Tokom svoje karijere je bio upravnik Kraljevske kovnice novca i toliko je bio nemilosrdan prema falsifikatorima da je izazivao strah u podzemlju Londona.
Mada je u istoriji daleko više primera dobrodušnih i neobičnih genijalaca poput Alberta Ajnštajna (1879-1955), postoji mnogo i onih koji su zapamćeni kao zlikovci. Jedan takav primer je Edvard Teler, američki fizičar koji je pedesetih zagovarao izgradnju fuzione bombe, dok je zato njegov prethodnik Robert Openhajmer, otac fisione bombe bio voljen i omiljen, mada je njegov naučni rad, realizovan tokom Menhetn projekta bio podjednako nehuman kao i Telerov. U tom kreiranju mitova o naučnicima, Stojković čak odgovara i stereotipu zlog naučnika – rođen u siromašnoj neobrazovanoj porodici, on stiče svetsku slavu i moć kojom ne ume da vlada. No, mada su Stojkovićeve ružne osobine gotovo izvesne, teško da je to razlog zašto je zaboravljen.
Sukob sa Vukom
Pored prve knjige o prirodi, Atanasije Stojković je objavio i prvi roman na srpkom jeziku, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo je objavljeno 1801. godine i bilo je vrlo popularno, ali je kao sve što je Stojković pisao bilo napisano ne na narodnom, već na slaveno-srpskom jeziku. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti (str. 166). “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”, piše Deretić.
...
Šta nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem, prvim srpskim fizičarem i romanopiscem, lokalnim Isakom Njutnom koji je u istoriji zapamćen samo kao prosvetitelj rđavih karakternih osobina?
Piše: Slobodan Bubnjević
Stojković se u našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka mahom pojavljuje kao čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar Vukove reforme srpskog jezika. Da li je ta slika ispravna?
B92 Nauka sigurno nije pravo mesto da se u potpunosti na to odgovori, jedva da ima išta dosadnije do revizionističkog lamenta nad navodnom nebrigom zbog istorije i zaboravljenim velikanima, uvek se nekako ispostavi da istorija nijednu ličnost nije zaboravila slučajno, ali je vrlo zanimljivo zašto je zapravo došlo do toga da Atanasije Stojković, kao moguća srpska verzija Isaka Njutna, bude upamćen samo kao negativac.
O toploti podruma
AtanaAtanasije Stojković je rođen 20. septembra 1773. u Rumi. Bio je sin nepismene seljanke, pohađao je “gramatikalne latinske” škole u Rumi, potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na Dositeja Obradovića, svoje obrazovanje je sticao putujući Evropom. Školovanje je nastavio u ugarskim školama u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.
Objavio je više raznovrsnih naučnih radova – o lekovitom bilju, meteoritima, o “čuvanju munje”, fizičkoj geografiji i astronomiji. U duhu svog vremena, Stojković se bavio raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane. Zato njegove stručne radove i knjige, pored jasnoće misli, povremeno odlikuje svojevrstan lirski stil, a ponekad i krajnja patetika, logična za pokret sentimentalizma kome je kao književnik pripadao.
Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjoj Ugarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode.
“Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu”, piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o “soobščeniju teploti”. Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva “teplotnik”, Stojković ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi. Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: “Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi u ljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio”.
Okrutni spahija
Besarabija
Posle uspeha Fisike, Stojković 1804. godine odlazi u Rusiju. Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Dva puta biva biran za rektora univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje. Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. “Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji”, pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu “Srbi u Moldaviji”.
No, način na koji je vodio imanje u Besarabiji Stojkoviću je poremetilo ugled i pokazalo da ima vrlo negativne osobine. Vuk Karadžić opisuje kako je Stojković navodno bezuspešno pokušao da na svoj spahiluk naseli Srbe kao kmetove, ali su oni odbili da rade kao robovi za Stojkovića. Počele su da se šire glasine o njegovoj teškoj naravi i rđavim navikama. Tako je 1813. godine penzionisan i otpušten sa Univerziteta u Harkovu, pod optužbom da je krijumčario vino. Ta afera mu nije umanjila bogatstvo i uticaj, ali je umanjila njegov ugled.
Poređenje Stojkovića i njegove Fisike sa velikanom svetske nauke, Isakom Njutnom (1642-1727) koji je svom ključnom delu Philosophiae Naturalis Principia Mathematica utemeljio modernu fiziku, možda jeste preterano, ali donekle oslikava i jednu karakternu vezu. Mada je kao retko koji drugi čovek zadužio civilizaciju svojim otrkićima, Njutn je zamapćen kao tešak, mračan osobenjak, usamljeni filozof koji je bio u sukobu sa svojim savremenicima, a nije prezao od teških reči i obračuna. Tokom svoje karijere je bio upravnik Kraljevske kovnice novca i toliko je bio nemilosrdan prema falsifikatorima da je izazivao strah u podzemlju Londona.
Mada je u istoriji daleko više primera dobrodušnih i neobičnih genijalaca poput Alberta Ajnštajna (1879-1955), postoji mnogo i onih koji su zapamćeni kao zlikovci. Jedan takav primer je Edvard Teler, američki fizičar koji je pedesetih zagovarao izgradnju fuzione bombe, dok je zato njegov prethodnik Robert Openhajmer, otac fisione bombe bio voljen i omiljen, mada je njegov naučni rad, realizovan tokom Menhetn projekta bio podjednako nehuman kao i Telerov. U tom kreiranju mitova o naučnicima, Stojković čak odgovara i stereotipu zlog naučnika – rođen u siromašnoj neobrazovanoj porodici, on stiče svetsku slavu i moć kojom ne ume da vlada. No, mada su Stojkovićeve ružne osobine gotovo izvesne, teško da je to razlog zašto je zaboravljen.
Sukob sa Vukom
Ortografija pre Vukove reforme
...
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Mada prvi roman, Aristid i Natalija je danas prilično zaboravljeno delo, a kad se govori o počecima naše beletristike, uglavnom se pominje Marmontelov roman Velizar koji je 1776. sa francuskog preveo Pavle Julinac (1730-1785) i u to doba vrlo popularan, gotovo bestseler autor sentimenalnih romana Milovan Vidaković (1780-1841). Kao i Vidaković, Atanasije Stojković je bio jedan od najvećih protivnika Vukove reforme srpskog jezika.
Zbog različitih stavova o jeziku, Vuk Karadžić je bio u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu sa Stojkovićem. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine u Danici (paragraf 95-107), Vuk spominje Stojkovića kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: “A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića”, piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu.
Sukob Vuka Karadžića i Stojkovića počeo je u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevodNovog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviću. Prema onom što o ovom slučaju piše dr Vladimir Mošin u tekstu “O Vukovom prevodu Novog zaveta”, Stojković je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i potom izjavio da je “prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može”. Ovakva ocena je sprečila štampanje Novog zaveta i odložila ga punih trideset godina, sve do pobede Vukovih ideja 1847. godine.
Atanasije Stojković je preminuo 1832. godine kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija. No, rat Vuka i Stojkovića se produžio još dve decenije posle Stojkovićeve smrti i završio se neslavno za ovog naučnika. Poraz njegovog veštačkog slaveno-serbskog jezika, gurnuo je u senku slavu knjige Fisika, kao i njegov doprinos razvoju nauke i kulture. Da je Stojković umeo bolje da oceni veličinu Vukove kulturne reforme i da se u sukobu sa Vukom nalazio sa druge strane, verovatno bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, a on sam ipak zapamćen kao prvi srpski fizičar.
Zbog različitih stavova o jeziku, Vuk Karadžić je bio u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu sa Stojkovićem. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine u Danici (paragraf 95-107), Vuk spominje Stojkovića kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: “A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića”, piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu.
Sukob Vuka Karadžića i Stojkovića počeo je u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevodNovog zaveta, ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviću. Prema onom što o ovom slučaju piše dr Vladimir Mošin u tekstu “O Vukovom prevodu Novog zaveta”, Stojković je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i potom izjavio da je “prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može”. Ovakva ocena je sprečila štampanje Novog zaveta i odložila ga punih trideset godina, sve do pobede Vukovih ideja 1847. godine.
Atanasije Stojković je preminuo 1832. godine kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija. No, rat Vuka i Stojkovića se produžio još dve decenije posle Stojkovićeve smrti i završio se neslavno za ovog naučnika. Poraz njegovog veštačkog slaveno-serbskog jezika, gurnuo je u senku slavu knjige Fisika, kao i njegov doprinos razvoju nauke i kulture. Da je Stojković umeo bolje da oceni veličinu Vukove kulturne reforme i da se u sukobu sa Vukom nalazio sa druge strane, verovatno bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, a on sam ipak zapamćen kao prvi srpski fizičar.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Бранислав Петронијевић
Из Википедије, слободне енциклопедије
[TABLE="class: infobox_v2 vcard, width: 22"]
<tbody>[TR]
[TH="class: entete personne, bgcolor: #B0C4DE, colspan: 2, align: center"]Бранислав Петронијевић[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2, align: center"]
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум рођења:[/TH]
[TD]6. април 1875.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Место рођења:[/TH]
[TD]Совљак (Кнежевина Србија)[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум смрти:[/TH]
[TD]4. март 1954.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Место смрти:[/TH]
[TD]Београд (ФНР Југославија)[/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
Бранислав Петронијевић (Совљак код Уба, 25. март/6. април 1875 — Београд, 4. март 1954) је био српски филозоф, академик.
Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.Биографија
Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.
Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.
Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.
Одабрана дела
Из Википедије, слободне енциклопедије
[TABLE="class: infobox_v2 vcard, width: 22"]
<tbody>[TR]
[TH="class: entete personne, bgcolor: #B0C4DE, colspan: 2, align: center"]Бранислав Петронијевић[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2, align: center"]
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум рођења:[/TH]
[TD]6. април 1875.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Место рођења:[/TH]
[TD]Совљак (Кнежевина Србија)[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум смрти:[/TH]
[TD]4. март 1954.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Место смрти:[/TH]
[TD]Београд (ФНР Југославија)[/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
Бранислав Петронијевић (Совљак код Уба, 25. март/6. април 1875 — Београд, 4. март 1954) је био српски филозоф, академик.
Унук протојереја Петронија Јеремића, по коме је презиме Петронијевић добио његов отац, богослов, који није био свештеник. Бранислав Петронијевић је завршио Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама филозофије.Биографија
Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.
Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.
Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.
Одабрана дела
- Едуард Хартман. Живот и филозофија. Београд, 1907. стр. 43
- Историја новије филозофије. I део од Ренесансе до Канта. Београд, 1922. стр. 389
- О слободи воље, моралној и кривичној одговорности. Београд, 1906. стр. 178+1
- Основи емпириске психологије. Београд, 1910. стр. 318
- Основи емпириске психологије. II изд. Књ. I-III. Београд, 1923-6. стр. 12+172
- Основи теорије сазнања са 19 сл. у тексту. Београд, 1923. стр. 187
- Спиритизам. Београд, 1900. стр. 74
- Филозофија у „Горском Вијенцу“ Н. Сад, 1908. стр. 60
- Фридрих Ниче. Н. Сад, 1902. стр. 99
- Хегел и Хартман. Београд, 1924. стр. 151
- Чланци и студије. Књ. I-III. Београд, 1913-22.
- Чланци и студије. Нова серија. Београд, 1932. стр. 1932
- Шопенхауер, Ниче и Спенсер. Београд, 1922. стр. 316
- Принципи метафизике - I, II, Београд, 1998.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Ozana Kotorska
Ozana (Hozana) Kotorska (Relezi, Crna Gora, 25.studenog 1493. -Kotor, 27. travnja1565.) štuje se kao blažena u KatoličkojCrkvi.
Životopis
Rođena je kao Katarina Kosić u selu Relezi (Lješanska nahija) kod Podgorice usiromašnoj pravoslavnoj obitelji stočara koji su imali tek malostado ovaca. Nakon viđenja malog Isusa, a potom i Raspetoga, što ga je imala dok je čuvala stado,i nakon smrti svoga oca, 1507. odlazi u Kotor gdje je bila primljena u kuću Aleksandra Buća. Njegovažena poučila ju je katoličkoj vjeri i privela katoličkim sakramentima. Već se tada Katarinaisticala brigom za najsiromašnije.
Ubrzo odlučuje živjeti kao „zazidana djevica“ kakvih je u Kotoru tada biloviše, a živjele su sobicama od tek nekoliko četvornih metara, izgrađenima uzcrkvu i s malim otvorom prema svetištu crkve. To joj i polazi za rukom 1514. po savjetu franjevca fraTome Grubonje i kasnijeg njezina ispovjednika, dominikancaVinka Buća, te nakon blagoslova kotorskoga biskupa Tripuna Bizantija. U međuvremenu je postala i dominikanskatrećoredica te primila ime Hozana. Provela 7 godina u ćeliji uz kapelu Sv. Bartola, a potom se preselila u isposnicuuz crkvu Sv. Pavla, gdje se oko nje počinju okupljati idruge djevojke, te se osniva mali samostan.
Za vrijeme tursko-mletačkog rata (1538. – 1540.), turski admiral i gusar Hajrudin Barbarosa, doplovio je sa 70 galija i 30 000 vojnika pred Kotor. Opsada je trajala od 11. do 16. kolovoza 1539. U obrani je uz providura Ivana Bembasudjelovao i kotorski biskup Luka Bisanti teblažena Ozana, koja je uvjeravala građane u sigurnost pobjede i poticala ih na molitvu i obranu grada. Hajrudin Barbarosa odustao je peti dan i povukao se svojskom.
Budući da je glas o njihovusvetom životu stigao do Rima, general dominikanaca Francesco Romeodopustio im je 1547. da smiju nositi bijeli škapular, što je bio znakpridržan sestrama drugoga dominikanskoga reda.
Umrla je 1565. u 72. godini života. Veličanstveni sprovod vodio je kotorski biskup Luka Bisanti. Njenotijelo je bilo nošeno svim glavnim gradskim ulicama i položeno u crkvu sv.Pavla, a danas se štuje u kolegijatskoj crkvisv. Marije u Kotoru. Hrvatski kipar Antun Augustinčić napravio je sarkofag, u kojemse od 1963. nalazinjeno tijelo. Štovanje se proširilo nakon njene smrti, po Italiji, Francuskoj, Španjolskoj,Njemačkoji Nizozemskoj,a širili su ga dominikanci. Papa Pio XI. i službeno ju je 21.prosinca 1927.proglasio blaženom. Katolička Crkva slavi njezin spomendan 27. travnja.Zaštitnica je Kotora i Kotorske biskupije,za Splitsku metropolijuproglašena je zaštitnicom ekumenizma.
Ozana (Hozana) Kotorska (Relezi, Crna Gora, 25.studenog 1493. -Kotor, 27. travnja1565.) štuje se kao blažena u KatoličkojCrkvi.
Životopis
Rođena je kao Katarina Kosić u selu Relezi (Lješanska nahija) kod Podgorice usiromašnoj pravoslavnoj obitelji stočara koji su imali tek malostado ovaca. Nakon viđenja malog Isusa, a potom i Raspetoga, što ga je imala dok je čuvala stado,i nakon smrti svoga oca, 1507. odlazi u Kotor gdje je bila primljena u kuću Aleksandra Buća. Njegovažena poučila ju je katoličkoj vjeri i privela katoličkim sakramentima. Već se tada Katarinaisticala brigom za najsiromašnije.
Ubrzo odlučuje živjeti kao „zazidana djevica“ kakvih je u Kotoru tada biloviše, a živjele su sobicama od tek nekoliko četvornih metara, izgrađenima uzcrkvu i s malim otvorom prema svetištu crkve. To joj i polazi za rukom 1514. po savjetu franjevca fraTome Grubonje i kasnijeg njezina ispovjednika, dominikancaVinka Buća, te nakon blagoslova kotorskoga biskupa Tripuna Bizantija. U međuvremenu je postala i dominikanskatrećoredica te primila ime Hozana. Provela 7 godina u ćeliji uz kapelu Sv. Bartola, a potom se preselila u isposnicuuz crkvu Sv. Pavla, gdje se oko nje počinju okupljati idruge djevojke, te se osniva mali samostan.
Za vrijeme tursko-mletačkog rata (1538. – 1540.), turski admiral i gusar Hajrudin Barbarosa, doplovio je sa 70 galija i 30 000 vojnika pred Kotor. Opsada je trajala od 11. do 16. kolovoza 1539. U obrani je uz providura Ivana Bembasudjelovao i kotorski biskup Luka Bisanti teblažena Ozana, koja je uvjeravala građane u sigurnost pobjede i poticala ih na molitvu i obranu grada. Hajrudin Barbarosa odustao je peti dan i povukao se svojskom.
Budući da je glas o njihovusvetom životu stigao do Rima, general dominikanaca Francesco Romeodopustio im je 1547. da smiju nositi bijeli škapular, što je bio znakpridržan sestrama drugoga dominikanskoga reda.
Umrla je 1565. u 72. godini života. Veličanstveni sprovod vodio je kotorski biskup Luka Bisanti. Njenotijelo je bilo nošeno svim glavnim gradskim ulicama i položeno u crkvu sv.Pavla, a danas se štuje u kolegijatskoj crkvisv. Marije u Kotoru. Hrvatski kipar Antun Augustinčić napravio je sarkofag, u kojemse od 1963. nalazinjeno tijelo. Štovanje se proširilo nakon njene smrti, po Italiji, Francuskoj, Španjolskoj,Njemačkoji Nizozemskoj,a širili su ga dominikanci. Papa Pio XI. i službeno ju je 21.prosinca 1927.proglasio blaženom. Katolička Crkva slavi njezin spomendan 27. travnja.Zaštitnica je Kotora i Kotorske biskupije,za Splitsku metropolijuproglašena je zaštitnicom ekumenizma.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
МИЛАН КАШАНИН
Својим изузетним образовањем и отменошћу, органским спајањем врхунског српског и врхунског европског, самопоштовањем и самопоуздањем, снагом да без роптања издржи тешке неправде и клевете, не губећи при том свој пут и не изневеравајући своју идеју – овај великан културе представља узор какав нам је данас потребнији него икад.
Милан Кашанин је рођен 1895. године у Барањи, припадао је онима које у Европи зову ''изгубљена генерација'', онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио (Милош Црњански, Растко Петровић, Тодор Манојловић...). Са студија историје уметности у Паризу враћа се 1923. године. Године 1927. постаје кустос и управник Музеја савремене уметности у Београду, а од 1936. директор Музеја кнеза Павла, све до 1945. Тада остаје без стана, који је у борби уништен са свим рукописима, без посла, да би 1950. постао директор Галерије фресака у Београду.
Година 1945. јасно дели његов живот надвоје. До тада све што је предузимао полазило му је за руком, а од тада је био у немилости. Да тако није било, можда не би ни настала његова најзначајнија дела о српском средњем веку. Међутим, трагичност изузетних људи мери се оним што су били способни да ураде, по сопственом потенцијалу, а нису урадили. Таленат и способност Кашанина дошли су до пуног израза у сусрету са просвећеним кнезом Павлом, јединственом сусрету и у европским размерама. Основали су Музеј кнеза Павла. То није била механичка колекција уметничких предмета, већ збирка строго одабраних, илуминираних експоната високог ранга, као што су прстен цара Душана, Мирослављево јеванђеље, накит краљице Теодоре, а били су прецизно распоређени по спратовима, хронолошким редом. Замишљено је да наш средњи век буде представљен по собама где би наши значајни манастири имали своје покретне поставке. У приземљу је био наш богати стари век (винчанска култура, келтски и римски период), да би горњи спрат био посвећен савременој уметности, не само нашег него и значајног европског сликарства. С жаром и предузимљивошћу Милан Кашанин је по европским метрополама куповао вредне слике (Реноара, Короа, Дерена, Тулуза Лотрека, Матиса...). Јасно усмерење је било да се не сабира само национална, локална уметност, већ да се досегне ранг европског музеја, где би се сопствена дела видела у широј перспективи и била мерена највишим критеријумима.
Организовао је репрезентативне изложбе модерног француског сликарства, савремене данске уметности и величанствену изложбу италијанског портрета кроз векове, са ремек-делима највећих уметника још од римског доба. То су били дани када су Тицијан, Микеланђело, Ђорђоне, Верокио, Рафаел, Ботичели, све до савременика Ђузепеа Грациозиа, аутора Мусолинијевог портрета, посетили Београд.
Оснивач је и уредник часописа ''Уметнички преглед'', који ни до данас по квалитету није превазиђен. Кроз буру Другог светског рата сачувао је целокупну збирку Музеја, да би 1945. године грубо био разрешен дужности, задобивши стигму издајника.
У међуратном периоду јављају се уметници који осећају тескобу академизма, с једне стране, и незадовољство исходиштима модерне, с друге. Кашанин је у Паризу био ученик чувеног медијевалисте Емила Мала и Ренеа Шнедера, стручњака за новију историју. Читао је Монтења, али очаравали су га и Пол Моран, Шарл Пеги, Хаксли и Унамуно, Ремизов и Шестов, кога је и лично упознао. У Паризу је откривао Русију у егзилу и заувек се за њу везао оженивши се Катарином, ћерком наших 'белих' Руса.
Париз емиграната и центар сликарства, много незадовољства а мало одговора. Шарл Морас и ''Аксион франсе'' траже друге хоризонте. Једна другачија Европа лагано сазрева. Традиција Европе добија нови израз. Нова светлост се јавља и нестаје у трагичној олуји Другог рата, да би све згасло у мору демокртије и комунизма. Кашанин неуморно упија живот Париза, а коју годину касније и живот многих европских метропола, тражећи слике за Музеј кнеза Павла и отварајући наше изложбе на страни. Страна су му левичарска убеђења модерне.
Са чувеним византологом Габријелом Мијеом путује Србијом, по нашим манастирима и дворовима. Тада му се указују обриси велике теме о нашој средњовековној уметности, којом ће се бавити целог живота. Никада у литератури о средњем веку није то доба тако засијало као испод пера Милана Кашанина. ''Српска књижевност у средњем веку'' и ''Камена открића'' само су делови никада довршене синтезе о нашој средњовековној уметности, од IX века па до пропасти, средином XV века. Наш средњи век нашао је у Кашанину свога тумача. Нико пре њега није тако видео високе идеале државе и вере у расутим развалинама нашега средњег века. Смело је повезивао архитектуру и књижевност, фреске и идеологију, лепоту језика и рат за државу. ''Иако су до нас дошли само остаци остатака, још увек се виде две значајне особине тих фресака: хеленистичка традиција и високи сликарски квалитети. У тимпану западног портала ове цркве, коју је подигао велики жупан Стефан Немања у част своје победе над византијском војском, џиновска фигура светог Ђорђа, 'брзог помоћника у биткама', има сву достојанственост античких коњаника, а залепршани плашт на њему сву лепоту крила античких победа.''
Човек многих талената, Милан Кашанин је, као скоро сви најбољи Срби, платио високу цену за своју доследност. Велики историчар уметности средњега века, зналац савременог сликарства, књижевник, есејиста, директор јединствено замишљеног Музеја кнеза Павла, уредник ''Уметничког погледа'', директор Галерије фресака, после Другог светског рата доживео је успон и страдање које на мало коме не остављају трага.
Крај Другог рата дочекује као бескућник са спаљеним рукописима, бива истеран из Музеја кнеза Павла, тада Народног музеја, у који је уложио читавог себе. Проглашен квислингом и издајником, скрајнут са културне сцене, стоички подноси ударце и пише дела без премца, без којих би наша култура сигурно била сиромашнија.
Ништа од огорчености и резигнације нећете срести у делу тога постојаног човека, који као да је знао да и страдање чини срећу јер доноси спознају. ''Можда је мој живот био тежак, али сигурно био је срећан.'' Озарен неком унутрашњом светлошћу, зрачио је чврстином човека убеђеног у виши смисао живота. Био је посвећен у тајну лепоте, свестан да је непобедив онај који је поседује.
Књижевни и научни рад
Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело је Судбине и људи (1968), дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности.
Кашанин је био свестан значаја онога што је радио, о чему сведоче и ове његове речи: „Веома је важно изучавати и упознавати нашу културно-историјску прошлост, на коју можемо бити поносни. Своју прошлост не проучавају само они који је немају или се, пак, ње стиде”. А колико је ценио српску средњовековну књижевност сведочи и његов суд о Јефимијиној „Похвали кнезу Лазару”, за коју каже да је светска вредност и да је равна свакој великој светској литератури.
Милан Кашанин, (21. фебруар (стари кал.) 1895 Бели Манастир, Барања - 1981), српски књижевник, књижевни критичар, ликовни критичар, историчар уметности и полиглот.
Одличан познавалац светског и српског сликарства и управник Музеја кнеза Павла. Посетио је и упознао скоро све светске музеје. За време Другог светског рата спасао је све пуковске заставе из Првог светског рата. Својевремено веома присутан и цењен у српској културној јавности, послератна власт га проглашава колаборационистом, прећуткујући га и не признавши његову величину и значај.
Као ученик био је миљеник новосадског професора Јована Грчића, као и Тихомира Остојића. Већ као средњошколац занимао се за француску књижевност, Пруста, Клодела и приповедача Пола Морана. 1910. почео је да сарађује у новосадском Бранику, затим сомборској Слоги, загребачким гласилима Савременику и Књижевном југу, а затим и другим водећим часописима. Његово примарно занимање била је уметност, али се огледао и као књижевник и књижевни критичар. Захваљујући свом великом познавању уметности водио је три српске еминентне културне установе: Музеј кнеза Павла, Музеј савремене уметности и Галерију фресака. Као књижевнику и критичару највише му је импоновао стил Слободана Јовановића, Јована Дучића и Љубомира Недића, које је сматрао за „најбоље стилисте у прози које је дао српски народ.
Својим изузетним образовањем и отменошћу, органским спајањем врхунског српског и врхунског европског, самопоштовањем и самопоуздањем, снагом да без роптања издржи тешке неправде и клевете, не губећи при том свој пут и не изневеравајући своју идеју – овај великан културе представља узор какав нам је данас потребнији него икад.
Милан Кашанин је рођен 1895. године у Барањи, припадао је онима које у Европи зову ''изгубљена генерација'', онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио (Милош Црњански, Растко Петровић, Тодор Манојловић...). Са студија историје уметности у Паризу враћа се 1923. године. Године 1927. постаје кустос и управник Музеја савремене уметности у Београду, а од 1936. директор Музеја кнеза Павла, све до 1945. Тада остаје без стана, који је у борби уништен са свим рукописима, без посла, да би 1950. постао директор Галерије фресака у Београду.
Година 1945. јасно дели његов живот надвоје. До тада све што је предузимао полазило му је за руком, а од тада је био у немилости. Да тако није било, можда не би ни настала његова најзначајнија дела о српском средњем веку. Међутим, трагичност изузетних људи мери се оним што су били способни да ураде, по сопственом потенцијалу, а нису урадили. Таленат и способност Кашанина дошли су до пуног израза у сусрету са просвећеним кнезом Павлом, јединственом сусрету и у европским размерама. Основали су Музеј кнеза Павла. То није била механичка колекција уметничких предмета, већ збирка строго одабраних, илуминираних експоната високог ранга, као што су прстен цара Душана, Мирослављево јеванђеље, накит краљице Теодоре, а били су прецизно распоређени по спратовима, хронолошким редом. Замишљено је да наш средњи век буде представљен по собама где би наши значајни манастири имали своје покретне поставке. У приземљу је био наш богати стари век (винчанска култура, келтски и римски период), да би горњи спрат био посвећен савременој уметности, не само нашег него и значајног европског сликарства. С жаром и предузимљивошћу Милан Кашанин је по европским метрополама куповао вредне слике (Реноара, Короа, Дерена, Тулуза Лотрека, Матиса...). Јасно усмерење је било да се не сабира само национална, локална уметност, већ да се досегне ранг европског музеја, где би се сопствена дела видела у широј перспективи и била мерена највишим критеријумима.
Организовао је репрезентативне изложбе модерног француског сликарства, савремене данске уметности и величанствену изложбу италијанског портрета кроз векове, са ремек-делима највећих уметника још од римског доба. То су били дани када су Тицијан, Микеланђело, Ђорђоне, Верокио, Рафаел, Ботичели, све до савременика Ђузепеа Грациозиа, аутора Мусолинијевог портрета, посетили Београд.
Оснивач је и уредник часописа ''Уметнички преглед'', који ни до данас по квалитету није превазиђен. Кроз буру Другог светског рата сачувао је целокупну збирку Музеја, да би 1945. године грубо био разрешен дужности, задобивши стигму издајника.
У међуратном периоду јављају се уметници који осећају тескобу академизма, с једне стране, и незадовољство исходиштима модерне, с друге. Кашанин је у Паризу био ученик чувеног медијевалисте Емила Мала и Ренеа Шнедера, стручњака за новију историју. Читао је Монтења, али очаравали су га и Пол Моран, Шарл Пеги, Хаксли и Унамуно, Ремизов и Шестов, кога је и лично упознао. У Паризу је откривао Русију у егзилу и заувек се за њу везао оженивши се Катарином, ћерком наших 'белих' Руса.
Париз емиграната и центар сликарства, много незадовољства а мало одговора. Шарл Морас и ''Аксион франсе'' траже друге хоризонте. Једна другачија Европа лагано сазрева. Традиција Европе добија нови израз. Нова светлост се јавља и нестаје у трагичној олуји Другог рата, да би све згасло у мору демокртије и комунизма. Кашанин неуморно упија живот Париза, а коју годину касније и живот многих европских метропола, тражећи слике за Музеј кнеза Павла и отварајући наше изложбе на страни. Страна су му левичарска убеђења модерне.
Са чувеним византологом Габријелом Мијеом путује Србијом, по нашим манастирима и дворовима. Тада му се указују обриси велике теме о нашој средњовековној уметности, којом ће се бавити целог живота. Никада у литератури о средњем веку није то доба тако засијало као испод пера Милана Кашанина. ''Српска књижевност у средњем веку'' и ''Камена открића'' само су делови никада довршене синтезе о нашој средњовековној уметности, од IX века па до пропасти, средином XV века. Наш средњи век нашао је у Кашанину свога тумача. Нико пре њега није тако видео високе идеале државе и вере у расутим развалинама нашега средњег века. Смело је повезивао архитектуру и књижевност, фреске и идеологију, лепоту језика и рат за државу. ''Иако су до нас дошли само остаци остатака, још увек се виде две значајне особине тих фресака: хеленистичка традиција и високи сликарски квалитети. У тимпану западног портала ове цркве, коју је подигао велики жупан Стефан Немања у част своје победе над византијском војском, џиновска фигура светог Ђорђа, 'брзог помоћника у биткама', има сву достојанственост античких коњаника, а залепршани плашт на њему сву лепоту крила античких победа.''
Човек многих талената, Милан Кашанин је, као скоро сви најбољи Срби, платио високу цену за своју доследност. Велики историчар уметности средњега века, зналац савременог сликарства, књижевник, есејиста, директор јединствено замишљеног Музеја кнеза Павла, уредник ''Уметничког погледа'', директор Галерије фресака, после Другог светског рата доживео је успон и страдање које на мало коме не остављају трага.
Крај Другог рата дочекује као бескућник са спаљеним рукописима, бива истеран из Музеја кнеза Павла, тада Народног музеја, у који је уложио читавог себе. Проглашен квислингом и издајником, скрајнут са културне сцене, стоички подноси ударце и пише дела без премца, без којих би наша култура сигурно била сиромашнија.
Ништа од огорчености и резигнације нећете срести у делу тога постојаног човека, који као да је знао да и страдање чини срећу јер доноси спознају. ''Можда је мој живот био тежак, али сигурно био је срећан.'' Озарен неком унутрашњом светлошћу, зрачио је чврстином човека убеђеног у виши смисао живота. Био је посвећен у тајну лепоте, свестан да је непобедив онај који је поседује.
Књижевни и научни рад
Кашанин је писао и приповетке и романе, нарочито у младости, бавио се историјом уметности, али је главни допринос дао књижевно-историјској есејистици. Његово најбоље дело је Судбине и људи (1968), дванаест огледа о српским писцима 19. и 20. столећа. Аутор је до сада најпотпуније и најчитљивије историје српске средњовековне књижевности.
Кашанин је био свестан значаја онога што је радио, о чему сведоче и ове његове речи: „Веома је важно изучавати и упознавати нашу културно-историјску прошлост, на коју можемо бити поносни. Своју прошлост не проучавају само они који је немају или се, пак, ње стиде”. А колико је ценио српску средњовековну књижевност сведочи и његов суд о Јефимијиној „Похвали кнезу Лазару”, за коју каже да је светска вредност и да је равна свакој великој светској литератури.
Милан Кашанин, (21. фебруар (стари кал.) 1895 Бели Манастир, Барања - 1981), српски књижевник, књижевни критичар, ликовни критичар, историчар уметности и полиглот.
Одличан познавалац светског и српског сликарства и управник Музеја кнеза Павла. Посетио је и упознао скоро све светске музеје. За време Другог светског рата спасао је све пуковске заставе из Првог светског рата. Својевремено веома присутан и цењен у српској културној јавности, послератна власт га проглашава колаборационистом, прећуткујући га и не признавши његову величину и значај.
Као ученик био је миљеник новосадског професора Јована Грчића, као и Тихомира Остојића. Већ као средњошколац занимао се за француску књижевност, Пруста, Клодела и приповедача Пола Морана. 1910. почео је да сарађује у новосадском Бранику, затим сомборској Слоги, загребачким гласилима Савременику и Књижевном југу, а затим и другим водећим часописима. Његово примарно занимање била је уметност, али се огледао и као књижевник и књижевни критичар. Захваљујући свом великом познавању уметности водио је три српске еминентне културне установе: Музеј кнеза Павла, Музеј савремене уметности и Галерију фресака. Као књижевнику и критичару највише му је импоновао стил Слободана Јовановића, Јована Дучића и Љубомира Недића, које је сматрао за „најбоље стилисте у прози које је дао српски народ.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Nikola Bizumić - Pronalazač mašinice za šišanje
(1823 - 1906)
Pronalazač popularne "nularice", konstruktor mašine za šišanje, najrasprostranjenijeg alata berberske struke na našoj planeti, rodio se u siromašnoj porodici u Neradinu 1823. godine.
Posle školovanja u rodnom mestu. odlazi u Irig da uči berberski zanat. Još u Irigu je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi unapredila berbrsku delatnost, odnosno ubrzala postupak prilikom sisanja, jer je tadašnjim majstorima šišanje makazama oduzimalo dosta vremena, što je samo po sebi smanjivalo i broj lica koja su želela biti ošišana, pa je zarada bila manja. Kod svog majstora nije naišao na razumcvanje, pa ga je zbog svog "fanataziranja" napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit. Njemu je tada zatrebalo 100 forinti da napravi i patentira svoje konstruktorsko delo. Sremci ne samo što mu nisu dali tu pozajmicu, nego su i šale zbijali sa njim.
Gotovo praznog novčanika napušta svoj zavičaj 1855. godine, a samo deceniju kasnije 1865, berbernice širom Evrope prepunile su mašine za šišanje, izumiteljske otkriće našeg zemljaka. U Londonu gde se nastanio, našao je finansijere za svoj izum, a odmah je niklo i nekoliko fabrika za proizvodnju. Uzeo je pseudonim Džon Smit, da bi lakše uspeo u svetu biznisa, a njegova materijalna dobra munjevito su se nagomilavala. Pored nebrojano mnogo akcija u fabrikama i bankama imao je izuzetno lepu i atraktivnu vilu u otmenoj londonskoj četvrti. Astronomskim ciframa merila se vrednost njegovog bogatstva.
Kada je umro u Londonu 1906. godine, njegova imovina je procenjena na 22 miliona funti sterlinga, što bi danas nekoliko desetina **** bilo više, svakako i od budžeta vascele naše države.
Spletom nesrećnih okolnosti ili bolje reći nemarom sreskih vlasti u Irigu, ova finansijska imperija ostala je vlasništvo britanske države, iako je svojim testamentom "do šestog kolena" sve ostavio svojim rođacima u Neradinu. Naime, godinu dana posle njegove smrti vlasti Engleske su tražile naslednike neradinskog brice u Irigu, sreskom centru, ali im je iz fruškogorske prestonice stigao odgovor "da takvi (Bizumići) ne postoje u Irigu". Slučajno ili namerno, tek iriške birokrate su ne samo porodicu Bizumić uskratile za veliko nasledstvo, već i sprečile veliki upliv finansijskih sredstava, iz zaostavštine maštovitog Fruškogorca, u samu državu.
(1823 - 1906)
Pronalazač popularne "nularice", konstruktor mašine za šišanje, najrasprostranjenijeg alata berberske struke na našoj planeti, rodio se u siromašnoj porodici u Neradinu 1823. godine.
Posle školovanja u rodnom mestu. odlazi u Irig da uči berberski zanat. Još u Irigu je došao na ideju da konstruiše mašinu koja bi unapredila berbrsku delatnost, odnosno ubrzala postupak prilikom sisanja, jer je tadašnjim majstorima šišanje makazama oduzimalo dosta vremena, što je samo po sebi smanjivalo i broj lica koja su želela biti ošišana, pa je zarada bila manja. Kod svog majstora nije naišao na razumcvanje, pa ga je zbog svog "fanataziranja" napustio i prešao u Rumu, gde je 1836. godine položio kalfenski ispit. Njemu je tada zatrebalo 100 forinti da napravi i patentira svoje konstruktorsko delo. Sremci ne samo što mu nisu dali tu pozajmicu, nego su i šale zbijali sa njim.
Gotovo praznog novčanika napušta svoj zavičaj 1855. godine, a samo deceniju kasnije 1865, berbernice širom Evrope prepunile su mašine za šišanje, izumiteljske otkriće našeg zemljaka. U Londonu gde se nastanio, našao je finansijere za svoj izum, a odmah je niklo i nekoliko fabrika za proizvodnju. Uzeo je pseudonim Džon Smit, da bi lakše uspeo u svetu biznisa, a njegova materijalna dobra munjevito su se nagomilavala. Pored nebrojano mnogo akcija u fabrikama i bankama imao je izuzetno lepu i atraktivnu vilu u otmenoj londonskoj četvrti. Astronomskim ciframa merila se vrednost njegovog bogatstva.
Kada je umro u Londonu 1906. godine, njegova imovina je procenjena na 22 miliona funti sterlinga, što bi danas nekoliko desetina **** bilo više, svakako i od budžeta vascele naše države.
Spletom nesrećnih okolnosti ili bolje reći nemarom sreskih vlasti u Irigu, ova finansijska imperija ostala je vlasništvo britanske države, iako je svojim testamentom "do šestog kolena" sve ostavio svojim rođacima u Neradinu. Naime, godinu dana posle njegove smrti vlasti Engleske su tražile naslednike neradinskog brice u Irigu, sreskom centru, ali im je iz fruškogorske prestonice stigao odgovor "da takvi (Bizumići) ne postoje u Irigu". Slučajno ili namerno, tek iriške birokrate su ne samo porodicu Bizumić uskratile za veliko nasledstvo, već i sprečile veliki upliv finansijskih sredstava, iz zaostavštine maštovitog Fruškogorca, u samu državu.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Patrijarh sa knjigom i mačem
VLADIKA sremski Vasilije osveštao je ove jeseni grobove šestorice srpskih veledostojnika, koji su decenijama bili praktično skriveni ispod poda Saborne crkve sv. Nikole u Novom Sadu. Među njima i grobnicu jednog od najznačajnijih srpskih duhovnih i svetovnih vođa, patrijarha Josifa
Rajačića.
Ove godine otvoren je u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima, gde je stolovao, i Naučno-memorijalni centar "Patrijarh Josif Rajačić". Njega istoričari svrstavaju na četvrto mesto, prema značaju za srpski narod, iza Svetog Save, a nacionalni stratezi u sam vrh stvaraoca srpske nacije, duha i kulture.
Revolucionarne 1848. godine, Srbi su u tadašnjoj Austrougarskoj, u Sremskim Karlovcima, ponovo dobili patrijarha. Na majskoj Skupštini te godine proglašena je autonomija Vojvodine Srpske. To je kasnije bilo osnov da Vojvodina 1918. godine pripadne Srbiji.
Josif Rajačić je bio patrijarh sa krstom, knjigom i sabljom. Postavljen je za "privremenog upravitelja naroda", kako se sam potpisivao. Na čelu odvažnog i oduševljenog pokreta narodnog, koji se borio za svoj identitet i jezik, došao je čovek koji je želeo, mogao i postigao da se izmeni do tada bedna slika srpskog naroda u Evropi.
Patrijarh borbu za prava svog naroda vodi u parlamentima Pešte, Požuna, Beča i Zagreba, izbegavajući svaki oblik ratnih sukoba. Obrazovanjem, kulturom i znanjem uspeo je da izjednači srpsku veru i naciju sa ostalim narodima i verama u Austrougarskoj monarhiji. Uzgred rečeno, govorio je pet jezika, nemački, francuski, ruski, grčki, a tečno je govorio i latinski.
Uspeo je da ubedi Evropu da je pravoslavna vera hrišćanska i da nije grkonesjedinjena ili šizmatična, i da je jednaka svim drugim Hristovim priznatim verama. Uverio ih je da je srpski narod pogrdno i netačno nazivati Racima, Vlasima, Ilirima i nekim drugim imenima.
Patrijarh je izgradio mnoge škole, motivisao je ugledne ljude da šalju decu na poznate evropske univerzitete, u Sremskim Karlovcima je osnovao štampariju... Godine 1848. je Vojvodina dobila vojvodu Stefana Šupljikca, a srpski narod patrijarha. Posle smrti vojvode, Rajačić je preuzeo i svetovnu funkciju.
Njegova zakletva šajkaškim odredima je ostala upamćena. Pre borbe on zaklinje svakog pravoslavnog sina da bez krajnje nužde ne robi, kolje, pali i seče, proklinje svakoga koji bi nevinu krv prolio, koji nevinost i ženama i devojkama ne brani, koji ne čuva ni plod i muku svog sugrađanina, ma koje vere i nacije on bio. Ostale su zabeležene njegove reči: "Budite dični junaci i srpske slave dostojni."
Nepoznato je da je u Evropi do danas i jedan crkveni veledostojnik ili državnik takvu zakletvu održao. Ponovo, savremenim rečnikom - bio je preteča ulaska u demokratski svet Evrope. Bio je svestan da od njegovog ugleda zavisi i mišljenje o njegovom narodu. Patrijaršijski dvor je uredio po ugledu na zapadne dvorove, uveo gardu, protokol i pisani kuvar koji je kasnije nazvan "Prvi srpski kuvar".
Patrijarhov dvor posećivali su carevi, kraljevi, kneževi, banovi, biskupi, diplomate i vojskovođe. Bio je veliki prijatelj kneza Aleksandra Karađorđevića i njegov savetnik. Ustoličio je bana Josifa Jelačića na hrvatski presto i uspostavio odlične odnose sa svim slovenskim narodima, Česima, Poljacima, Rusima i drugima. U to vreme Srbi su bili primer pravedne borbe i svetionik slobode i časti.
- Naš cilj je da se istraži istorija srpskog naroda u austrougarskoj monarhiji, a posebno uloga patrijarha Rajačića - govori Petar baron Rajačić, potomak čuvenog patrijarha, predsednik Memorijalnog centra. - U rodnim Lučanima i u Sremskim Karlovcima nameravamo da podignemo spomenik ovom velikanu.
RODOM IZ LIKE
PATRIJARH Rajačić rođen je u ličkom mestu Lučane, kod Brinja, 1785, a umro je 1. decembra 1861. godine u Sremskim Karlovcima, gimnaziju je završio u Karlovcima, filozofiju u Segedinu, a studije lepe književnosti i drugih viših nauka u Beču. Bio je vladika dalmatinski sa sedištem u Šibeniku, a zatim premešten za episkopa u Vršcu, da bi 1842. ustoličen za mitropolita u Sremskim Karlovcima. Sada, 1. decembra izaći će prvi broj časopisa "Arhiv", koji je svojevrsni nastavak slične Ruvarčeve edicije, na čelu uređivačkog odbora je akademik Slavko Gavrilović, a pripremao ga je i akademik Dejan Medaković.
VLADIKA sremski Vasilije osveštao je ove jeseni grobove šestorice srpskih veledostojnika, koji su decenijama bili praktično skriveni ispod poda Saborne crkve sv. Nikole u Novom Sadu. Među njima i grobnicu jednog od najznačajnijih srpskih duhovnih i svetovnih vođa, patrijarha Josifa
Rajačića.
Ove godine otvoren je u Patrijaršijskom dvoru u Sremskim Karlovcima, gde je stolovao, i Naučno-memorijalni centar "Patrijarh Josif Rajačić". Njega istoričari svrstavaju na četvrto mesto, prema značaju za srpski narod, iza Svetog Save, a nacionalni stratezi u sam vrh stvaraoca srpske nacije, duha i kulture.
Revolucionarne 1848. godine, Srbi su u tadašnjoj Austrougarskoj, u Sremskim Karlovcima, ponovo dobili patrijarha. Na majskoj Skupštini te godine proglašena je autonomija Vojvodine Srpske. To je kasnije bilo osnov da Vojvodina 1918. godine pripadne Srbiji.
Josif Rajačić je bio patrijarh sa krstom, knjigom i sabljom. Postavljen je za "privremenog upravitelja naroda", kako se sam potpisivao. Na čelu odvažnog i oduševljenog pokreta narodnog, koji se borio za svoj identitet i jezik, došao je čovek koji je želeo, mogao i postigao da se izmeni do tada bedna slika srpskog naroda u Evropi.
Patrijarh borbu za prava svog naroda vodi u parlamentima Pešte, Požuna, Beča i Zagreba, izbegavajući svaki oblik ratnih sukoba. Obrazovanjem, kulturom i znanjem uspeo je da izjednači srpsku veru i naciju sa ostalim narodima i verama u Austrougarskoj monarhiji. Uzgred rečeno, govorio je pet jezika, nemački, francuski, ruski, grčki, a tečno je govorio i latinski.
Uspeo je da ubedi Evropu da je pravoslavna vera hrišćanska i da nije grkonesjedinjena ili šizmatična, i da je jednaka svim drugim Hristovim priznatim verama. Uverio ih je da je srpski narod pogrdno i netačno nazivati Racima, Vlasima, Ilirima i nekim drugim imenima.
Patrijarh je izgradio mnoge škole, motivisao je ugledne ljude da šalju decu na poznate evropske univerzitete, u Sremskim Karlovcima je osnovao štampariju... Godine 1848. je Vojvodina dobila vojvodu Stefana Šupljikca, a srpski narod patrijarha. Posle smrti vojvode, Rajačić je preuzeo i svetovnu funkciju.
Njegova zakletva šajkaškim odredima je ostala upamćena. Pre borbe on zaklinje svakog pravoslavnog sina da bez krajnje nužde ne robi, kolje, pali i seče, proklinje svakoga koji bi nevinu krv prolio, koji nevinost i ženama i devojkama ne brani, koji ne čuva ni plod i muku svog sugrađanina, ma koje vere i nacije on bio. Ostale su zabeležene njegove reči: "Budite dični junaci i srpske slave dostojni."
Nepoznato je da je u Evropi do danas i jedan crkveni veledostojnik ili državnik takvu zakletvu održao. Ponovo, savremenim rečnikom - bio je preteča ulaska u demokratski svet Evrope. Bio je svestan da od njegovog ugleda zavisi i mišljenje o njegovom narodu. Patrijaršijski dvor je uredio po ugledu na zapadne dvorove, uveo gardu, protokol i pisani kuvar koji je kasnije nazvan "Prvi srpski kuvar".
Patrijarhov dvor posećivali su carevi, kraljevi, kneževi, banovi, biskupi, diplomate i vojskovođe. Bio je veliki prijatelj kneza Aleksandra Karađorđevića i njegov savetnik. Ustoličio je bana Josifa Jelačića na hrvatski presto i uspostavio odlične odnose sa svim slovenskim narodima, Česima, Poljacima, Rusima i drugima. U to vreme Srbi su bili primer pravedne borbe i svetionik slobode i časti.
- Naš cilj je da se istraži istorija srpskog naroda u austrougarskoj monarhiji, a posebno uloga patrijarha Rajačića - govori Petar baron Rajačić, potomak čuvenog patrijarha, predsednik Memorijalnog centra. - U rodnim Lučanima i u Sremskim Karlovcima nameravamo da podignemo spomenik ovom velikanu.
RODOM IZ LIKE
PATRIJARH Rajačić rođen je u ličkom mestu Lučane, kod Brinja, 1785, a umro je 1. decembra 1861. godine u Sremskim Karlovcima, gimnaziju je završio u Karlovcima, filozofiju u Segedinu, a studije lepe književnosti i drugih viših nauka u Beču. Bio je vladika dalmatinski sa sedištem u Šibeniku, a zatim premešten za episkopa u Vršcu, da bi 1842. ustoličen za mitropolita u Sremskim Karlovcima. Sada, 1. decembra izaći će prvi broj časopisa "Arhiv", koji je svojevrsni nastavak slične Ruvarčeve edicije, na čelu uređivačkog odbora je akademik Slavko Gavrilović, a pripremao ga je i akademik Dejan Medaković.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Bogdan Maglić (1928-)
Po završetku studija fizike na Beogradskom univezitetu 1950. godine, zaposlio se u Institutu "Vinča" u Vinči kod Beograda, odakle je 1956. godine otišao u Ameriku (SAD) kao stipendista UNESKO-a, u Masačusetski institut za tehnologiju (MIT). Magistrirao je 1955. godine na Univerzitetu u Liverpulu, a doktorirao 1959. godine na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Na Kalifornijskom univerzitetu radi od 1961. godine, gde otkriva elementarnu česticu "omega pi mezon", za koju se tada verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena. Dokumentaciju o tome otkriću zaveštao je Istorijskom arhivu u Somboru ....
Po završetku studija fizike na Beogradskom univezitetu 1950. godine, zaposlio se u Institutu "Vinča" u Vinči kod Beograda, odakle je 1956. godine otišao u Ameriku (SAD) kao stipendista UNESKO-a, u Masačusetski institut za tehnologiju (MIT). Magistrirao je 1955. godine na Univerzitetu u Liverpulu, a doktorirao 1959. godine na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Na Kalifornijskom univerzitetu radi od 1961. godine, gde otkriva elementarnu česticu "omega pi mezon", za koju se tada verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena. Dokumentaciju o tome otkriću zaveštao je Istorijskom arhivu u Somboru ....
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Др.Тихомир Ђорђевић , пионир етнологије у Србији
Етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Слика:TihomirDjordjevic.jpg
Тихомир Ђорђевић
(Књажевац 19. фебруар 1868 – Београд 28. мај 1944)
Завршио је историјски-филолошки одсек Велике школе у Београду, а студирао у Бечу и Минхену, где је докторирао 1902. године.
Ђорђевићев опус је велики - број његових радова је око седам стотина. Ђорђевићева интересовања била су веома широка и различита и крећу се од детаљних анализа народног живота Срба, преко етнографских истраживања живота других народа у Србији (Цигана,Влаха,Цинцара, Грка,Черкеза итд..) до фолклористичких и социолошких студија не само Србије, већ и Балкана.
Иако није био антрополог, први је научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију.
Године 1908. је кроз рад Незнано гробље у Жагубици, показао да су стара гробља, некрополе, извор примарних података за многе науке[1]. У књизи Ђорђревић наглашава да подаци, до којих се долази изучавањем скелета и гробних прилога, практично представљају једини извор елемената о грађи, изгледу и начину живота људи у одређеном периоду прошлости.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије
19. фебруара 1921, а за редовног 16. фебруара 1937.
Најважнија штампана дела:
Тихомир Ђорђевић је први модерни фолклориста у нас, први који је у пракси примењивао најновија искуства европске и светске фолклористичке науке. У својим радовима је превасходно проучавао народни живот и обичаје српскога народа..
Одржавао је многа предавања у свету (Лондон, Париз) о Србији, њеној историји, народу и фолклору, упознавајући на тај начин енглеску и француску нацију „са малом и ратом опустошеном Србијом и ширећи за њу интересовање и љубав“.
Имао је храбрости да веома млад крене сопственим путем, да буде први у нас који ће све области народнога живота и стваралаштва проучавати по модерним научним принципима и методама, користећи подједнако савесно и успешно податке са терена, из архива, из наше и стране стручне литературе.
Као изврстан познавалац тадашње савремене етнологије, фолклористике, домаће и стране литературе, Тихомир Ђорђевић је са својом расправом о српским играма урадио пионирско дело у српској етнокореологији.
У нашу стручну праксу увео је методу упитника , анкету, односно, како вели, упутстава . Управо упутствима за прикупљање података о одређеним обичајима и грађом на основу таквих упутстава обиловаће часопис ,,Караџић"-лист за српски народни живот, обичаје и предање који Ђорђевић покреће у Алексинцу 1899. године.
Да би се сачувале, покупиле или расветлиле све тековине народа, у поменутом часопису је установио и неговао многе сталне рубрике: народно предање о местима, Краљевић Марко у народном предању, српске народне песме, српске народне приповетке, српске народне загонетке, српске народне пословице, српске народне клетве, српске народне заклетве, правни обичаји у Срба, музички обичаји у Срба, ловачки обичаји у Срба, животиње и биље у народном предању, технолошки обичаји у Срба, медицински обилаји у Срба .
Посебно место у Ђорђевићевом научном раду представља обимна расправа о српским народним играма , штампана у IX књизи Српскога етнографског зборника 1907. године.
Ђорђевићева расправа је пионирско дело у науци Јужних Словена.
Истина је да је Ђорђевић имао и претходнике и узоре у Вуку Караџићу и Милану Ђ. Милићевићу, али он је отишао много даље од својих претходника. Предложио је класификацију народних игара .
Увео је у научну терминологију појам орске игре, отпочео је етнокореолошка и фолклористичка истраживања трагајући за већ ишчезлим орским песмама итд. Расправа је написана још 1904. године као уводни део за збирку игара Луке Грђића Бјелокосића. Године 1984. радови о српским народним играма и српском фолклору уопште постају део четврте књиге ,,Наш народни живот" .
Након уводног разматрања шта је игра , Ђорђевић излаже следећу класификацију народних игара:
витешке игре
забавне игре
игре духа
игре за добит
орске игре (световне и религиозне)
Да је био свестан тешког задатка класификовања, говоре следеће речи: „Направити један шематски преглед и деобу игара од најпростијих до најсложенијих и најразличитијих, веома је мучан посао, и апсолутно тачно изведен изгледа ми немогућ, јер игре, иако најразличитије врсте, прелазе једна у другу, елементи једне врсте игара налазе се и код других и обратно, те то веома отежава свако потпуно и апсолутно систематисање и деобу“ (поглавље Српске народне игре у књизи Наш народни живот IV, Београд, 1984).
Прихватајући његову класификацију, нижу се једна за другом књиге дела његових следбеника и радови наредних етнокореолога...
Поред груписања игара, Ђорђевић је у својој књизи Наш народни живот ИВ дао бројне податке о нашим играма, играма старих цивилизација и других европских народа. Његов рад је постао незаобилазни извор за проучавање традиционалних игара.
Тихомир Ђорђевић је радио као редовни професор етнологије на Филозофском факултету у Београду.
Године 1932. постаје редовни члан Српске академије наука.
Његов корпус текстова под заједничким насловом Наш народни живот (I-XI, 1907) представља сјајан увод у упознавање народних обичаја, веровања, стваралаштва.
Године 1984. текстови су прештампани у четири књиге. Списак Ђорђевићевих радова износи преко седам стотина библиографских јединица.
Подаци из:Ненад Љубинковић, „Живот и дело Тихомира Р. Ђорђевића“,
Наш народни живот , ИВ, Просвета, Београд, 1984, 275-290.
О Ђорђевићевом изучавању медицинских прилика у Србији види:
http://www.rastko.org.yu/antropologi.../sknezevic.pdf
О Ђорђевићевој заоставштини и легатима:
http://www.nbs.bg.ac.yu/view_file.php?file_id=518
О етнолошким проучавањима:
http://www.rastko.org.yu/antropologi.../npantelic.pdf
http://smederevska7.campware.org/loo...NrArticle=1318
Етнолог, фолклориста и културни историчар, професор београдског универзитета.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Слика:TihomirDjordjevic.jpg
Тихомир Ђорђевић
(Књажевац 19. фебруар 1868 – Београд 28. мај 1944)
Завршио је историјски-филолошки одсек Велике школе у Београду, а студирао у Бечу и Минхену, где је докторирао 1902. године.
Ђорђевићев опус је велики - број његових радова је око седам стотина. Ђорђевићева интересовања била су веома широка и различита и крећу се од детаљних анализа народног живота Срба, преко етнографских истраживања живота других народа у Србији (Цигана,Влаха,Цинцара, Грка,Черкеза итд..) до фолклористичких и социолошких студија не само Србије, већ и Балкана.
Иако није био антрополог, први је научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију.
Године 1908. је кроз рад Незнано гробље у Жагубици, показао да су стара гробља, некрополе, извор примарних података за многе науке[1]. У књизи Ђорђревић наглашава да подаци, до којих се долази изучавањем скелета и гробних прилога, практично представљају једини извор елемената о грађи, изгледу и начину живота људи у одређеном периоду прошлости.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије
19. фебруара 1921, а за редовног 16. фебруара 1937.
Најважнија штампана дела:
- Из Србије кнеза Милоша, I и II, 1922-1924
- Цигани у Србији, докторска дисертација
- Наш народни живот, (десет књига )
- Македонија, 1918.(данас једна од три најзначајније књиге о Јужној Србији)
Тихомир Ђорђевић је први модерни фолклориста у нас, први који је у пракси примењивао најновија искуства европске и светске фолклористичке науке. У својим радовима је превасходно проучавао народни живот и обичаје српскога народа..
Одржавао је многа предавања у свету (Лондон, Париз) о Србији, њеној историји, народу и фолклору, упознавајући на тај начин енглеску и француску нацију „са малом и ратом опустошеном Србијом и ширећи за њу интересовање и љубав“.
Имао је храбрости да веома млад крене сопственим путем, да буде први у нас који ће све области народнога живота и стваралаштва проучавати по модерним научним принципима и методама, користећи подједнако савесно и успешно податке са терена, из архива, из наше и стране стручне литературе.
Као изврстан познавалац тадашње савремене етнологије, фолклористике, домаће и стране литературе, Тихомир Ђорђевић је са својом расправом о српским играма урадио пионирско дело у српској етнокореологији.
У нашу стручну праксу увео је методу упитника , анкету, односно, како вели, упутстава . Управо упутствима за прикупљање података о одређеним обичајима и грађом на основу таквих упутстава обиловаће часопис ,,Караџић"-лист за српски народни живот, обичаје и предање који Ђорђевић покреће у Алексинцу 1899. године.
Да би се сачувале, покупиле или расветлиле све тековине народа, у поменутом часопису је установио и неговао многе сталне рубрике: народно предање о местима, Краљевић Марко у народном предању, српске народне песме, српске народне приповетке, српске народне загонетке, српске народне пословице, српске народне клетве, српске народне заклетве, правни обичаји у Срба, музички обичаји у Срба, ловачки обичаји у Срба, животиње и биље у народном предању, технолошки обичаји у Срба, медицински обилаји у Срба .
Посебно место у Ђорђевићевом научном раду представља обимна расправа о српским народним играма , штампана у IX књизи Српскога етнографског зборника 1907. године.
Ђорђевићева расправа је пионирско дело у науци Јужних Словена.
Истина је да је Ђорђевић имао и претходнике и узоре у Вуку Караџићу и Милану Ђ. Милићевићу, али он је отишао много даље од својих претходника. Предложио је класификацију народних игара .
Увео је у научну терминологију појам орске игре, отпочео је етнокореолошка и фолклористичка истраживања трагајући за већ ишчезлим орским песмама итд. Расправа је написана још 1904. године као уводни део за збирку игара Луке Грђића Бјелокосића. Године 1984. радови о српским народним играма и српском фолклору уопште постају део четврте књиге ,,Наш народни живот" .
Након уводног разматрања шта је игра , Ђорђевић излаже следећу класификацију народних игара:
витешке игре
забавне игре
игре духа
игре за добит
орске игре (световне и религиозне)
Да је био свестан тешког задатка класификовања, говоре следеће речи: „Направити један шематски преглед и деобу игара од најпростијих до најсложенијих и најразличитијих, веома је мучан посао, и апсолутно тачно изведен изгледа ми немогућ, јер игре, иако најразличитије врсте, прелазе једна у другу, елементи једне врсте игара налазе се и код других и обратно, те то веома отежава свако потпуно и апсолутно систематисање и деобу“ (поглавље Српске народне игре у књизи Наш народни живот IV, Београд, 1984).
Прихватајући његову класификацију, нижу се једна за другом књиге дела његових следбеника и радови наредних етнокореолога...
Поред груписања игара, Ђорђевић је у својој књизи Наш народни живот ИВ дао бројне податке о нашим играма, играма старих цивилизација и других европских народа. Његов рад је постао незаобилазни извор за проучавање традиционалних игара.
Тихомир Ђорђевић је радио као редовни професор етнологије на Филозофском факултету у Београду.
Године 1932. постаје редовни члан Српске академије наука.
Његов корпус текстова под заједничким насловом Наш народни живот (I-XI, 1907) представља сјајан увод у упознавање народних обичаја, веровања, стваралаштва.
Године 1984. текстови су прештампани у четири књиге. Списак Ђорђевићевих радова износи преко седам стотина библиографских јединица.
Подаци из:Ненад Љубинковић, „Живот и дело Тихомира Р. Ђорђевића“,
Наш народни живот , ИВ, Просвета, Београд, 1984, 275-290.
О Ђорђевићевом изучавању медицинских прилика у Србији види:
http://www.rastko.org.yu/antropologi.../sknezevic.pdf
О Ђорђевићевој заоставштини и легатима:
http://www.nbs.bg.ac.yu/view_file.php?file_id=518
О етнолошким проучавањима:
http://www.rastko.org.yu/antropologi.../npantelic.pdf
http://smederevska7.campware.org/loo...NrArticle=1318
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Ilija Turović - metohijski hajduk sa početka 19. veka
ŠEST DANA NA KRSTU
U dobrom delu Stare Srbije, u prvoj polovini 19. veka, turski odnosno šiptarski zulumi bili su u znatnoj meri suzbijeni, zaslugom dvojice metohijskih hajduka, Raka Đurića iz sela Rudnika kraj Kline i Ilije Turovića Krivodoljanina, čuvenoga Ili-Kuča, kako su ga Albanci zvali i u svojim pesmama slavili.
Oni ne samo da su proredili i umirili mnogobrojne turske i šiptarske sitne zulumćare nego su im pobili i takve istaknute buljukbaše i proslavljene junake kakvi su bili Sulejman Goska i Sulj-Kamiš, zvani Pero Muhamedovo. Srpska raja je tada slobodnije disala, a bolje dane doživeli su i Patrijaršija i Dečani.
To je potrajalo četvrt veka, a onda se negde 1860. godine Raku i Iliji dogodila nevolja. U planini, na tuđem terenu, zarobljeni neverovatno visokim snegom, dok je Rako bio još i bolestan, oni potražiše utočište kod Rugovaca, albanskih poturčenjaka, predaka Ibrahima Rugove, ali ih ovi prepoznaše, pa na prevaru ubiše bolesnog Raka, a Iliju savladaše i vezaše.
Stradanja srpskog hajduka Ilije Turovica
Čuveni buljukbaša Sulejman Koka, koji je posle smrti Sulj-Kamiša priželjkivao i vrebao pri-liku da se proglasi za šiptarskog Malog Cara, ovim je dočekao svoj trenutak. I uskoro je poveo krvavu procesiju preko cele Metohije, kroz svu Pećku, Đakovičku i Prizrensku nahiju, noseći na visoko podignutom kocu odsečenu Rakovu glavu i vodeći pretučenog i okovanog Ili-Kuča. U Prizrenu, na jednom zgodnom brežuljku, Turci i poturčenjaci prirediše Iliji golgotu. Neki autori kažu da je bio raspet na krstu, dok Marko Miljanov navodi da jeste bio raspet, ali ne na krstu nego na tri paralelno postavljena koca. Na njih su Iliju podigli i vezali: "za srednji je, preko prsi, bio svezan, a sa strane, za dva koca, ruke i noge, koliko su duge, raspeto svezane, raširene na desno i lijevo". Na četvrtom mnogo višem kocu bila je postavljena glava Raka Đurića tako da je raspeti hajduk uvek vidi.
Martirijum koji je usledio, po mnogo čemu je ličio na stradanja prvobitnih hrišćana, pa i po tome što je proslavio mučenika, a posramio mučitelje.
Ili-Kuču su, i na rukama i na nogama, zabadali pod nokte dugačke klince od lučevine, koje bi potom zapalili, tako da mu je telo bilo raspeto između četiri buktinje. Telo su mu, pak, opasivali vrelim obručima, goreli usijanim gvožđem, kidali komad po komad mesa ošrim kleštima... I sve to tražeći da oda imena jataka koji su hajduke skrivali, hranili i ugošćavali. Jer, Sulejman Koka je imao nameru da priredi krvavi spektakl masovnog kažnjavanja Srba, nepokorne raje koja se usudila da pomaže hajduke, odmetnike od cara.
Ilija mu je odgovorio da su oni, srpski haduci, Srbe branili od zulumćara i vraćali im oteto, ali ih nisu globili, uostalom, kao ni tursku sirotinju. Globu su uzimali samo od bogatih Turaka, što su oni uz svaku drugu čast davali sami, da bi bili pošteđeni. A ko nije hteo da da, tome su otimali. Kad bi trebalo da navodi imena, mogao bi da nabraja jedino turska, ali mu hajdučka čast ne dozvoljava ni to da čini. Zato će navesti jedno jedino, i to ime svoga mučitelja Sulejmana Koke koji, doduše, nije davao druge volje nego zato što je bio primoran.
Šest dana prizrenske golgote
Muke je Ilija podnosio bez roptanja, kao da nije ni osećao bol, ostajući sve vreme pribran, bodar i pun prkosa. Masi posmatrača, u kojoj je bilo najviše "Turaka", albanskih i srpskih poturčenjaka, ali i dosta hrišćana, pravoslavnih Srba i Albanaca katolika, počelo se činiti da hajduk-mučenik poseduje neka natprirodna svojstva, poput nekadašnjih starohrišćanskih svetaca-mučenika. Mučitelj se, u besu, svemu tome smejao, obećavajući da će im svetac ubrzo progovoriti, te da će on sva potrebna imena dobiti već za šest dana.
Kada je palo veče i kad je svet počeo da se razilazi kućama, raspoloženja su već uveliko bila promenjena i Albanci su se opraštali od hajduka rečima: "Aferim, bre, Ili-Kuč! Neka ti je prosta duša!" A raspeti čovek odgovarao im je s prekorom: "Nemojte se opraštati! Pa doći ćete vi i sutra, da se razgovaramo i pevamo!"
Sutradan, osećajući i shvatajući da se ovde vodi utakmica na život i smrt između ostrašćene surove podlosti i prostog tvrdokornog poštenja, sva ta šarolika masa znatiželjnih ljudi prešla je na hajdukovu stranu. Poturčenjaci koji su do juče jurili odmetnute Srbe, čeznući da se proslave odsecanjem njihovih glava, sada su sokolili Srbina Iliju da izdrži muke, a u pauzama njegovog mučenja okrepljivali su ga i vodom, i vinom, i kafom, i rakijom, i raznovrsnim jelima, jer po turskim običajima to je bilo dozvoljeno.
Bivalo je Arnauta - pisao je vojvoda Marko Miljanov - koji mu je tako dava, da ga umiljato poglači rukom po glavi, govoreći: "E, Ilije! Da mi bješe nekad tvoju glavu osjeć i ovako poglačit, to oćaše bit za mene i moju čast najskuplje blago na svijet!" Tako govoreći mu, protoče mu dva izvora iz oči, ka da mu je majka Iliju rodila!
Sve te scene odvijale su se u potpunom skladu sa estetičkim principima albanskih kangatara, pevača-pesnika, i njihove satirične poezije. I veoma je verovatno da je do preokreta na prizrenskoj golgoti došlo njihovom zaslugom.
Oni su prvog dana mučenja metohijskog hajduka ćutali i posmatrali.
A već drugog dana, videći tragikomični položaj Sulejmana Koke, koji je neinteligentno srljao u siguran moralni poraz, nadmećući se s čovekom koji s velikom lakoćom uzima smrt, a ni za šta na svetu ne da svoj obraz, kangatari su dohvatili u ruke svoje tamburice i zapevali svoje vesele pesmice, na podsmeh i porugu uobraženog nasilnika, mučitelja.
Šest dana je trajalo mučenje Ilije Turovi'a , kako je nasilnik i obećao.
Na najvećim mukama, gledajući u nebo i u odsečenu glavu svog vernog druga i saborca, hajduk je mučitelja opominjao:
"Pazi mi Rakovu glavu, bre, Sulj-Koka! Pa ću i ja paziti tvoju kad je budem na kocu nosio!"
Prisutni Albanci su klicali, diveći se prkosu očajnika kako su mislili, a nisu znali da je smisao tih reči mnogo dublji, da je to bilo, u stvari, proročanstvo koje će se kroz nekoliko godina i ispuniti.
Šestoga dana Sulejman Koka je kapitulirao i, ne dobivši nijedno od traženih imena, sem svojega, polumrtvo, unakaženo telo Ilije Turovica predao prizrenskom paši, valiji Kosovskog vilajeta, na dalju nadležnost.
A ovaj ga odmah bacio u tamnicu, ne bi li se sva ta bruka i sramota što pre zaboravila.
Četiri godine kasnije, u Prizren je došao drugi paša. Novi valija, poturčeni Poljak, uz to pesnik, lako je našao zajednički jezik sa dečanskim kaluđerima, na-ravno, ne bez obilatog mita, te je, uprkos turskim protestima, pustio Iliju Kuča na slobodu, odnosno u planinu.
Ilija je hajdukovao još šest godina. Za to vreme pružila mu se prilika da se negde na putu između Peći i Đakovice sretne sa Sulejmanom Kokom. Nije ga ubio mučki, iz zasede, zamaskiran, kako to danas čine šiptarski teroristi, nego ga je upozorio na svoje prisustvo, klikujući po običaju:
"Aj, Sulejman Koka, bre!" A i ovaj je uzvratio, po istom običaju, potežući svoju čuvenu pušku ćošeimu i klikujući: "Čekaj, čekaj, Ili-Kuč! Da vidimo ko je junak!"
Samo, bezimena Ilijina puška bila je brža od ćošeime. I tako je hajduk-mučenik održao reč i glavu Sulejmana Koke proneo kroz Metohiju
часопис Словенско наслеђе,Историјске свеске, бр.6 , јун 1998.
аутор текста Радован Томашевић
ŠEST DANA NA KRSTU
U dobrom delu Stare Srbije, u prvoj polovini 19. veka, turski odnosno šiptarski zulumi bili su u znatnoj meri suzbijeni, zaslugom dvojice metohijskih hajduka, Raka Đurića iz sela Rudnika kraj Kline i Ilije Turovića Krivodoljanina, čuvenoga Ili-Kuča, kako su ga Albanci zvali i u svojim pesmama slavili.
Oni ne samo da su proredili i umirili mnogobrojne turske i šiptarske sitne zulumćare nego su im pobili i takve istaknute buljukbaše i proslavljene junake kakvi su bili Sulejman Goska i Sulj-Kamiš, zvani Pero Muhamedovo. Srpska raja je tada slobodnije disala, a bolje dane doživeli su i Patrijaršija i Dečani.
To je potrajalo četvrt veka, a onda se negde 1860. godine Raku i Iliji dogodila nevolja. U planini, na tuđem terenu, zarobljeni neverovatno visokim snegom, dok je Rako bio još i bolestan, oni potražiše utočište kod Rugovaca, albanskih poturčenjaka, predaka Ibrahima Rugove, ali ih ovi prepoznaše, pa na prevaru ubiše bolesnog Raka, a Iliju savladaše i vezaše.
Stradanja srpskog hajduka Ilije Turovica
Čuveni buljukbaša Sulejman Koka, koji je posle smrti Sulj-Kamiša priželjkivao i vrebao pri-liku da se proglasi za šiptarskog Malog Cara, ovim je dočekao svoj trenutak. I uskoro je poveo krvavu procesiju preko cele Metohije, kroz svu Pećku, Đakovičku i Prizrensku nahiju, noseći na visoko podignutom kocu odsečenu Rakovu glavu i vodeći pretučenog i okovanog Ili-Kuča. U Prizrenu, na jednom zgodnom brežuljku, Turci i poturčenjaci prirediše Iliji golgotu. Neki autori kažu da je bio raspet na krstu, dok Marko Miljanov navodi da jeste bio raspet, ali ne na krstu nego na tri paralelno postavljena koca. Na njih su Iliju podigli i vezali: "za srednji je, preko prsi, bio svezan, a sa strane, za dva koca, ruke i noge, koliko su duge, raspeto svezane, raširene na desno i lijevo". Na četvrtom mnogo višem kocu bila je postavljena glava Raka Đurića tako da je raspeti hajduk uvek vidi.
Martirijum koji je usledio, po mnogo čemu je ličio na stradanja prvobitnih hrišćana, pa i po tome što je proslavio mučenika, a posramio mučitelje.
Ili-Kuču su, i na rukama i na nogama, zabadali pod nokte dugačke klince od lučevine, koje bi potom zapalili, tako da mu je telo bilo raspeto između četiri buktinje. Telo su mu, pak, opasivali vrelim obručima, goreli usijanim gvožđem, kidali komad po komad mesa ošrim kleštima... I sve to tražeći da oda imena jataka koji su hajduke skrivali, hranili i ugošćavali. Jer, Sulejman Koka je imao nameru da priredi krvavi spektakl masovnog kažnjavanja Srba, nepokorne raje koja se usudila da pomaže hajduke, odmetnike od cara.
Ilija mu je odgovorio da su oni, srpski haduci, Srbe branili od zulumćara i vraćali im oteto, ali ih nisu globili, uostalom, kao ni tursku sirotinju. Globu su uzimali samo od bogatih Turaka, što su oni uz svaku drugu čast davali sami, da bi bili pošteđeni. A ko nije hteo da da, tome su otimali. Kad bi trebalo da navodi imena, mogao bi da nabraja jedino turska, ali mu hajdučka čast ne dozvoljava ni to da čini. Zato će navesti jedno jedino, i to ime svoga mučitelja Sulejmana Koke koji, doduše, nije davao druge volje nego zato što je bio primoran.
Šest dana prizrenske golgote
Muke je Ilija podnosio bez roptanja, kao da nije ni osećao bol, ostajući sve vreme pribran, bodar i pun prkosa. Masi posmatrača, u kojoj je bilo najviše "Turaka", albanskih i srpskih poturčenjaka, ali i dosta hrišćana, pravoslavnih Srba i Albanaca katolika, počelo se činiti da hajduk-mučenik poseduje neka natprirodna svojstva, poput nekadašnjih starohrišćanskih svetaca-mučenika. Mučitelj se, u besu, svemu tome smejao, obećavajući da će im svetac ubrzo progovoriti, te da će on sva potrebna imena dobiti već za šest dana.
Kada je palo veče i kad je svet počeo da se razilazi kućama, raspoloženja su već uveliko bila promenjena i Albanci su se opraštali od hajduka rečima: "Aferim, bre, Ili-Kuč! Neka ti je prosta duša!" A raspeti čovek odgovarao im je s prekorom: "Nemojte se opraštati! Pa doći ćete vi i sutra, da se razgovaramo i pevamo!"
Sutradan, osećajući i shvatajući da se ovde vodi utakmica na život i smrt između ostrašćene surove podlosti i prostog tvrdokornog poštenja, sva ta šarolika masa znatiželjnih ljudi prešla je na hajdukovu stranu. Poturčenjaci koji su do juče jurili odmetnute Srbe, čeznući da se proslave odsecanjem njihovih glava, sada su sokolili Srbina Iliju da izdrži muke, a u pauzama njegovog mučenja okrepljivali su ga i vodom, i vinom, i kafom, i rakijom, i raznovrsnim jelima, jer po turskim običajima to je bilo dozvoljeno.
Bivalo je Arnauta - pisao je vojvoda Marko Miljanov - koji mu je tako dava, da ga umiljato poglači rukom po glavi, govoreći: "E, Ilije! Da mi bješe nekad tvoju glavu osjeć i ovako poglačit, to oćaše bit za mene i moju čast najskuplje blago na svijet!" Tako govoreći mu, protoče mu dva izvora iz oči, ka da mu je majka Iliju rodila!
Sve te scene odvijale su se u potpunom skladu sa estetičkim principima albanskih kangatara, pevača-pesnika, i njihove satirične poezije. I veoma je verovatno da je do preokreta na prizrenskoj golgoti došlo njihovom zaslugom.
Oni su prvog dana mučenja metohijskog hajduka ćutali i posmatrali.
A već drugog dana, videći tragikomični položaj Sulejmana Koke, koji je neinteligentno srljao u siguran moralni poraz, nadmećući se s čovekom koji s velikom lakoćom uzima smrt, a ni za šta na svetu ne da svoj obraz, kangatari su dohvatili u ruke svoje tamburice i zapevali svoje vesele pesmice, na podsmeh i porugu uobraženog nasilnika, mučitelja.
Šest dana je trajalo mučenje Ilije Turovi'a , kako je nasilnik i obećao.
Na najvećim mukama, gledajući u nebo i u odsečenu glavu svog vernog druga i saborca, hajduk je mučitelja opominjao:
"Pazi mi Rakovu glavu, bre, Sulj-Koka! Pa ću i ja paziti tvoju kad je budem na kocu nosio!"
Prisutni Albanci su klicali, diveći se prkosu očajnika kako su mislili, a nisu znali da je smisao tih reči mnogo dublji, da je to bilo, u stvari, proročanstvo koje će se kroz nekoliko godina i ispuniti.
Šestoga dana Sulejman Koka je kapitulirao i, ne dobivši nijedno od traženih imena, sem svojega, polumrtvo, unakaženo telo Ilije Turovica predao prizrenskom paši, valiji Kosovskog vilajeta, na dalju nadležnost.
A ovaj ga odmah bacio u tamnicu, ne bi li se sva ta bruka i sramota što pre zaboravila.
Četiri godine kasnije, u Prizren je došao drugi paša. Novi valija, poturčeni Poljak, uz to pesnik, lako je našao zajednički jezik sa dečanskim kaluđerima, na-ravno, ne bez obilatog mita, te je, uprkos turskim protestima, pustio Iliju Kuča na slobodu, odnosno u planinu.
Ilija je hajdukovao još šest godina. Za to vreme pružila mu se prilika da se negde na putu između Peći i Đakovice sretne sa Sulejmanom Kokom. Nije ga ubio mučki, iz zasede, zamaskiran, kako to danas čine šiptarski teroristi, nego ga je upozorio na svoje prisustvo, klikujući po običaju:
"Aj, Sulejman Koka, bre!" A i ovaj je uzvratio, po istom običaju, potežući svoju čuvenu pušku ćošeimu i klikujući: "Čekaj, čekaj, Ili-Kuč! Da vidimo ko je junak!"
Samo, bezimena Ilijina puška bila je brža od ćošeime. I tako je hajduk-mučenik održao reč i glavu Sulejmana Koke proneo kroz Metohiju
часопис Словенско наслеђе,Историјске свеске, бр.6 , јун 1998.
аутор текста Радован Томашевић
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Dr Ivan Draganić -
Profesor Draganić razbija sliku o dosadnim, bradatim naučnicima, koji su danonoćno nadvijeni nad knjigama ili nad proračunima i laboratorijskim ekperimentima.
"Predstava o naučnicima kao osobenjacima je jedna popularna kvazipredstava. Čovek-naučnik traga za nekakvim tajnama ali ga to ne sprečava bude svestrana ličnost, da se živo interesuje za svet oko sebe i uživa u onome što je ne retko lepo, a uvek zanimljivo. Kako se život naučnika odvija u globalnom dvorištu to je i prilika za razna uživanja u obilju."
Jedan je od najboljih poznavalaca radijacione hemije kod nas, autor i koautor tridesetak knjiga. Rodjen je u Beogradu 1924.godine.
Njegova karijera naučnika i istraživača započela je jesenjih dana 1949. godine, kada je prvi put otišao u Vinču.
Od Vinče, pedesetih godina..sledi bogati i nesvakidašnji naučni put do do Sorbone, Pasadene i Osake. Doktorirao je na Sorboni 1958. godine..Njegove preokupacije su širokog spektra: od tajni atoma do "večnih pitanja", istraživanja vode sa Marsa, procesi u jezgrima kometa i tragom istraživanja Karla Segana.
U svom diplomskom radu, Ivan Draganić je dobio zadatak da razradi postupke za analize ruda na uran. Pod rukovodstvom profesora Savića, student Draganić je našao rešenje i prve analize domaćih ruda na uran su počele da daju rezultate. Naučno-tehnička strana diplomskog rada je bila prikazana u dva naučna rada, u »Glasu Srpske Akademije nauka« i u »Biltenu« instituta.
Ivan Draganić je radio na prvom nuklearnom reaktoru u Evropi.
Početkom pedesetih godina prošlog veka, ušao je u prvi francuski nuklearni centar u Parizu, ali u halu nuklearnog reaktora nije mogao, bar ne legalnim putem.
"Jedini nuklearni reaktor u kontinentalnoj Evropi 1953. godine - vojna i tehnička tajna - bio je u istraživačkom centru na periferiji Pariza, u Šationu. Ja sam tamo otišao na specijalizaciju kao stipendista Vinče. .. Najbolje od svega je bilo to, što se 1955. godine moje ime pojavilo u projektu Francuske komisije za nuklearnu energiju, u kome su ovi eksperimenti prikazani. Bilo je to rad saopšten na prvoj konferenciji Ujedinjenih nacija o miroljubivoj primeni nuklearne energije, u Ženevi: "Tehnika dozimetrije termalnih neutrona i gama zračenja u nuklearnom reaktoru".
"Čitav životni vek osećao sam se kao Vinčanac. U penziju sam otišao pre više od 20 godina. Ali, evo, samo u poslednje četiri godine držao sam predavanja iz oblasti radijacione hemije u Japanu, Meksiku, Kaliforniji, Danskoj i Francuskoj i svuda je bilo najavljeno Ivan Draganić, Vinča Jugoslavija.
Doktorat na Sorboni doneo je Draganiću ličnu i privatnu satisfakciju. Francuzi su u to vreme imali tri vrste doktorata, a on je na Sorboni odbranio Državni doktorat, najviši stepen koga u to vreme nije imalo ni mnogo njegovih francuskih kolega. Sa doktoratom je sve počelo.
Ono što je sledilo učinilo je da je on danas jedan od tridesetak naučnika u svojoj oblasti nauke, koji su na poziv Kraljevskog društva za hemiju Velike Britanije pisali istoriju radijacione hemije, objavljenu u Kembridžu 1989. godine.
Takođe, on je jedan od nekolicine naučnika, među kojima je i nobelovac Glen Siborg, koje je redakcija uglednog časopisa «Radiochemica Acta» pozvala da svojim prilogom u memorijalnom broju obeleže stogodišnjicu otkrića radioaktivnosti, u Parizu 1996. godine.
"To je za mene draga satisfakcija. Vredelo je provesti život u svetu radijacija i radioaktivnosti. Znate, mene je život u nauci često podsećao na život marljivog voćara, utkanog u podizanje i održavanje svog voćnjaka. Stalan rad, strahovanja ali i radovanja, a kraj životnog **** dolazi kao prijatan kraj radnog dana.".
Rezultati istraživanja Ivana Draganića i njegove žene i koleginice Zorice se citiraju u više od hiljadu naučnih i stručnih publikacija na engleskom jeziku, o čemu govori stručna literatura.
Ali, ima i usmenih informacija, kao nedavno u zamku Bloa u Francuskoj, na međunarodnoj konferenciji posvećenoj vanzemaljskom životu. Takve informacije oživljavaju ono intimno zadovoljstvo koje svetluca u očima dr Draganića dok se priseća.
"Američki naučnik Kristofer Čajba, predsedavajući na skupu na kome sam govorio, prozvao me je rečima: "Zadovoljstvo mi je, da vam predstavim sledećeg predavača, dr Draganića. Kada sam počinjao svoju doktorsku disertaciju, moj profesor, Karl Segan, među prvim radovima dao mi je radove Ivana Draganića".
Ovaj komentar je izrekao ugledni naučnik koji je danas rukovodilac NASA projekata posvećenih traganju za životom dalje od Zemlje, naslednik katedre velikog istraživača kosmosa, Karla Segana, i jedan od članova savetodavnog komiteta za nauku predsednika SAD.
Draganićev kontakt sa Dancima počeo je ranih šezdesetih, na jednoj međunarodnoj konferenciji na kojoj je govorio o merenju visokih doza zračenja. Dancima je nedostajalo iskustvo u dozimetriji zračenja novog akceleratora i tako je počela saradnja Ivana Draganića sa Dancima (i nobelovcem Nils Borom) duga 40 godina.
Dragocen period u njegovom životu su bili boravci u Americi. U sećanju su mu ostali kontakti sa znamenitim Ijudima iz sveta nauke, kao i brojni događaji neuobičajeni za nekoga ko dolazi iz Beograda. Jedan od njih je vezan za Brukheven, nukleami centar na Long Ajlandu, koji je tada bio treća po veličini nuklearna institucija u Americi i jedna od petšest najvećih IX na svetu. Centar je imao desetak hiljada zaposlenih. Naučni i bračni par Draganić došli su po pozivu jedne od laboratorija, na godinu dana kao gostujući naučnici.
Bogdan Maglić,(1928.), fizičar, naučnik. Sa 13 godina preživeo hrvatski ustaški logor (izvor: Internet). Sebe predstavlja kao rođenog Somborca. Po završetku studija fizike na Beogradskom univezitetu 1950. godine, zaposlio se u Institutu "Vinča" u Vinči kod Beograda, odakle je 1956. godine otišao u Ameriku (SAD) kao stipendista UNESKO-a, u Masačusetski institut za tehnologiju (MIT). Magistrirao je 1955. godine na Univerzitetu u Liverpulu, a doktorirao 1959. godine na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Na Kalifornijskom univerzitetu radi od 1961. godine, gde otkriva elementarnu česticu "omega pi mezon", za koju se tada verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena. Dokumentaciju o tome otkriću zaveštao je Istorijskom arhivu u Somboru (8 kutija u "Fondu dr Bogdana Maglića"), a tu česticu nazvao je "S" čestica. Patentirao je neutronsku nuklearnu energiju (proces fuzije bez radioaktivnosti). Konkretno, radi se o kontrolisanoj fuziji, što se objašnjava kao ukroćena energija hidrogenske bombe, na koji način se ostvaruje temperatura reakcije reda veličine oko 100 miliona stepeni celzijusa, što inicira ekspoloziju hidrogenske bombe. Hidrogenska bomba po razornoj moći jača je od atomske bombe oko hiljadu ****. Reakcija kontrolisane fuzije je postupak startovanja hidrogenske bombe bez atomske eksplozije i namenjena je isključivo za mirnodopske svrhe, za proizvodnju električne energije. Najnoviji izum dr Bogdana Maglića, na kome radi od 1995. godine, je stohiometrijski tele analizator (stohiometrija - nauka odgonetanja hemijske formule nepoznatog), uređaj koji utvrđuje hemijski sastav materije bez kontakta sa materijom, a za koji se predviđa masovna primena na aerodromima i sličnim mestima, u borbi protiv terorizma. Na putu je da na ovim principima razvije i metod za rano otkrivanje maligniteta kod ljudi određivanjem hemijskog sastava tkiva bez biopsije (metod nazvan: neutronska dijagnostika). Ukratko, to su pronalasci dr Bogdana Maglića. Bogdan Maglić je bio predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu, rukovodilac u NASA Centru za vasionsku tehnologiju u Nju Meksiku, saradnik Američkog udruženja fizičara, kopredsednik Teslinog memorijalnog komiteta, zaslužan za podizanja spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima, predsedavajući Alumni kluba Nju Džersi pri Institutu za tehnologiju Masačusets, član Nacionalnog upravnog odbora Ripon udruženja itd. Dobitnik je Priznanja predsednika SAD Džona Kenedija za otkriće omega mezona 1961. godine, odlikovan je Ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem, počasni je građanin Švajcarske. Takođe, Bogdan Maglić je nosilac Zlatne medalje Kongresa Sjedinjenih Američkih Država, a član je i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu. Nakon univerzitetske karijere, osnovao je kompaniju „Hajenerdži tehnolodžiz ink.“ (HIENERGY Technologies Inc.) čiji je predsednik. Nikada se nije odrekao jugoslovenskog državljanstva. Živi i radi u SAD.
Profesor Draganić razbija sliku o dosadnim, bradatim naučnicima, koji su danonoćno nadvijeni nad knjigama ili nad proračunima i laboratorijskim ekperimentima.
"Predstava o naučnicima kao osobenjacima je jedna popularna kvazipredstava. Čovek-naučnik traga za nekakvim tajnama ali ga to ne sprečava bude svestrana ličnost, da se živo interesuje za svet oko sebe i uživa u onome što je ne retko lepo, a uvek zanimljivo. Kako se život naučnika odvija u globalnom dvorištu to je i prilika za razna uživanja u obilju."
Jedan je od najboljih poznavalaca radijacione hemije kod nas, autor i koautor tridesetak knjiga. Rodjen je u Beogradu 1924.godine.
Njegova karijera naučnika i istraživača započela je jesenjih dana 1949. godine, kada je prvi put otišao u Vinču.
Od Vinče, pedesetih godina..sledi bogati i nesvakidašnji naučni put do do Sorbone, Pasadene i Osake. Doktorirao je na Sorboni 1958. godine..Njegove preokupacije su širokog spektra: od tajni atoma do "večnih pitanja", istraživanja vode sa Marsa, procesi u jezgrima kometa i tragom istraživanja Karla Segana.
U svom diplomskom radu, Ivan Draganić je dobio zadatak da razradi postupke za analize ruda na uran. Pod rukovodstvom profesora Savića, student Draganić je našao rešenje i prve analize domaćih ruda na uran su počele da daju rezultate. Naučno-tehnička strana diplomskog rada je bila prikazana u dva naučna rada, u »Glasu Srpske Akademije nauka« i u »Biltenu« instituta.
Ivan Draganić je radio na prvom nuklearnom reaktoru u Evropi.
Početkom pedesetih godina prošlog veka, ušao je u prvi francuski nuklearni centar u Parizu, ali u halu nuklearnog reaktora nije mogao, bar ne legalnim putem.
"Jedini nuklearni reaktor u kontinentalnoj Evropi 1953. godine - vojna i tehnička tajna - bio je u istraživačkom centru na periferiji Pariza, u Šationu. Ja sam tamo otišao na specijalizaciju kao stipendista Vinče. .. Najbolje od svega je bilo to, što se 1955. godine moje ime pojavilo u projektu Francuske komisije za nuklearnu energiju, u kome su ovi eksperimenti prikazani. Bilo je to rad saopšten na prvoj konferenciji Ujedinjenih nacija o miroljubivoj primeni nuklearne energije, u Ženevi: "Tehnika dozimetrije termalnih neutrona i gama zračenja u nuklearnom reaktoru".
"Čitav životni vek osećao sam se kao Vinčanac. U penziju sam otišao pre više od 20 godina. Ali, evo, samo u poslednje četiri godine držao sam predavanja iz oblasti radijacione hemije u Japanu, Meksiku, Kaliforniji, Danskoj i Francuskoj i svuda je bilo najavljeno Ivan Draganić, Vinča Jugoslavija.
Doktorat na Sorboni doneo je Draganiću ličnu i privatnu satisfakciju. Francuzi su u to vreme imali tri vrste doktorata, a on je na Sorboni odbranio Državni doktorat, najviši stepen koga u to vreme nije imalo ni mnogo njegovih francuskih kolega. Sa doktoratom je sve počelo.
Ono što je sledilo učinilo je da je on danas jedan od tridesetak naučnika u svojoj oblasti nauke, koji su na poziv Kraljevskog društva za hemiju Velike Britanije pisali istoriju radijacione hemije, objavljenu u Kembridžu 1989. godine.
Takođe, on je jedan od nekolicine naučnika, među kojima je i nobelovac Glen Siborg, koje je redakcija uglednog časopisa «Radiochemica Acta» pozvala da svojim prilogom u memorijalnom broju obeleže stogodišnjicu otkrića radioaktivnosti, u Parizu 1996. godine.
"To je za mene draga satisfakcija. Vredelo je provesti život u svetu radijacija i radioaktivnosti. Znate, mene je život u nauci često podsećao na život marljivog voćara, utkanog u podizanje i održavanje svog voćnjaka. Stalan rad, strahovanja ali i radovanja, a kraj životnog **** dolazi kao prijatan kraj radnog dana.".
Rezultati istraživanja Ivana Draganića i njegove žene i koleginice Zorice se citiraju u više od hiljadu naučnih i stručnih publikacija na engleskom jeziku, o čemu govori stručna literatura.
Ali, ima i usmenih informacija, kao nedavno u zamku Bloa u Francuskoj, na međunarodnoj konferenciji posvećenoj vanzemaljskom životu. Takve informacije oživljavaju ono intimno zadovoljstvo koje svetluca u očima dr Draganića dok se priseća.
"Američki naučnik Kristofer Čajba, predsedavajući na skupu na kome sam govorio, prozvao me je rečima: "Zadovoljstvo mi je, da vam predstavim sledećeg predavača, dr Draganića. Kada sam počinjao svoju doktorsku disertaciju, moj profesor, Karl Segan, među prvim radovima dao mi je radove Ivana Draganića".
Ovaj komentar je izrekao ugledni naučnik koji je danas rukovodilac NASA projekata posvećenih traganju za životom dalje od Zemlje, naslednik katedre velikog istraživača kosmosa, Karla Segana, i jedan od članova savetodavnog komiteta za nauku predsednika SAD.
Draganićev kontakt sa Dancima počeo je ranih šezdesetih, na jednoj međunarodnoj konferenciji na kojoj je govorio o merenju visokih doza zračenja. Dancima je nedostajalo iskustvo u dozimetriji zračenja novog akceleratora i tako je počela saradnja Ivana Draganića sa Dancima (i nobelovcem Nils Borom) duga 40 godina.
Dragocen period u njegovom životu su bili boravci u Americi. U sećanju su mu ostali kontakti sa znamenitim Ijudima iz sveta nauke, kao i brojni događaji neuobičajeni za nekoga ko dolazi iz Beograda. Jedan od njih je vezan za Brukheven, nukleami centar na Long Ajlandu, koji je tada bio treća po veličini nuklearna institucija u Americi i jedna od petšest najvećih IX na svetu. Centar je imao desetak hiljada zaposlenih. Naučni i bračni par Draganić došli su po pozivu jedne od laboratorija, na godinu dana kao gostujući naučnici.
Bogdan Maglić,(1928.), fizičar, naučnik. Sa 13 godina preživeo hrvatski ustaški logor (izvor: Internet). Sebe predstavlja kao rođenog Somborca. Po završetku studija fizike na Beogradskom univezitetu 1950. godine, zaposlio se u Institutu "Vinča" u Vinči kod Beograda, odakle je 1956. godine otišao u Ameriku (SAD) kao stipendista UNESKO-a, u Masačusetski institut za tehnologiju (MIT). Magistrirao je 1955. godine na Univerzitetu u Liverpulu, a doktorirao 1959. godine na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Na Kalifornijskom univerzitetu radi od 1961. godine, gde otkriva elementarnu česticu "omega pi mezon", za koju se tada verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena. Dokumentaciju o tome otkriću zaveštao je Istorijskom arhivu u Somboru (8 kutija u "Fondu dr Bogdana Maglića"), a tu česticu nazvao je "S" čestica. Patentirao je neutronsku nuklearnu energiju (proces fuzije bez radioaktivnosti). Konkretno, radi se o kontrolisanoj fuziji, što se objašnjava kao ukroćena energija hidrogenske bombe, na koji način se ostvaruje temperatura reakcije reda veličine oko 100 miliona stepeni celzijusa, što inicira ekspoloziju hidrogenske bombe. Hidrogenska bomba po razornoj moći jača je od atomske bombe oko hiljadu ****. Reakcija kontrolisane fuzije je postupak startovanja hidrogenske bombe bez atomske eksplozije i namenjena je isključivo za mirnodopske svrhe, za proizvodnju električne energije. Najnoviji izum dr Bogdana Maglića, na kome radi od 1995. godine, je stohiometrijski tele analizator (stohiometrija - nauka odgonetanja hemijske formule nepoznatog), uređaj koji utvrđuje hemijski sastav materije bez kontakta sa materijom, a za koji se predviđa masovna primena na aerodromima i sličnim mestima, u borbi protiv terorizma. Na putu je da na ovim principima razvije i metod za rano otkrivanje maligniteta kod ljudi određivanjem hemijskog sastava tkiva bez biopsije (metod nazvan: neutronska dijagnostika). Ukratko, to su pronalasci dr Bogdana Maglića. Bogdan Maglić je bio predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu, rukovodilac u NASA Centru za vasionsku tehnologiju u Nju Meksiku, saradnik Američkog udruženja fizičara, kopredsednik Teslinog memorijalnog komiteta, zaslužan za podizanja spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima, predsedavajući Alumni kluba Nju Džersi pri Institutu za tehnologiju Masačusets, član Nacionalnog upravnog odbora Ripon udruženja itd. Dobitnik je Priznanja predsednika SAD Džona Kenedija za otkriće omega mezona 1961. godine, odlikovan je Ordenom jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem, počasni je građanin Švajcarske. Takođe, Bogdan Maglić je nosilac Zlatne medalje Kongresa Sjedinjenih Američkih Država, a član je i Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu. Nakon univerzitetske karijere, osnovao je kompaniju „Hajenerdži tehnolodžiz ink.“ (HIENERGY Technologies Inc.) čiji je predsednik. Nikada se nije odrekao jugoslovenskog državljanstva. Živi i radi u SAD.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Лазар Српски
градитељ и механичар из 15.века из Призрена
Велики кнез Василије Дмитријевич позвао је мајстора Лазара Српског, који је «на његовом дворцу, иза цркве Св. Благовести, на Саборном тргу московског белокаменог Кремља, направио у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, први механички торањски часовник.
О том часоВнику у Троицком летопису записано је следеће:
’На всякий же час ударяют молотом в колокол, размеряя и считая часы нощные и дневные; не бо человек ударяше, но человековидно, самозвонно и самодвижно, страннолепно некако сотворено есть человеческой хитростью, преизмечтано и преухищрено’».
Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. .Сат се налазио, према опису, иза Благовешптанске цркве, дакле код броја 1 на мапи
http://fratria.ru/downontour/russia/...scow_map_4.jpg
http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%...ry_Donskoj.jpg
Миниатюра Лицевого летописного свода (Древний летописец. Л. 587, рис. 1175) с изображением установки в 1404 г. афонским монахом Лазарем Сербом «часомерья» на великокняжеском дворе за Благовещенским храмом.
Фотография предоставлена О. Г. Ульяновым ..
_________________________________________________________________________________________________________
http://www.icon-art.info/pic.php?lng...&where=library
Hilandarski monah Lazar - prvi srpski časovničar
http://www.knjizara.com/index.php?gd...k_id%3D107211@
Србин, Лазар- Црноризац и Хиландарац, родом из Призрена,
1404. године је осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Часовник је радио без прекида пуних 217 година.
Србин Лазар черњец, како је наведено у документима.
Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утоноло у мрак без краја и почетка.
Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано. Никоновски летопис и други кратки записи сведоче пак да је Лазарев бројчаник, у исто време био и модел хелиоцентричног система.
Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.
Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана ,,чија су се звона чула на дан хода?”.
http://www.hilandar.org/index.php?op...=84&Itemid=158
_____________________________________________________________________________________________________________
čudo nad čudima
... časovnik srpskog monaha je za vreme od pre 600 godina bio pravo "tehničko čudo" - ističe inženjer Stefanović. - Posedovao je tzv. foliot kao oscilator što je bio veliki napredak u gradnji časovnika. Na kremaljskom časovniku, što i gravira pokazuje, časovi su bili označeni crkvenoslovenskim brojkama.
On je, kako to stoji u "Moskovskom vodiču" u novom staništu, u Moskvi, izradio veliki mehanički sat i postavio ga na jednoj od kula Kremlja. O tome svedoči i sačuvana gravira na kojoj je nepoznati autor prikazao srpskog monaha kako velikom ruskom knezu pokazuje svojih ruku delo.
časovnik Lazara Hilandarca, prema literaturi koju je iščitao inženjer Stefanović, otkucavao je vreme ravno 217 godina, kada je zamenjen novim, ali je on ubrzo nestao u velikom požaru.
Hilandarca, kao tvorca velikih časovnika, pominje i "Danica" iz 1998 godine. U tekstu se navodi kako su Turci, ulazeći prvi put sa vojskom u Skoplje, zaticali časovnike na visokim kulama iz, kako su govorili, "neverničkih vremena".
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5401
http://www.planeta.rs/21/12istrazivanja.htm
На жалост, нема ни трага од чувеног Лазаревог сата.
У средњовековној Србији су Српски часовници темељно уништени, као и звона, од којих су били ређи, па ни један није сачуван. На жалост, јер је ова српска часовничарска индустрија старија од Швајцарске.
..може се претпоставити да је сатни механизам београдске Сахат-куле био домаће израде.....Кула је порушена 1521. године током турске опсаде града..али се на дрворезу Волфганга Реса види палата на северном бедему Горњег града, источно од замка, са сат кулом окренутом га Доњем граду. , може се претпоставити да је сатни механизам домаће израде, а да је кула изграђена по немачким плановима. а и не постоје никакви археолошки подаци о њој.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%...83%D0%BB%D0%B0
Автор: Божидар Митрович
градитељ и механичар из 15.века из Призрена
Велики кнез Василије Дмитријевич позвао је мајстора Лазара Српског, који је «на његовом дворцу, иза цркве Св. Благовести, на Саборном тргу московског белокаменог Кремља, направио у лето 6912. године, индикта 12, или 1404. после рођења Христа, први механички торањски часовник.
О том часоВнику у Троицком летопису записано је следеће:
’На всякий же час ударяют молотом в колокол, размеряя и считая часы нощные и дневные; не бо человек ударяше, но человековидно, самозвонно и самодвижно, страннолепно некако сотворено есть человеческой хитростью, преизмечтано и преухищрено’».
Некада је кремаљски зид чинио границу Москве. Данас је то језгро престонице. .Сат се налазио, према опису, иза Благовешптанске цркве, дакле код броја 1 на мапи
http://fratria.ru/downontour/russia/...scow_map_4.jpg
http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%...ry_Donskoj.jpg
Миниатюра Лицевого летописного свода (Древний летописец. Л. 587, рис. 1175) с изображением установки в 1404 г. афонским монахом Лазарем Сербом «часомерья» на великокняжеском дворе за Благовещенским храмом.
Фотография предоставлена О. Г. Ульяновым ..
_________________________________________________________________________________________________________
http://www.icon-art.info/pic.php?lng...&where=library
Hilandarski monah Lazar - prvi srpski časovničar
http://www.knjizara.com/index.php?gd...k_id%3D107211@
Србин, Лазар- Црноризац и Хиландарац, родом из Призрена,
1404. године је осмислио, израдио и поставио први часовник у Русији на прочељу ступа двора Великог кнеза у Московском Кремљу. Часовник је радио без прекида пуних 217 година.
Србин Лазар черњец, како је наведено у документима.
Часовник је по потреби свога времена имао само једну непокретну сказаљку док су се дискови бројчаника са ћирилским бројевима окретали. Први диск показивао је земаљске часове док су остали показивали положаје планета. До тада је будни звонар помно посматрајући сунце и сунчаник означавао ударцем чекића у звоно само дневне часове, и то је могао да чини само када је било сунца. Ноћу би време утоноло у мрак без краја и почетка.
Одједном, доласком Лазара догодило се невиђено чудо. Није се више на ступу појављивао жив човек, већ механизам у облику човека, који је ударцем чекића означавао часове не само дневне већ и ноћне, како је записано. Никоновски летопис и други кратки записи сведоче пак да је Лазарев бројчаник, у исто време био и модел хелиоцентричног система.
Треба узети и обзир да је у Призрену боравио славни полихистор Теодор Метохит који је ту писао и подучавао Евклидове аксиоме, преносећи науку Цариградских универзитета, па је чврста претпоставка да је и сам Лазар био учени полихистор, јер је очигледно носио у себи оно православно, васељенско што је довело до модела хелицентричног система.
Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана ,,чија су се звона чула на дан хода?”.
http://www.hilandar.org/index.php?op...=84&Itemid=158
_____________________________________________________________________________________________________________
čudo nad čudima
... časovnik srpskog monaha je za vreme od pre 600 godina bio pravo "tehničko čudo" - ističe inženjer Stefanović. - Posedovao je tzv. foliot kao oscilator što je bio veliki napredak u gradnji časovnika. Na kremaljskom časovniku, što i gravira pokazuje, časovi su bili označeni crkvenoslovenskim brojkama.
On je, kako to stoji u "Moskovskom vodiču" u novom staništu, u Moskvi, izradio veliki mehanički sat i postavio ga na jednoj od kula Kremlja. O tome svedoči i sačuvana gravira na kojoj je nepoznati autor prikazao srpskog monaha kako velikom ruskom knezu pokazuje svojih ruku delo.
časovnik Lazara Hilandarca, prema literaturi koju je iščitao inženjer Stefanović, otkucavao je vreme ravno 217 godina, kada je zamenjen novim, ali je on ubrzo nestao u velikom požaru.
Hilandarca, kao tvorca velikih časovnika, pominje i "Danica" iz 1998 godine. U tekstu se navodi kako su Turci, ulazeći prvi put sa vojskom u Skoplje, zaticali časovnike na visokim kulama iz, kako su govorili, "neverničkih vremena".
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5401
http://www.planeta.rs/21/12istrazivanja.htm
На жалост, нема ни трага од чувеног Лазаревог сата.
У средњовековној Србији су Српски часовници темељно уништени, као и звона, од којих су били ређи, па ни један није сачуван. На жалост, јер је ова српска часовничарска индустрија старија од Швајцарске.
..може се претпоставити да је сатни механизам београдске Сахат-куле био домаће израде.....Кула је порушена 1521. године током турске опсаде града..али се на дрворезу Волфганга Реса види палата на северном бедему Горњег града, источно од замка, са сат кулом окренутом га Доњем граду. , може се претпоставити да је сатни механизам домаће израде, а да је кула изграђена по немачким плановима. а и не постоје никакви археолошки подаци о њој.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%...83%D0%BB%D0%B0
Автор: Божидар Митрович
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Ђока Влајковић
Из Википедије, слободне енциклопедије
[TABLE="class: infobox_v2 vcard, width: 22"]
<tbody>[TR]
[TH="class: entete personne, bgcolor: #B0C4DE, colspan: 2, align: center"]Ђока Влајковић[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2, align: center"]
Ђ. Влајковић, српски пуковник, илустрација из великог ислустрованог календара „Орао“ (1884).[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум рођења:[/TH]
[TD]3. март 1831.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH][/TH]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум смрти:[/TH]
[TD]17. август 1883.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Место смрти:[/TH]
[TD]Београд (Краљевина Србија)[/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
Ђока С. Влајковић (3. март 1831 — 17. август 1883) је био задужбинар и добротвор, пуковник српске војске.
Биографија
Зграда у Влајковићевој 5
Ђока Влајковић се, по једном извору, родио 3. марта 1831. године у Војводини, тј. Аустрији, место није записано, а по другом, уБеограду.[SUP][тражи се извор од 05. 2011.][/SUP] И један и други извор се слажу у томе да је година његовог рођења 1831. Био је син Тодора Влајковића из Призрена. У Београду је завршио основну школу и, према свим наговештајима, уписао се на даље школовање на Лицеј. Рано остаје без оца, већ 1839, а мајка му умире 1845. године. Тај рани губитак родитеља је утицао на његово даље образовање. Са четрнаест година желео је да ступи у војску. И поред изразите младости, начелник српске војске Коста Ранисављевић примио га је као изузетног и већ оформљеног младог човека. У подацима главног генералштаба наилази се податак да је 1845. био упућен у јункерску војну школу у Русију. Нема јасних доказа да ли је и похађао школу у коју је тада упућен. Зна се да се у Србију није вратио већ је ступио у аустријску војску где 5. октобра 1847. бива произведен за потпоручника.
За време мађарске буне 1848. придружује се српском добровољачком одреду који је организовао Стеван Петровић - Книћанин. Тај одред пружа велику помоћ Србима у борби против Мађара. Ђока Влајковић се посебно истакао 22. марта 1848. године у одбрани Србобрана код Варадинског моста. Ту је задобио прво од многобројних одликовања - Медаљу за храброст. При крају тзв. Мађарске буне вратио се са многим добровољцима у Србију.
Ђока Влајковић, пешадијски пуковник српске и руске војске у пензији, умро је 17. августа 1883. године у Београду, где је и сахрањен уз све војне почасти. И данас једна од улица у најужем центру Београда носи његово име (Влајковићева улица).
Министарство просвете је тридесетих година одлучило да се од средстава Задужбине у Влајковићевој улици бр. 5 сазида репрезентативна зграда. На ту нову зграду постављена је биста Ђоке Влајковића. Бисту је израдио вајар Марко Брежанин од природног камена а Бранко Филиповић, декоративни вајар, како се сам потписивао, венац за медаљон од вештачког камена. Ово уметничко дело и данас краси недавно обновљену фасаду Задужбине Ђоке Влајковића.
Из Википедије, слободне енциклопедије
[TABLE="class: infobox_v2 vcard, width: 22"]
<tbody>[TR]
[TH="class: entete personne, bgcolor: #B0C4DE, colspan: 2, align: center"]Ђока Влајковић[/TH]
[/TR]
[TR]
[TD="colspan: 2, align: center"]
Ђ. Влајковић, српски пуковник, илустрација из великог ислустрованог календара „Орао“ (1884).[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум рођења:[/TH]
[TD]3. март 1831.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH][/TH]
[TD][/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Датум смрти:[/TH]
[TD]17. август 1883.[/TD]
[/TR]
[TR]
[TH]Место смрти:[/TH]
[TD]Београд (Краљевина Србија)[/TD]
[/TR]
</tbody>[/TABLE]
Ђока С. Влајковић (3. март 1831 — 17. август 1883) је био задужбинар и добротвор, пуковник српске војске.
Биографија
Зграда у Влајковићевој 5
За време мађарске буне 1848. придружује се српском добровољачком одреду који је организовао Стеван Петровић - Книћанин. Тај одред пружа велику помоћ Србима у борби против Мађара. Ђока Влајковић се посебно истакао 22. марта 1848. године у одбрани Србобрана код Варадинског моста. Ту је задобио прво од многобројних одликовања - Медаљу за храброст. При крају тзв. Мађарске буне вратио се са многим добровољцима у Србију.
Ђока Влајковић, пешадијски пуковник српске и руске војске у пензији, умро је 17. августа 1883. године у Београду, где је и сахрањен уз све војне почасти. И данас једна од улица у најужем центру Београда носи његово име (Влајковићева улица).
Министарство просвете је тридесетих година одлучило да се од средстава Задужбине у Влајковићевој улици бр. 5 сазида репрезентативна зграда. На ту нову зграду постављена је биста Ђоке Влајковића. Бисту је израдио вајар Марко Брежанин од природног камена а Бранко Филиповић, декоративни вајар, како се сам потписивао, венац за медаљон од вештачког камена. Ово уметничко дело и данас краси недавно обновљену фасаду Задужбине Ђоке Влајковића.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Лазар Комарчић маштом наткрилио време
ЈЕДНА УГУШЕНА ЗВЕЗДА
Зашто је најчитанији писац с почетка 20. века, данас највише познат као аутор нашег првог научно-фантастичног романа, дуго времена био готово запостављен и заборављен? Да ли „кривицу” за то сноси Јован Скерлић?
[TABLE="width: 253, align: right"]
[TR]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]У време кад је Лазар Комарчић написао наш први научно-фантастични роман, у свету пишу Жил Верн (1828–1905), француски писац који се сматра пиониром научне фантастике, и енглески књижевник Херберт Џорџ Велс (1866–1946).[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Није могао да пренебрегне податке који су били неумољиви. У тексту „Шта се чита у нашој Народној библиотеци?”, који се појавио 1906. године, Јован Скерлић (1877–1914) каже да се Лазар Комарчић нашао на листи наших најчитанијих писаца. Та општа омиљеност за Скерлића очигледно није била довољна, напротив. Податак о читаности он наводи само да покаже рђав укус читалачке публике у престоници.
Овај утицајни књижевни историчар и критичар, у тој области појам ондашњег времена, Комарчића и није сматрао писцем. Зато га није ни уврстио у „Историју нове српске књижевности” (1914), која се у наредним деценијама сматрала главним мерилом уметничке и друштвено-историјске вредности неког писца у српској књижевности. Да ли се Скерлић више руководио идеолошко-политичким него књижевним мерилима? Који год да је био разлог, његова пресуда чинила се коначном. Без обзира на спорадичне критике које су настојале да скрену пажњу на Комарчића, овај писац као да је био потпуно заборављен.
До преокрета у књижевној судбини Лазара Комарчића дошло је захваљујући једном подухвату учињеном у пишчевом завичају, у Прибоју на Лиму: 1970. године објављена су његова одабрана дела, највише захваљујући Вукоману Шалипуровићу, љубитељу и истраживачу наше културне баштине. Тај догађај означио је преокрет у литерарном животу Лазара Комарчића.
Лије, а не шије
По цичи зими, 9. јануара 1839. године, у селу Глогу у прибојској општини, рођен је Лазар Комарица који ће касније презиме преиначити у Комарчић. Иначе, породица Комарица била је бројна и добростојећа. То је вероватно био један од разлога што су стално били на мети Турака који их нису остављали на миру.
На малог Лазара трајан утисак оставио је један трагичан догађај. На његове очи Турци су пред кућом исекли брата му од стрица. Лазарови најближи чланови породице нису седели скрштених руку, па је дечаков отац Милинко учествовао у побуни због чега је ухваћен и бачен у тамницу. Из затвора је успео да побегне и пребегне у Ваљево, у Србију. Лазарова мајка Спасенија, родом из Маоча код Пљеваља (има биографа који наводе да је Лазар Комарчић рођен у селу Комарица, код Пљеваља) није имала куд. Кад јој је супруг завршио иза решетака, морала је сама да брине о своје четворо деце, све док се Милинко није вратио и одвео их са собом.
[TABLE="width: 276, align: right"]
[TR]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Роман „Једна угашена звезда”, објављен 1902. године у Штампарији Д. Димитријевић, Иван-Бегова улица бр. 1, носио је посвету: „Успомени Милутина Гарашанина ово дело посвећује писац”.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
У Ваљеву је Милинко нашао посао код извесног Тодора, неимара, и за хлеб зарађивао као зидар. Била је 1846. година. Једва је успевао да састави крај с крајем. Нажалост, Комарчићи су кратко остали на окупу. Од непознате смртоносне болести у истој години на онај свет преселили су се и Милинко и Спасенија. Деца су остала без иког свог. Лазара узима ваљевски црквењак Данило код кога дечак остаје све до завршетка основне школе и терзијског (кројачког) заната. Остаће упамћено да се убрајао у најбоље калфе и да су мајстори су за њега говорили – „Лаза лије, а не шије”.
Упркос свим похвалама и поштовању Лазар је осетио да му је Ваљево сувише тесно, па је пожелео да се опроба у већем граду и да следи своју звезду. Спаковао се и преселио у Београд. Кад би завршио посао, а наставио је да ради као занатлија, у слободном времену похађао је гимназију и вредно учио.
Његови универзитети
У двадесет трећој години Лазар Комарчић доживео је турско бомбардовање Београда. Није желео да буде само сведок, већ и учесник. У једној од борби, на барикадама, био је тешко рањен. Граната га је погодила и одсекла му три средња прста на десној руци. И да је хтео, занатом више није могао да се бави.
Комарчић је 1867. године положио учитељски испит и добио службу у селу Липе код Смедерева. Ту се и оженио. Међутим, судбина је хтела да прилично слабо плаћен учитељски позив замени другим послом. Наиме, 1871. године сестра Јелица позвала га је да дође у Црну Бару, код Шапца, и да преузме вођење кафане њеног преминулог супруга. Лазар није имао куд, уместо с ђацима дане је почео да проводи с гостима у механи. У Црној Бари остаће четири године. Свакодневно дружење са живописним ликовима и приче које је слушао донели су му сасвим нову врсту искуства. Били су то, како је касније сведочио, „његови универзитети”.
Кафеџијски посао му је једно време био занимљив и изазован али је, као и много пута до тада, осетио да мора нешто више и боље. Осетио је да је куцнуо час да промени професију. Све што је до тада искусио и учио, желео је да преточи на хартију. У Црној Бари започео је роман „Бездушници”. То му је било за душу, а од нечега је морало и да се живи. Лазар Комарчић постаје сарадник листа „Србија” који је окупљао напредну омладину и био под утицајем идеја Светозара Марковића (1846–1875), борца за корените промене у друштву. Комарчић је у том раздобљу, сарађујући и у другим листовима, оштро нападао социјалну неправду и био противник режимске политике.
[TABLE="width: 200"]
[TR]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]„Једна угашена звезда”, украшена је илустрацијама уметника чије име није потписано.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
ЈЕДНА УГУШЕНА ЗВЕЗДА
Зашто је најчитанији писац с почетка 20. века, данас највише познат као аутор нашег првог научно-фантастичног романа, дуго времена био готово запостављен и заборављен? Да ли „кривицу” за то сноси Јован Скерлић?
[TABLE="width: 253, align: right"]
[TR]
[TD]
[/TR]
[TR]
[TD]У време кад је Лазар Комарчић написао наш први научно-фантастични роман, у свету пишу Жил Верн (1828–1905), француски писац који се сматра пиониром научне фантастике, и енглески књижевник Херберт Џорџ Велс (1866–1946).[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Није могао да пренебрегне податке који су били неумољиви. У тексту „Шта се чита у нашој Народној библиотеци?”, који се појавио 1906. године, Јован Скерлић (1877–1914) каже да се Лазар Комарчић нашао на листи наших најчитанијих писаца. Та општа омиљеност за Скерлића очигледно није била довољна, напротив. Податак о читаности он наводи само да покаже рђав укус читалачке публике у престоници.
Овај утицајни књижевни историчар и критичар, у тој области појам ондашњег времена, Комарчића и није сматрао писцем. Зато га није ни уврстио у „Историју нове српске књижевности” (1914), која се у наредним деценијама сматрала главним мерилом уметничке и друштвено-историјске вредности неког писца у српској књижевности. Да ли се Скерлић више руководио идеолошко-политичким него књижевним мерилима? Који год да је био разлог, његова пресуда чинила се коначном. Без обзира на спорадичне критике које су настојале да скрену пажњу на Комарчића, овај писац као да је био потпуно заборављен.
До преокрета у књижевној судбини Лазара Комарчића дошло је захваљујући једном подухвату учињеном у пишчевом завичају, у Прибоју на Лиму: 1970. године објављена су његова одабрана дела, највише захваљујући Вукоману Шалипуровићу, љубитељу и истраживачу наше културне баштине. Тај догађај означио је преокрет у литерарном животу Лазара Комарчића.
Лије, а не шије
По цичи зими, 9. јануара 1839. године, у селу Глогу у прибојској општини, рођен је Лазар Комарица који ће касније презиме преиначити у Комарчић. Иначе, породица Комарица била је бројна и добростојећа. То је вероватно био један од разлога што су стално били на мети Турака који их нису остављали на миру.
На малог Лазара трајан утисак оставио је један трагичан догађај. На његове очи Турци су пред кућом исекли брата му од стрица. Лазарови најближи чланови породице нису седели скрштених руку, па је дечаков отац Милинко учествовао у побуни због чега је ухваћен и бачен у тамницу. Из затвора је успео да побегне и пребегне у Ваљево, у Србију. Лазарова мајка Спасенија, родом из Маоча код Пљеваља (има биографа који наводе да је Лазар Комарчић рођен у селу Комарица, код Пљеваља) није имала куд. Кад јој је супруг завршио иза решетака, морала је сама да брине о своје четворо деце, све док се Милинко није вратио и одвео их са собом.
[TABLE="width: 276, align: right"]
[TR]
[TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Роман „Једна угашена звезда”, објављен 1902. године у Штампарији Д. Димитријевић, Иван-Бегова улица бр. 1, носио је посвету: „Успомени Милутина Гарашанина ово дело посвећује писац”.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
У Ваљеву је Милинко нашао посао код извесног Тодора, неимара, и за хлеб зарађивао као зидар. Била је 1846. година. Једва је успевао да састави крај с крајем. Нажалост, Комарчићи су кратко остали на окупу. Од непознате смртоносне болести у истој години на онај свет преселили су се и Милинко и Спасенија. Деца су остала без иког свог. Лазара узима ваљевски црквењак Данило код кога дечак остаје све до завршетка основне школе и терзијског (кројачког) заната. Остаће упамћено да се убрајао у најбоље калфе и да су мајстори су за њега говорили – „Лаза лије, а не шије”.
Упркос свим похвалама и поштовању Лазар је осетио да му је Ваљево сувише тесно, па је пожелео да се опроба у већем граду и да следи своју звезду. Спаковао се и преселио у Београд. Кад би завршио посао, а наставио је да ради као занатлија, у слободном времену похађао је гимназију и вредно учио.
Његови универзитети
У двадесет трећој години Лазар Комарчић доживео је турско бомбардовање Београда. Није желео да буде само сведок, већ и учесник. У једној од борби, на барикадама, био је тешко рањен. Граната га је погодила и одсекла му три средња прста на десној руци. И да је хтео, занатом више није могао да се бави.
Комарчић је 1867. године положио учитељски испит и добио службу у селу Липе код Смедерева. Ту се и оженио. Међутим, судбина је хтела да прилично слабо плаћен учитељски позив замени другим послом. Наиме, 1871. године сестра Јелица позвала га је да дође у Црну Бару, код Шапца, и да преузме вођење кафане њеног преминулог супруга. Лазар није имао куд, уместо с ђацима дане је почео да проводи с гостима у механи. У Црној Бари остаће четири године. Свакодневно дружење са живописним ликовима и приче које је слушао донели су му сасвим нову врсту искуства. Били су то, како је касније сведочио, „његови универзитети”.
Кафеџијски посао му је једно време био занимљив и изазован али је, као и много пута до тада, осетио да мора нешто више и боље. Осетио је да је куцнуо час да промени професију. Све што је до тада искусио и учио, желео је да преточи на хартију. У Црној Бари започео је роман „Бездушници”. То му је било за душу, а од нечега је морало и да се живи. Лазар Комарчић постаје сарадник листа „Србија” који је окупљао напредну омладину и био под утицајем идеја Светозара Марковића (1846–1875), борца за корените промене у друштву. Комарчић је у том раздобљу, сарађујући и у другим листовима, оштро нападао социјалну неправду и био противник режимске политике.
[TABLE="width: 200"]
[TR]
[TD]
[/TR]
[TR]
[TD]„Једна угашена звезда”, украшена је илустрацијама уметника чије име није потписано.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Важно је писати
Године 1875. сели се у Крагујевац где покреће лист „Збор”. Пише с великим жаром и свим расположивим новинарским средствима обрушава се на различите друштвене неправде. На Комарчићеву жалост, лист није био дугог века, убрзо је морао да га угаси. Сва уштеђевина коју је сакупио као кафеџија истопила се и он се с породицом се вратио у Београд. Добија уредничко место у листовима „Будућност”, „Нови завет”, а ради и као коректор Државне штампарије.
У свет књижевности Лазар Комарчић улази у позним годинама. У четрдесет првој објављује прво литерарно дело „Драгоцена огрлица”. Крајем те исте, 1880, у „Отаџбини” почиње да му излази и роман у наставцима – „Бездушници”. Његови почеци поклапају се са стваралаштвом књижевника романтичара. Поређења ради, у истом раздобљу увелико се зна за Јована Јовановића Змаја (1833–1904), од Комарчића старијег шест година, и две године млађег Лазу Костића (1841–1910). Међутим, у тренутку кад почиње да објављује књиге, већ је створена српска реалистичка проза. Зато може да се каже да Лазар Комарчић припада и романтичарима и реалистима, с тим што је своје дело „засолио” и састојцима литературе која је и у свету још била у повоју.
Није сасвим јасно кад наступа коренита промена, тек Комарчић се приклонио владајућој, напредњачкој партији и постао главни уредник „Видела”. С истим жаром разрачунава се с револуционарним тежњама Светозара Марковића и постаје режимски новинар, у служби краља Александра Обреновића (1889–1903), последњег из те династије.
[TABLE="width: 255, align: left"]
[TR]
[TD]
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Лазар Комарчић био је један од најплоднијих романсијера 19. века[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Мудријаш и маштар
Иако је на књижевно поприште ступио доста касно, Лазар Комарчић био је изузетно плодан писац, један од најплоднијих романсијера 19. века. Не треба заборавити да је у српској књижевности те епохе роман био прилично редак. А он је написао чак осам, са три збирке приповедака.
Комарчић је за живота био познат и признат, читалачка публика је с нестрпљењем чекала свако његово ново дело. Уживао је углед и у званичним круговима: за роман „Један разорен ум” 1893. године добио је награду Српске краљевске академије. Тај роман касније је штампан у угледној едицији Српске књижевне задруге 1908. године. Награду Српске краљевске академије добија и 1907. године за роман „Мученици за слободу”.
Изузев Симе Матавуља (1852–1908) и Стевана Сремца (1855–1906), ниједан други Комарчићев савременик није у географском смислу тако широко засновао своје дело, обухватајући Србију, Босну и Херцеговину и један део Црне Горе, али и света. У његовим романима срећу се врло различити друштвени типови: трговци, адвокати, калфе, ђаци, студенти, шегрти, занатлије, хајдуци, одметници, паше, бегови. Његов језик садржи одлике народне књижевности, али и романтизма и реализма. Стил и језик су му слојевити , зато га и данас вреди читати због сочности и једрине израза.
Лазар Комарчић умро је 9. јануара 1909. године, на седамдесети рођендан. Последњих година, као обреновићевац на злу гласу, живео је у оскудици. Кад је умро, у дневној штампи појављује се неколико некролога и пригодних осврта на његов рад. У „Бранковом колу”, после кратког приказа Комарчићевог живота, у једној реченици следи и закључак: „Покојни је Лаза веома волео астрономију, па је и написао „Један листак из астрономије”, пуштао се у метафизику и у натчулни свет”. И Божидар Николајевић, поред похвала Комарчићевој страначкој оданости, истиче његово занимање за звезде: „Карактеристична је била Лазина јака наклоност мудријашењу и маштарењу о појавама изнад нас, високо изнад досезања нашег – о звездама које трепере, које су се угасиле, и које ће се тек јавити, о световима невидљивим и регионима бескрајно далеким”.
Оно што се његовим савременицима чинило несхватљивим и вредним поруге, годинама после смрти овог писца издвојило је од осталих. Лазар Комарчић данас се можда највише и памти као писац првог научно-фантастичног романа на овим просторима.
ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНОГ НОВИНАРСТВА
Лазар Комарчић трудио се да, као главни уредник, што више осавремени „Видела”. Посебно место у новинама издвајао је за кратке и језгровите вести, баш као што се данас ради у најчитанијим дневним листовима. Било му је важно да у редакцији увек има дописнике из земље и света. Читаоце је желео да упозна с догађајима из европских држава и с других континената, као и с приликама у Србији. Брижљиво је обележавао важне историјске и културне догађаје.
Велика новина за то време били су додаци посвећени разноврсним темама из науке, књижевности и уметности уопште. Комарчић је, рецимо, посебан додатак посветио Вуку Стефановићу Караџићу, Димитрију Туцовићу.
Иначе, био је председник новинарске организације у Србији од 1895. до 1897. године, доприневши оживљавању овог удружења.
СВЕМИРСКЕ ПУСТОЛОВИНЕ
Тек данас је јасно колико је био важан Комарчићев роман „Једна угашена звезда” који се појавио 1902. године, разликујући се од свих дела у дотадашњој српској књижевности. Слободно може да се каже да је то био први научно-фантастични роман на овим просторима.
Истине ради, треба споменути да је 1889. године Драгутин Илић, брат много познатијег песника Војислава Илића, објавио драму „После милијон година”: сусрет последњих хомо сапијенса с посетиоцима с Меркура.
„Једна угашена звезда” има научно-популаран и научно-фантастичан део. Комарчић излаже тадашња космичка знања која зачињава фантастичном причом. Неименовани јунак, после предавања о бесконачности васионе у „Градској касини”, враћа се кући. Врти се у кревету и не може да заспи. У једном тренутку схвата да је у соби бестелесна сподоба која му објашњава да ће га повести на невероватну пустоловину свемиром.
На том путовању најзанимљивији је тренутак кад се јунак романа и његов галактички водич, заправо Лапласов дух (Пјер Симон Лаплас (1749–1827), француски астроном и математичар), нађу на планети Аруџа-Дарин, у граду Гомор, кога су створили моћни људи, изумрли пре двадесет осам милиона година:
„Тешко ми на срце паде, кад помислих, да и земљу и цео овај свет што на њој живи та иста судбина чека. И овај свет се коље и бије око варљивог сјаја и пролазног господства; коље се и бије око власти и надмоћија; кољу се народи с народима, државе с државама, власници с власницима, племена с племенима, појединци с појединцима; кољу се и крве да једни друге сатру, искорене, униште; кољу се и бију за некакве „сфере виших државних интереса”; кољу се и крве да ватром и железом, пушком и сабљом проносе културу и цивилизацију по овоме мајушном зрнцету небесном; кољу се и бију да један другог увере ко је од њих у праву; кољу се и бију чак и око тога, ко истинитије верује у правога и истинитога Бога, а ко не верује а нико од њих и не слути да и њих оваква иста судба чека, и њих и ову нашу веселу постојбину!”
Град Гомор обилује изумима високе технике: зауздавање микроклиматских услова, неограничено коришћење енергије, техника која подсећа на холограмску. Изуми готово несхватљиви за оно време.
ЊИХОВИХ 28 ГОДИНА
Кад су љубитељи научне фантастике у Београду 1981. године основали Друштво назвали су га по Лазару Комарчићу. О овом Друштву „Забавник” је писао 8. децембра 2006. године у броју 2861.
Аутор: Весна Софреновић
број:3021, 2010
Године 1875. сели се у Крагујевац где покреће лист „Збор”. Пише с великим жаром и свим расположивим новинарским средствима обрушава се на различите друштвене неправде. На Комарчићеву жалост, лист није био дугог века, убрзо је морао да га угаси. Сва уштеђевина коју је сакупио као кафеџија истопила се и он се с породицом се вратио у Београд. Добија уредничко место у листовима „Будућност”, „Нови завет”, а ради и као коректор Државне штампарије.
У свет књижевности Лазар Комарчић улази у позним годинама. У четрдесет првој објављује прво литерарно дело „Драгоцена огрлица”. Крајем те исте, 1880, у „Отаџбини” почиње да му излази и роман у наставцима – „Бездушници”. Његови почеци поклапају се са стваралаштвом књижевника романтичара. Поређења ради, у истом раздобљу увелико се зна за Јована Јовановића Змаја (1833–1904), од Комарчића старијег шест година, и две године млађег Лазу Костића (1841–1910). Међутим, у тренутку кад почиње да објављује књиге, већ је створена српска реалистичка проза. Зато може да се каже да Лазар Комарчић припада и романтичарима и реалистима, с тим што је своје дело „засолио” и састојцима литературе која је и у свету још била у повоју.
Није сасвим јасно кад наступа коренита промена, тек Комарчић се приклонио владајућој, напредњачкој партији и постао главни уредник „Видела”. С истим жаром разрачунава се с револуционарним тежњама Светозара Марковића и постаје режимски новинар, у служби краља Александра Обреновића (1889–1903), последњег из те династије.
[TABLE="width: 255, align: left"]
[TR]
[TD]
[/TR]
[TR]
[TD]Лазар Комарчић био је један од најплоднијих романсијера 19. века[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Мудријаш и маштар
Иако је на књижевно поприште ступио доста касно, Лазар Комарчић био је изузетно плодан писац, један од најплоднијих романсијера 19. века. Не треба заборавити да је у српској књижевности те епохе роман био прилично редак. А он је написао чак осам, са три збирке приповедака.
Комарчић је за живота био познат и признат, читалачка публика је с нестрпљењем чекала свако његово ново дело. Уживао је углед и у званичним круговима: за роман „Један разорен ум” 1893. године добио је награду Српске краљевске академије. Тај роман касније је штампан у угледној едицији Српске књижевне задруге 1908. године. Награду Српске краљевске академије добија и 1907. године за роман „Мученици за слободу”.
Изузев Симе Матавуља (1852–1908) и Стевана Сремца (1855–1906), ниједан други Комарчићев савременик није у географском смислу тако широко засновао своје дело, обухватајући Србију, Босну и Херцеговину и један део Црне Горе, али и света. У његовим романима срећу се врло различити друштвени типови: трговци, адвокати, калфе, ђаци, студенти, шегрти, занатлије, хајдуци, одметници, паше, бегови. Његов језик садржи одлике народне књижевности, али и романтизма и реализма. Стил и језик су му слојевити , зато га и данас вреди читати због сочности и једрине израза.
Лазар Комарчић умро је 9. јануара 1909. године, на седамдесети рођендан. Последњих година, као обреновићевац на злу гласу, живео је у оскудици. Кад је умро, у дневној штампи појављује се неколико некролога и пригодних осврта на његов рад. У „Бранковом колу”, после кратког приказа Комарчићевог живота, у једној реченици следи и закључак: „Покојни је Лаза веома волео астрономију, па је и написао „Један листак из астрономије”, пуштао се у метафизику и у натчулни свет”. И Божидар Николајевић, поред похвала Комарчићевој страначкој оданости, истиче његово занимање за звезде: „Карактеристична је била Лазина јака наклоност мудријашењу и маштарењу о појавама изнад нас, високо изнад досезања нашег – о звездама које трепере, које су се угасиле, и које ће се тек јавити, о световима невидљивим и регионима бескрајно далеким”.
Оно што се његовим савременицима чинило несхватљивим и вредним поруге, годинама после смрти овог писца издвојило је од осталих. Лазар Комарчић данас се можда највише и памти као писац првог научно-фантастичног романа на овим просторима.
ПРЕТЕЧА САВРЕМЕНОГ НОВИНАРСТВА
Лазар Комарчић трудио се да, као главни уредник, што више осавремени „Видела”. Посебно место у новинама издвајао је за кратке и језгровите вести, баш као што се данас ради у најчитанијим дневним листовима. Било му је важно да у редакцији увек има дописнике из земље и света. Читаоце је желео да упозна с догађајима из европских држава и с других континената, као и с приликама у Србији. Брижљиво је обележавао важне историјске и културне догађаје.
Велика новина за то време били су додаци посвећени разноврсним темама из науке, књижевности и уметности уопште. Комарчић је, рецимо, посебан додатак посветио Вуку Стефановићу Караџићу, Димитрију Туцовићу.
Иначе, био је председник новинарске организације у Србији од 1895. до 1897. године, доприневши оживљавању овог удружења.
СВЕМИРСКЕ ПУСТОЛОВИНЕ
Тек данас је јасно колико је био важан Комарчићев роман „Једна угашена звезда” који се појавио 1902. године, разликујући се од свих дела у дотадашњој српској књижевности. Слободно може да се каже да је то био први научно-фантастични роман на овим просторима.
Истине ради, треба споменути да је 1889. године Драгутин Илић, брат много познатијег песника Војислава Илића, објавио драму „После милијон година”: сусрет последњих хомо сапијенса с посетиоцима с Меркура.
„Једна угашена звезда” има научно-популаран и научно-фантастичан део. Комарчић излаже тадашња космичка знања која зачињава фантастичном причом. Неименовани јунак, после предавања о бесконачности васионе у „Градској касини”, враћа се кући. Врти се у кревету и не може да заспи. У једном тренутку схвата да је у соби бестелесна сподоба која му објашњава да ће га повести на невероватну пустоловину свемиром.
На том путовању најзанимљивији је тренутак кад се јунак романа и његов галактички водич, заправо Лапласов дух (Пјер Симон Лаплас (1749–1827), француски астроном и математичар), нађу на планети Аруџа-Дарин, у граду Гомор, кога су створили моћни људи, изумрли пре двадесет осам милиона година:
„Тешко ми на срце паде, кад помислих, да и земљу и цео овај свет што на њој живи та иста судбина чека. И овај свет се коље и бије око варљивог сјаја и пролазног господства; коље се и бије око власти и надмоћија; кољу се народи с народима, државе с државама, власници с власницима, племена с племенима, појединци с појединцима; кољу се и крве да једни друге сатру, искорене, униште; кољу се и бију за некакве „сфере виших државних интереса”; кољу се и крве да ватром и железом, пушком и сабљом проносе културу и цивилизацију по овоме мајушном зрнцету небесном; кољу се и бију да један другог увере ко је од њих у праву; кољу се и бију чак и око тога, ко истинитије верује у правога и истинитога Бога, а ко не верује а нико од њих и не слути да и њих оваква иста судба чека, и њих и ову нашу веселу постојбину!”
Град Гомор обилује изумима високе технике: зауздавање микроклиматских услова, неограничено коришћење енергије, техника која подсећа на холограмску. Изуми готово несхватљиви за оно време.
ЊИХОВИХ 28 ГОДИНА
Кад су љубитељи научне фантастике у Београду 1981. године основали Друштво назвали су га по Лазару Комарчићу. О овом Друштву „Забавник” је писао 8. децембра 2006. године у броју 2861.
Аутор: Весна Софреновић
број:3021, 2010
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Konstantin Mihailović
Pisac dela "Janičarove uspomene" (15. vek) u kojem evropske vladare upoznajesa osmanskim taktikama osvajanja.
Život
Praktično jedini izvor o životu"Konstantina, sina Mihaila Konstantinovića" je njegovo delo, koje jedobrim delom i autobiografsko.
Rođen je neku godinu pre 1435. uOstrovici, gradiću u blizini naprednog rudarskog grada Novog Brda. Imao je dvojicu braće, verovatno mlađe.Roditelje nijednom ne spominje pa se pretpostavlja da je rano ostao bez njih,sasvim moguće u pokolju koji je usledio nakon Turskog zauzeća grada 1444.Moguće je da potiče iz porodice rudara i da je i sam dobio neka znanja u ovomposlu a skoro je sigurno da nije bio plemenitog roda i da nije imao nikakvogobrazovanja.
Prvi podatak koji daje o sebi jeda je 1453. bio u odredu Jakše Brežičića, rodonačelnika poreodice Jakšića, odredu koji je despot Đurađ bio obavezan da šalje svom sizerenu,turskom sultanu u pomoć. Iako je sultan Mehmed najavio pohod na Karamaniju uMaloj Aziji uskoro se doznalo da se ide na Carigrad. Srpski odred učestvovao je, iako prekosvoje volje, u opsadi i zauzeću Carigrada. Nakon ovoga Mihailović se vratio uSrbiju, u Novo Brdo.
Već sledeće godine došao je redna Srbiju da iskusi namere Mehmeda Osvajača. Srbija je napadnuta a 1455. nakonduge opsade predalo se i samo Novo Brdo, drugi po značaju grad u državi. Sultanje naredio da se najugledniji ljudi pogube, žene je razdelio svojim vojnicima amladiće, među njima i Konstantina, poveo na dug put u dubinu Carstva da ihpretvori u janičare. Tokom puta Konstantin je pokušao da pobegne ali jepošteđen uz jemstvo njegove braće da neće više pokušavati ništa slično. Dovedenje u prestonicu Jedrene i bio na nekoj nama nepoznatoj dužnostiodakle je imao uvid u dešavanja na dvoru. Pratio je sultanove već od narednegodine pohode ali je verovatno da još uvek nije načinjen janičarem već je biopri komori ili nekim drugim pomoćnim trupama.
1456. ide sa sultanovom vojsku uopsadu Beograda gde je gledao veliki turski poraz. Mogućeje da je zahvaljujući svojim znanjima o rudarstvu Miahilović bio na zadacimarušenja i miniranja gradskih zidina. 1458-60. prati osmasku vojsku upokoravanju Peloponezaa. 1459. je sa sultanom u pohodu na Trapezunt, koji nam u svojoj knjizi prikazuje kaoizuzetno težak. Učestvuje i u pohodu protiv Uzun-Hasana u kojem je došao skrozdo Eufrata.
Sada već janičar sa iskustvom,Mihailović je učestvovao u pohodu protiv vlaškog vojvode Vlada Cepeša u kojemse istakao pri prelasku Dunava i odbrani mostobrana zašta je dobio ličnuslobodu (mogao je svoju imovinu posle smrti ostaviti kome hoće, inače je onapripadala sultanu). Usledilisu pohodi na Mitilenu i na Albaniju gde su pokoreni svi knezovi osimSkenderbega. Čini se da Mihailović u ovim dešavanjima nije prisustvovao nabojištu.
U jednoj poseti svome bratu kojije postao čuvar zgrade carske blagajne slučajno je načuo da se u potaji spremapohod na Bosnu, koji kralja StefanaTomaševića treba dazatekne nespremnog. Mihailović je otišao bosanskim poslanicima koji su tadaboravili na sultanovom dvoru i pokušao da ih upozori. Podozrivi premanepoznatom janičaru nisu mu verovali iako ih je on uveravao da im to sve govori"jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi".
1463. sultan je krenuo na Bosnu, brzo osvojio Bobovac, Jajce i Ključ, u kojem se gradu sklonio i sam kralj bosanski,koji je tu i pogubljen. Nakon osvojenja, Mihailoviću je poverena jedinica od 40janičara sa kojima je trebao da čuva grad Zvečaj na Vrbasu. No, odmah po povlačenju turskevojske prodre u Bosnu ugarski kralj Matija Korvin koji uspe da povrati ceo severozapadnideo Bosne zajedno sa Jajcem. Mihailović i njegova posada držali su se dobro dok nakon pada Jajca nisustigla pojačanja a onda su se morali predati. Iako je sproveden u zatočeništvoi vodan kroz gradove kao zarobljenik, Mihailović ipak tvrdi da mu je bilo milošto se "vratio iz tamnice među hrišćane". Ipak, zbog pretrpljenihponiženja kojima je bio izložen ostaće večno ozlojeđen prema Ugarima.
Pretpostavlja se da se sužanjstvaspasio uz pomoć Dmitra Jakšića i da ja potom nekako napustio Ugarsku i otišao uPoljsku. Sa određenom sigurnošću može se tvrditida je u Poljskoj bio od 1468/69. Poljska će postati njegova nova domovina i unjoj će provesti ostatak svoga života. Jedni dalji podatak o njegovom životu, a i taj je nesiguran, je da je moždabio u poslanstvu koje je nagovaralo kralja Francuske Šarla VIII da pokrenepohod na Tursku. Nije poznato kada je umro.
Delo
Knjigu kasnije prozvanu "Janičarove uspomene" a čiji binajšribližniji naziv (prema najstarijem tekstu) bio "Letopis o turskojupravi", Konstantin Mihailović pisao je negde između 1497-1501. Posvetioga je tadašnjem kralju Poljske Janu Olbrahtu u nameri da ga osokoli na noveborbe sa Turcima. Delo je verovatno vrlo skoro postalo čitano i umnožavano pasu nastale i mnoge greške i glose, između ostalog je Konstantin zamenjen sanjegovim ocem pa se docnije sreće kao "Mihailo Konstantin(ović)". 1565. knjiga je štampana na češkom jezikui to kao "Turska hronika" (što je postao drugi naziv za delo) te jepostala još popularnija. Zatim je potonulo u tamu vekova i bilo ponovoobjavljeno tek 1828. godine na poljskom jeziku. Na srpski je njegovo delopreveo 1865. godine Janko Šafarik premačeškom izdanju.
Delo ima predgovor i 49poglavlja. U glavama 1-7govori o islamu, muslimanskim narodinma, običajima, obredima. Osma glava govorio turskom izvrdavanju zadate reči. U glavama 9-14 prikazuje se turska istorijado prelaska u Evropu. Poglavlja 15-17. govore o srpskoj istoriji od Milutina dodespota Stefana. Glave 18. i 19. govore o turskim ratovanjima na drugimstranama a zatim se od 20. do 24. ponovo vraća ratovanjima Turaka u Evropi (despot Đurađ, Janoš Hunjadi). Od 25. glave u kojoj počinje istorijaMehmeda Osvajača Konstantin govori i o svojoj ličnosti i događajima u kojima jeučestvovao. U glavi 34. on biva zarobljen u Bosni i napušta Tursku. 35-39.glava govore ovlaš o daljoj turskoj istoriji a zatim se od 40-48. prelazi naopis turske vojne i administrativne organizacije. Poslednja glava je njegovoobraćanje ugarskom i poljskom kralju da ujedine snage u savezu protiv Turaka.
Njegovo delo ima jasnu namenu: dapokaže i objasni Turke, njihovu državu i vojsku i da obrati pažnju na njihoveslabosti koje se samo iz nepoznavanja ne iskorišćavaju. Iako Turke ne voli uvekje spreman da istakne prednosti njihove organizacije, taktike, vojne mudrosti.Izuzetno ga boli što hrišćani ratuju mnogo međusobno a ne protiv Turaka kojijednu za jednom pokoravaju hrišćanske države.
Većina njegovih pričanja oistoriji ne potiču iz knjiga i izvora već iz priča i narodnih pradanja, tj.onoga što je on mogao usmenim putem doznati. Istorijska tačnost, uostalom, inije cilj njegovog spisa - on želi da na primerima poduči.
U svom delu ostavio je i malipregled srpske istorije. Seća se kraljaDečanskog o kojem imasamo reči pune hvale. O njegovom sinu Dušanu govori kao o slavoljubivom i grešnomčoveku. Njegovo najveće poštovanje zaslužio je knez Lazar.
"Janičarove uspomene"nemaju neku veliku literarnu vrednost mada se po nekim delovima teksta moževideti da je na autora znatno uticao deseterački stih koji naravno nije mogaoda zaživi u poljskom jeziku. Njegov stil nije visok ili uglađen, on pokušavasamo da prenese poruku, da ostavi svoja saznanja hrišćanima. Ipak, na momentenjegov živi stil postaje izuzetno plastičan i zaokupljajući. U poređenjima jevrlo vešt i skoro pesnički slikovit. Ne treba posebno isticati da je delo najvrednijekao istorijski izvor
Pisac dela "Janičarove uspomene" (15. vek) u kojem evropske vladare upoznajesa osmanskim taktikama osvajanja.
Život
Praktično jedini izvor o životu"Konstantina, sina Mihaila Konstantinovića" je njegovo delo, koje jedobrim delom i autobiografsko.
Rođen je neku godinu pre 1435. uOstrovici, gradiću u blizini naprednog rudarskog grada Novog Brda. Imao je dvojicu braće, verovatno mlađe.Roditelje nijednom ne spominje pa se pretpostavlja da je rano ostao bez njih,sasvim moguće u pokolju koji je usledio nakon Turskog zauzeća grada 1444.Moguće je da potiče iz porodice rudara i da je i sam dobio neka znanja u ovomposlu a skoro je sigurno da nije bio plemenitog roda i da nije imao nikakvogobrazovanja.
Prvi podatak koji daje o sebi jeda je 1453. bio u odredu Jakše Brežičića, rodonačelnika poreodice Jakšića, odredu koji je despot Đurađ bio obavezan da šalje svom sizerenu,turskom sultanu u pomoć. Iako je sultan Mehmed najavio pohod na Karamaniju uMaloj Aziji uskoro se doznalo da se ide na Carigrad. Srpski odred učestvovao je, iako prekosvoje volje, u opsadi i zauzeću Carigrada. Nakon ovoga Mihailović se vratio uSrbiju, u Novo Brdo.
Već sledeće godine došao je redna Srbiju da iskusi namere Mehmeda Osvajača. Srbija je napadnuta a 1455. nakonduge opsade predalo se i samo Novo Brdo, drugi po značaju grad u državi. Sultanje naredio da se najugledniji ljudi pogube, žene je razdelio svojim vojnicima amladiće, među njima i Konstantina, poveo na dug put u dubinu Carstva da ihpretvori u janičare. Tokom puta Konstantin je pokušao da pobegne ali jepošteđen uz jemstvo njegove braće da neće više pokušavati ništa slično. Dovedenje u prestonicu Jedrene i bio na nekoj nama nepoznatoj dužnostiodakle je imao uvid u dešavanja na dvoru. Pratio je sultanove već od narednegodine pohode ali je verovatno da još uvek nije načinjen janičarem već je biopri komori ili nekim drugim pomoćnim trupama.
1456. ide sa sultanovom vojsku uopsadu Beograda gde je gledao veliki turski poraz. Mogućeje da je zahvaljujući svojim znanjima o rudarstvu Miahilović bio na zadacimarušenja i miniranja gradskih zidina. 1458-60. prati osmasku vojsku upokoravanju Peloponezaa. 1459. je sa sultanom u pohodu na Trapezunt, koji nam u svojoj knjizi prikazuje kaoizuzetno težak. Učestvuje i u pohodu protiv Uzun-Hasana u kojem je došao skrozdo Eufrata.
Sada već janičar sa iskustvom,Mihailović je učestvovao u pohodu protiv vlaškog vojvode Vlada Cepeša u kojemse istakao pri prelasku Dunava i odbrani mostobrana zašta je dobio ličnuslobodu (mogao je svoju imovinu posle smrti ostaviti kome hoće, inače je onapripadala sultanu). Usledilisu pohodi na Mitilenu i na Albaniju gde su pokoreni svi knezovi osimSkenderbega. Čini se da Mihailović u ovim dešavanjima nije prisustvovao nabojištu.
U jednoj poseti svome bratu kojije postao čuvar zgrade carske blagajne slučajno je načuo da se u potaji spremapohod na Bosnu, koji kralja StefanaTomaševića treba dazatekne nespremnog. Mihailović je otišao bosanskim poslanicima koji su tadaboravili na sultanovom dvoru i pokušao da ih upozori. Podozrivi premanepoznatom janičaru nisu mu verovali iako ih je on uveravao da im to sve govori"jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi".
1463. sultan je krenuo na Bosnu, brzo osvojio Bobovac, Jajce i Ključ, u kojem se gradu sklonio i sam kralj bosanski,koji je tu i pogubljen. Nakon osvojenja, Mihailoviću je poverena jedinica od 40janičara sa kojima je trebao da čuva grad Zvečaj na Vrbasu. No, odmah po povlačenju turskevojske prodre u Bosnu ugarski kralj Matija Korvin koji uspe da povrati ceo severozapadnideo Bosne zajedno sa Jajcem. Mihailović i njegova posada držali su se dobro dok nakon pada Jajca nisustigla pojačanja a onda su se morali predati. Iako je sproveden u zatočeništvoi vodan kroz gradove kao zarobljenik, Mihailović ipak tvrdi da mu je bilo milošto se "vratio iz tamnice među hrišćane". Ipak, zbog pretrpljenihponiženja kojima je bio izložen ostaće večno ozlojeđen prema Ugarima.
Pretpostavlja se da se sužanjstvaspasio uz pomoć Dmitra Jakšića i da ja potom nekako napustio Ugarsku i otišao uPoljsku. Sa određenom sigurnošću može se tvrditida je u Poljskoj bio od 1468/69. Poljska će postati njegova nova domovina i unjoj će provesti ostatak svoga života. Jedni dalji podatak o njegovom životu, a i taj je nesiguran, je da je moždabio u poslanstvu koje je nagovaralo kralja Francuske Šarla VIII da pokrenepohod na Tursku. Nije poznato kada je umro.
Delo
Knjigu kasnije prozvanu "Janičarove uspomene" a čiji binajšribližniji naziv (prema najstarijem tekstu) bio "Letopis o turskojupravi", Konstantin Mihailović pisao je negde između 1497-1501. Posvetioga je tadašnjem kralju Poljske Janu Olbrahtu u nameri da ga osokoli na noveborbe sa Turcima. Delo je verovatno vrlo skoro postalo čitano i umnožavano pasu nastale i mnoge greške i glose, između ostalog je Konstantin zamenjen sanjegovim ocem pa se docnije sreće kao "Mihailo Konstantin(ović)". 1565. knjiga je štampana na češkom jezikui to kao "Turska hronika" (što je postao drugi naziv za delo) te jepostala još popularnija. Zatim je potonulo u tamu vekova i bilo ponovoobjavljeno tek 1828. godine na poljskom jeziku. Na srpski je njegovo delopreveo 1865. godine Janko Šafarik premačeškom izdanju.
Delo ima predgovor i 49poglavlja. U glavama 1-7govori o islamu, muslimanskim narodinma, običajima, obredima. Osma glava govorio turskom izvrdavanju zadate reči. U glavama 9-14 prikazuje se turska istorijado prelaska u Evropu. Poglavlja 15-17. govore o srpskoj istoriji od Milutina dodespota Stefana. Glave 18. i 19. govore o turskim ratovanjima na drugimstranama a zatim se od 20. do 24. ponovo vraća ratovanjima Turaka u Evropi (despot Đurađ, Janoš Hunjadi). Od 25. glave u kojoj počinje istorijaMehmeda Osvajača Konstantin govori i o svojoj ličnosti i događajima u kojima jeučestvovao. U glavi 34. on biva zarobljen u Bosni i napušta Tursku. 35-39.glava govore ovlaš o daljoj turskoj istoriji a zatim se od 40-48. prelazi naopis turske vojne i administrativne organizacije. Poslednja glava je njegovoobraćanje ugarskom i poljskom kralju da ujedine snage u savezu protiv Turaka.
Njegovo delo ima jasnu namenu: dapokaže i objasni Turke, njihovu državu i vojsku i da obrati pažnju na njihoveslabosti koje se samo iz nepoznavanja ne iskorišćavaju. Iako Turke ne voli uvekje spreman da istakne prednosti njihove organizacije, taktike, vojne mudrosti.Izuzetno ga boli što hrišćani ratuju mnogo međusobno a ne protiv Turaka kojijednu za jednom pokoravaju hrišćanske države.
Većina njegovih pričanja oistoriji ne potiču iz knjiga i izvora već iz priča i narodnih pradanja, tj.onoga što je on mogao usmenim putem doznati. Istorijska tačnost, uostalom, inije cilj njegovog spisa - on želi da na primerima poduči.
U svom delu ostavio je i malipregled srpske istorije. Seća se kraljaDečanskog o kojem imasamo reči pune hvale. O njegovom sinu Dušanu govori kao o slavoljubivom i grešnomčoveku. Njegovo najveće poštovanje zaslužio je knez Lazar.
"Janičarove uspomene"nemaju neku veliku literarnu vrednost mada se po nekim delovima teksta moževideti da je na autora znatno uticao deseterački stih koji naravno nije mogaoda zaživi u poljskom jeziku. Njegov stil nije visok ili uglađen, on pokušavasamo da prenese poruku, da ostavi svoja saznanja hrišćanima. Ipak, na momentenjegov živi stil postaje izuzetno plastičan i zaokupljajući. U poređenjima jevrlo vešt i skoro pesnički slikovit. Ne treba posebno isticati da je delo najvrednijekao istorijski izvor
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
ИСАИЈАЂАКОВИЋ
митрополит карловачки 1708
митрополит карловачки 1708
Митрополит Исаија Ђаковић је рођен у селу Грабовцу близу Сланкамена. У свомродном месту је био парохијски свештеник, а када је остао удовац, замонашио сеу манастиру Крушедолу. Епископ јенапољски и арадски постао је пре Велике сеобе,1690. године.
Када је патријарх Арсеније III, који није познавао прилике у Хабзбуршкојмонархији, сазвао 18. јуна 1690. године у Београду народни збор, уочио је свеособине епископа Исаије, као и његово познавање политичких прилика, и одлучиода се потпуно ослони на њега. На овом збору су формулисани захтеви српскогнарода који је имао намеру да пређе у Угарску. Тражено је да се обезбедислободно исповедање православне вере, слободно бирање архиепископа српскенационалности, слободно вршење јурисдикције архиепископа и свих епископа гдегод се Срби налазе и убудуће буду налазили, празновање празника по старомкалендару, ослибођење црквених имања од обавеза према држави, као и самосталноуправљање том имовином, а такође и право да патријарх једино суди за преступениже и више јерархије.
Као познавалац страних језика, окретни епископ Исаија је отишао у Беч и састаосе са ухапшеним грофом Ђорђем Бранковићем са којим је заједно уобличио захтевеса Београдског збора и 21. августа 1690. године добио од цара Леополда Iпривилегију којом су загарантована тражена права. На наваљивање епископа Исаијетекст већ спремљене привилегије проширен је реченицом, којом се власт српскогптријарха проширује и признаје и над православним у Хрватској и Угарској.Потписивањем овакве привилегије постигнуто је зједништво српског народа умонархији, што је истовремено претстављало пораз римокатоличке цркве. Истини завољу, све привилегије су донекле поштоване само у време када је требало бранитигранице српским снагама, иако су поглавари Српске православне цркве у овим крајевиманастојали да оне не остану мртво слово на папиру.
С обзиром на интензиван рад римокатолика на унијаћењу Срба у Сремуи Славонији,патријарх Арсеније III је добио у Бечу, 5. марта 1692. године, путни лист засебе и епископа Исаију за вршење канонских посета својим верницима. Томприликом је епископ Исаија упућен у Србију, Херцеговину и Далмацију.
Ускоро после Велике сеобе цар Леополд I је даровао манастир Гргетег са свимњеговим поседима на доживотно уживање епископу Исаији. Приходе од закупа и одсаборних дана епископ Исаија није користио само за своју резиденцију, већ и заодржавање манастира. Његовим средствима је генерално обновљена гргетешка црква.Касније, када је постао митрополит, Исаија је Гргетег прогласио митрополитскимдобром. Да би српски народ још боље расположио према себи и династији, цар јелистином од 8. марта 1695. године потврдио писмо сегединског префекта од 8.марта 1693. године, којим се епископу Исаији уступа млин на реци Бегеју уБанату.
После дугогодишње одбране српског народа од безобзирне унијатске пропаганде,коју је водио уз помоћ епископа Исаије, патријарх Арсеније III је изненада умроу Бечу 27. октобра 1706. године. Све су очи сада биле упрте у епископа Исаију.И поред тога се догодило да су монаси приликом погреба патријарха Арсеније IIIу манастиру Крушедолу извикивали за наследника епископа Стефана Метохијца. Овај«избор» обављен «при вину на даћи» није ни узиман у обзир, јер је исти требалообавити на изборном народно-црквеном сабору. Именовањем епископа Исаије сарскимсветником, после патријархове смрти, као да је двор хтео да стави до знања даје Исаија дворски кандидат.
Нико није боље познавао ситуацију у царевини од епископа Исаије који јестраховао да ће Беч сада изиграти дате привилегије и да их се неће придржавати.Зато је послао позиве у многа српска места и тражио да му буду при руци.
После патријархове смрти епископ Исаија је радио на томе да што пре попуниместо духовног поглавара. У погледу регулисања односа са Пећком патријаршијом,заступао је гледиште, супротно од осталих архијереја, да се изабере новипатријарх и организује посебна патријаршија. Други су, на челу са фрушкогорскимепископом Стефаном Метохијцем, заступали гледиште да се мора остати утрадицијама Пећке патријаршијеи да се Српска црква у овим крајевима организујекао аутономна митрополија у саставу Пећке патријаршије.
У Бечу је, 3. марта 1707. године, одржана заједничка конференција представникаДворског ратног савета и Дворске угарске коморе и том прилоком је донета одлукакоја је била против обе српске тезе и као да је имала тежњу да их измири.Конференција је донела одлуку да се приликом избора новог црквеног поглаварааустро-угарских Срба има настојати, да се он прогласи потпуно независним одсвих патријараха под Турцима, али да ни сам не може носити титулу патријарха.Ово је било у потпуној сагласности са ставом кардинала грофа Колонића који је1706. Године нагласио: да се после смрти патријарха Арсеније III, у интересулакшег унијаћења, има одступити од многих привилегија датих Српској цркви, апоглавару Српске цркве дефинитивно забранити назив патријарха.
Представници српског народа, схвативши шта желе државне власти, одржали су збор29. септембра 1707. године и донели одлуку о којој су известили ХристофораИгњата члана Дворског војног савета, који је одређен да као царски комесар будеприсутан на сазваном сабору у манастиру Крушедолу. Пошто су у писму од 29.септембра 1707. године саопштили своје становиште у вези са организовањемСрпске цркве у Угарској и Хрватској, они кажу да су на све начине размишљали оизбору новог патријарха и архиепископа и најзад дошли до закључка да иако су изљубави и оданости према дому аустријском дошли под цареву заштиту и желе подњом стално остати «ипак се од наше пећке столице не можемо одвојити, јер је тамовећ блажено преминули патријархдругога патријарха поставио на своје место, те,дакле, на једној столици два патријарха не могу бити; а како је ова нашапатријарашка столица у Пећи допуштена благословом четири велика патријарха,цариградског, александријског, антиохијског и јерусалимског, ми се од ње неможемо оделити», «јер кад би се ми од свете столице оделили, били бисмоодлучени и од ова четири патријарха и од целе цркве источног обреда, и одсвештенства».
Пошто је Дворски ратни савет примио закључке народног збора у Карловцима,достављеног преко Христофора Игњата, одржао је другу седницу заједно саДворском комором 21. октобра 1707. године у Бечу и донео одлуку »да се недопусти зависност Крушедолске митрополије од Пећке патријаршије због опасностида се Срби поврате натраг под Турке и да би се лакше могла спровести унија међуњима». Игњат је, као царски комесар на сабору, сходно овим одлукама из Беча,добио упутства за учешће на сабору.
Христофор Игњат је стигао у Карловце 15. децембра 1707. године и одмах јеизвести црквене и народне представнике о шест услова постављених од странедржавних власти у вези са избором новог црквеног поглавара. Нашим првацима јенарочито сметао четврти услов који је наређивао «да како будући митрополит,тако и епископи и целокупно свештенство, не сме захтевати да зависи од Пећкепатријаршије, нити од осталих Турском царству потчињених патријаршија; анарочито ако би се та зависност односила и на темпоралије. Последња реченица уовом услову пружила је могућност Квариенту да бар за овај случај измиристановиште народних представника и државних власти, те су народни представници,усвојивши потпуно прва три услова, у вези са четвртим изјавили: «Одлучно јепротивно нашем обреду, да новоизабрани митрополит не буде зависан ни у духовнимстварима од Пећског Патријарха и од остала четири Васељенска Патријарха уТурској империји, те ми од те зависности нисмо вољни одступити. Али, што сетиче темпоралија пристајемо, па у томе немамо од њих никакве зависности, нитиуточишта; а не може се показати ни један пример, да је икада и раније нашархиепископ покушавао што чинити противно царским намерама и интенцијама нитида би од сада то покушавати хтео.»
На сабору, 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедолу, победила је тезамитрополита стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећкомпатријаршијом. За митрополита новоосноване Крушедолске митрополије изабран јеједногласно Исаија Ђаковић, најпогоднија личност, који је знао стране језике идвадесет година водио све црквене послове. Приликом устоличења нови митрополитје пред целим првим изборним привилегијалним црквено-народним сабором положиозаклетву верности Православној цркви уопште, цару и пећком патријарху. У првојтачки своје заклетве Ђаковић се обавезује: «да ће се верно држати свих законацркве грчкога обреда, онако како су се држали сви његови претходници истарешине велике свете катедралне цркве Архиепископије Пећске и ПатријаршијеСрпске, да ће светог и блаженог архиепископа пећког и патријарха српског увекпризнавати као свога старешину, по првопрестољу и у духовним стварима увек одњега зависити».
Нови митрополит крушедолски, знајући потребе свога народа и цркве, а са другестране тежње политичких и римокатоличких кругова, поднео је цару Јосифу Iзахтев у једанаест тачака. У име српског народа тражио је да сви садашњи ибудући епископи у Монархији зависе од митрополита док се не освоји . Пошто су представници народа живели у страху да им се ненаметне духовни старешина одозго, митрополит Исаија је тражио да народ сам себибира митрополите и поставља митрополитске администраторе, да српско свештенствослободно врши своје дужности, а епископи да слободно и неометано обилазе својеепархије и сакупљају своје приходе који су им привилегијама одобрени, да јеправославна вера слободна и равноправна с католичком и да се српски народ неприсиљава да празнује католичке празнике. Сем тога, нови митрополит тражио једа православне епископе посвећује само српски архиепископ и да онај православнимитрополит или епископ који пређе на унију буде лишен чина.
Приликом своје посете Бечу ради црквено-народних послова, митрополит Исаија јеизненада умро 20. јула 1708. године. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Janko Veselinović, književnik
"On je i obilnošću i vrednošću toliko dao da se sa pravom može uzeti kaojedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvarajujednu književnost i daju joj naročito obeležje", rekao je za JankaVeselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim rečima još dodao: "Jedannaš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poredjenjenije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu dušu kao retko ko,obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodneumotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivaonarodni život i iznosio narodnu dušu."
Jankovi preci po očevoj liniji doselili su se u Mačvu izHercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom.Jankov otac Miloš je prvi iz ove porodice napustio težak zemkjoradnički život iposvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničkeporodice Popović iz Badovinaca. Miloš i Jelisaveta su imali devetoro dece, anjihov prvenac Janko, rodjen je 1. maja 1862. godine.
Salaš Crnobarski nije imao crkvu, te se pop Milošpreselio u Glogovac, dok je Janko bio još mali. Naselio se pored same crkve iškole koje su inače podignute na imanju Sime Katića - Prekodrinca, vojvode Prvogsrpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18godina i 42 dinara mesečne plate Janko je započeo svoju prvu učiteljsku službuu Svileuvi, daleko od zavičajnog Glogovca i bučnog Beograda. Tamo jezahvaljujući baba Vidinim pričama iz narodnog života započeo svoje kmjiževnostvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova počinjao. Reči nikako nisumogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino pričawe. Ipak,njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenihvrednosti. U Svileuvi je započelo injegovo političko angažovanje. Prišao je radikalima i sa njima, i za njih radiodo pred kraj života. Posle dva meseca rada u Osnovnoj školi na Kamičku, uŠapcu, zbog svog "radikalisanja" premešten je u Koceljevu, gde jedoživeo politički uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888.godine, "stavljen je pod krivičnu istargu i u pritvor", zbog napadana sresku vlast pri izboru poverenika i u šabačkom zatvoru - u kome nije ispuštaopera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je pušten." U zatvoruje napisao pripovetke Siroče i Zakletva.
Velikideo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji suvoleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "zadušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka" ili kod"Kula-Ane". Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidašnji topao imilozvučan glas činili su ga rado vidjenim u svakom društvu. "Kad muzikazasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuče desnom rukom po gustimbrcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju "Slobodi sukrila posečena". Vazduh se prolomi, kola se rasturiše, svet nagrnu umalu salu u sredini, gde Janko zaturen i ispršen pevaće i natpevavaće veliku vojnubleh muziku, koja umuče pred živim gromovima iz Jankovih grudi...“(Sećanje D.N.Jankovića, Medjuopštinski istorijski arhiv u Šapcu)
Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategorijunajplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrdjenju Stevana Jelače, koji jepriredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko jeobjavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana i dva pozorišnakomada.
Veselinovićeva prozaje "pitoma, topla, nevina, meke duše, dobroćudna, bezazlena, puna idile,narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaštvo, krcataetnografskom gradjom, dijaloški razvučena, pedagoški nastrojena, ropski odanamoralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jezičkibistra." U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju Mačvu u kojoj jerodjen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj uSvileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, čiji životželi da prikaže što izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodičnezadruge.
Medjubrojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozorišni komadi Poterai Djido, Slike iz seoskog života 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duše,Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).
JankoVeselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja uGlogovcu. Na sahranu, u njegovu Mačvu došli su brojni prijatelji, medju njimaSimo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa...Neizbežne su reči Antuna Gustava Matoša izrečene tom prilikom: "Atebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cerai zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji,u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića,Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike - odasvud megreje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga!Kako mora da te žali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik,kojemu si dao parče hljeba i parče duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovidobri njudi!” ( Godišnjak Medjuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str.305 )
"On je i obilnošću i vrednošću toliko dao da se sa pravom može uzeti kaojedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvarajujednu književnost i daju joj naročito obeležje", rekao je za JankaVeselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim rečima još dodao: "Jedannaš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poredjenjenije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu dušu kao retko ko,obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodneumotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivaonarodni život i iznosio narodnu dušu."
Jankovi preci po očevoj liniji doselili su se u Mačvu izHercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom.Jankov otac Miloš je prvi iz ove porodice napustio težak zemkjoradnički život iposvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničkeporodice Popović iz Badovinaca. Miloš i Jelisaveta su imali devetoro dece, anjihov prvenac Janko, rodjen je 1. maja 1862. godine.
Salaš Crnobarski nije imao crkvu, te se pop Milošpreselio u Glogovac, dok je Janko bio još mali. Naselio se pored same crkve iškole koje su inače podignute na imanju Sime Katića - Prekodrinca, vojvode Prvogsrpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18godina i 42 dinara mesečne plate Janko je započeo svoju prvu učiteljsku službuu Svileuvi, daleko od zavičajnog Glogovca i bučnog Beograda. Tamo jezahvaljujući baba Vidinim pričama iz narodnog života započeo svoje kmjiževnostvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova počinjao. Reči nikako nisumogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino pričawe. Ipak,njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenihvrednosti. U Svileuvi je započelo injegovo političko angažovanje. Prišao je radikalima i sa njima, i za njih radiodo pred kraj života. Posle dva meseca rada u Osnovnoj školi na Kamičku, uŠapcu, zbog svog "radikalisanja" premešten je u Koceljevu, gde jedoživeo politički uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888.godine, "stavljen je pod krivičnu istargu i u pritvor", zbog napadana sresku vlast pri izboru poverenika i u šabačkom zatvoru - u kome nije ispuštaopera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je pušten." U zatvoruje napisao pripovetke Siroče i Zakletva.
Velikideo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji suvoleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "zadušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka" ili kod"Kula-Ane". Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidašnji topao imilozvučan glas činili su ga rado vidjenim u svakom društvu. "Kad muzikazasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuče desnom rukom po gustimbrcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju "Slobodi sukrila posečena". Vazduh se prolomi, kola se rasturiše, svet nagrnu umalu salu u sredini, gde Janko zaturen i ispršen pevaće i natpevavaće veliku vojnubleh muziku, koja umuče pred živim gromovima iz Jankovih grudi...“(Sećanje D.N.Jankovića, Medjuopštinski istorijski arhiv u Šapcu)
Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategorijunajplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrdjenju Stevana Jelače, koji jepriredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko jeobjavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana i dva pozorišnakomada.
Veselinovićeva prozaje "pitoma, topla, nevina, meke duše, dobroćudna, bezazlena, puna idile,narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaštvo, krcataetnografskom gradjom, dijaloški razvučena, pedagoški nastrojena, ropski odanamoralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jezičkibistra." U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju Mačvu u kojoj jerodjen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj uSvileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, čiji životželi da prikaže što izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodičnezadruge.
Medjubrojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozorišni komadi Poterai Djido, Slike iz seoskog života 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duše,Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).
JankoVeselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja uGlogovcu. Na sahranu, u njegovu Mačvu došli su brojni prijatelji, medju njimaSimo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa...Neizbežne su reči Antuna Gustava Matoša izrečene tom prilikom: "Atebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cerai zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji,u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića,Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike - odasvud megreje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga!Kako mora da te žali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik,kojemu si dao parče hljeba i parče duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovidobri njudi!” ( Godišnjak Medjuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str.305 )
gost 265083
Zainteresovan član
- Poruka
- 428
Дмитар и Стефан Јакшић 1456-89, угарски витезови пореклом из Јагодине, војсковође и мегданџије које су ратовале против Турака, Пољака и Немаца.
Хроничар Ђорђе Сремац бележи како је угарски краљ Матијаш послао 4 хиљаде коњаника, највећим делом Срба, на Беч који су мачем и огњем крв невиних проливали и духовна лица истом мером кажњавали. Стога је настала велика узбуна међу Немцима, па су многа места у доњој Аустрији нудила и предају само да буду поштеђена од српских војника.
У војевању против цара Фридриха, један чувени витез, Немац, излазио је стално на коњу и изазивао Мађаре. Али нико није смео да изађе на мегдан, него су само гледали како чини срамоту Мађарима. А краљ разљућен рече:
- Ко је јунак да победи овог зликовца, дао бих му одмах град са приходима.
На то стане пред њега један витез, Дмитар Јакшић и рече:
- Ако ћеш ми дати што си обећао, ја ћу покушати.
Краљ му даде руку. Другог дана изађе Немац на бечку капију и поче свог коња дрско заигравати. Јаве Дмитру да је Немац већ изашао на мегдан. Дмитар и његови људи скоче на коње, а тада Дмитар рече својој дружини:
- Верни сведоци, моји војници, дајте ми мач у десницу, па ћете видети како ћу се сам борити са његовом четом.
И пошто су му то учинили, пошто је узео мач у десницу, пресече Немца једним ударцем на две поле и обори на земљу. Како је био сав у оклопу, Јакшић узме стражњи део у своје руке, па га баци пред краља у чадор. Кад је краљ то видео, са болом рече:
- Што си га убио! Боље да си ми га живог довео па да га због његовог јунаштва храним у свом краљевству.
Када га је Јакшић видео тако ожалошћеног, рече му:
- Добро размисли краљу о себи, или хоћеш да ратујемо па да ратујемо, а ако нећеш, онда ме пусти до ђавола.
Цар Јован Ненад Црни, основао краткотрајно српско царство на тлу Војводине 1526-27. Мистериозна личност која се одједном дигла из народа, створила најмоћнију армију и исто тако одједном нестала. Споменик му је у Суботици.
Радослав Челник, сремски војвода 1527-30, пре тога командант војске Јована Ненада. Владао као турски вазал и савезник.
Јован Јакшић, унук Дмитра Јакшића, чувен једино по томе што је први српски студент у Европи. 1537. је уписао студије у Лајпцигу и вратио се након 4 године.
Св. Тодор Вршачки, Теодор Несторовић, челник устанка против Турака 1594, највећем пре Карађорђевог 1804, у којем су спаљене мошти св. Саве у знак одмазде Турака према Србима.
- Св. Рафаило Банатски, чудотворац, живео крајем 1500-их и почетком 1600-их, гроб му је пар векова био мета ходочашћа.
први светски вампир, Петар Благојевић, 1725. У питању је први светски забележени случај вампиризма, у време аустријске управе над Србијом. Немачки чиновници су описали догађај у једном селу где су поменутога ископали много дана након што је био сахрањен и нашли га свежег, очуваног и подбулог од крви, па је добио глогов колац. Одатле је реч "вампир" ушла у немачки језик, а преко немачког у енглеску и светску књижевност.
http://forum.krstarica.com/showthre...-1400-1700?p=13948839&viewfull=1#post13948839
Хроничар Ђорђе Сремац бележи како је угарски краљ Матијаш послао 4 хиљаде коњаника, највећим делом Срба, на Беч који су мачем и огњем крв невиних проливали и духовна лица истом мером кажњавали. Стога је настала велика узбуна међу Немцима, па су многа места у доњој Аустрији нудила и предају само да буду поштеђена од српских војника.
У војевању против цара Фридриха, један чувени витез, Немац, излазио је стално на коњу и изазивао Мађаре. Али нико није смео да изађе на мегдан, него су само гледали како чини срамоту Мађарима. А краљ разљућен рече:
- Ко је јунак да победи овог зликовца, дао бих му одмах град са приходима.
На то стане пред њега један витез, Дмитар Јакшић и рече:
- Ако ћеш ми дати што си обећао, ја ћу покушати.
Краљ му даде руку. Другог дана изађе Немац на бечку капију и поче свог коња дрско заигравати. Јаве Дмитру да је Немац већ изашао на мегдан. Дмитар и његови људи скоче на коње, а тада Дмитар рече својој дружини:
- Верни сведоци, моји војници, дајте ми мач у десницу, па ћете видети како ћу се сам борити са његовом четом.
И пошто су му то учинили, пошто је узео мач у десницу, пресече Немца једним ударцем на две поле и обори на земљу. Како је био сав у оклопу, Јакшић узме стражњи део у своје руке, па га баци пред краља у чадор. Кад је краљ то видео, са болом рече:
- Што си га убио! Боље да си ми га живог довео па да га због његовог јунаштва храним у свом краљевству.
Када га је Јакшић видео тако ожалошћеног, рече му:
- Добро размисли краљу о себи, или хоћеш да ратујемо па да ратујемо, а ако нећеш, онда ме пусти до ђавола.
Цар Јован Ненад Црни, основао краткотрајно српско царство на тлу Војводине 1526-27. Мистериозна личност која се одједном дигла из народа, створила најмоћнију армију и исто тако одједном нестала. Споменик му је у Суботици.
Радослав Челник, сремски војвода 1527-30, пре тога командант војске Јована Ненада. Владао као турски вазал и савезник.
Јован Јакшић, унук Дмитра Јакшића, чувен једино по томе што је први српски студент у Европи. 1537. је уписао студије у Лајпцигу и вратио се након 4 године.
Св. Тодор Вршачки, Теодор Несторовић, челник устанка против Турака 1594, највећем пре Карађорђевог 1804, у којем су спаљене мошти св. Саве у знак одмазде Турака према Србима.
- Св. Рафаило Банатски, чудотворац, живео крајем 1500-их и почетком 1600-их, гроб му је пар векова био мета ходочашћа.
први светски вампир, Петар Благојевић, 1725. У питању је први светски забележени случај вампиризма, у време аустријске управе над Србијом. Немачки чиновници су описали догађај у једном селу где су поменутога ископали много дана након што је био сахрањен и нашли га свежег, очуваног и подбулог од крви, па је добио глогов колац. Одатле је реч "вампир" ушла у немачки језик, а преко немачког у енглеску и светску књижевност.
http://forum.krstarica.com/showthre...-1400-1700?p=13948839&viewfull=1#post13948839