(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
ZAGRLJAJ
„Maco, hoćeš da odmoriš, da jedeš ili pijemo kafu“ pita Maca dok ja lagano pristižem sa punim rukama izbegavajući MMM koji laju i trče u krug oko mene po onoj kaldrmi a sve u cilju da se ne strknem u visokim štiklama . Balansiram tako praćena lajavom ljubavlju i polako idem u susreta drugoj ljubavi. Nabacuje osmeh kad je video moje tužno lice i mlati kroz vazduh onom džezvom......“Dosta, ostavite mamu“ .....sledi komanda i nastaje tišina da bi čuo moj odgovor „Pijemo kafu, samo da se sredim“.
Težak dan......jako, težak. Oboje dece su dobar deo dana proveli u kolima ili na motoru jureći po gradu ....pokida me ovo sa bolnicom svakog dana....danas sam išla da potpišem pristanak da izvrše traheotomiju.....i taj svet.....tako drugačiji od mog otima mi svaki dan snagu i volju...i beli prozor.....a dolazi i programer da instalira program na novom serveru i prepravi celu mrežu. On priča kao navijen....a šta mi je, što ćutim...pa znamo se dvadeset godina.....nisam imala više kud i rekoh misleći da će reći par utešnih reči ......ma jok......kad je krenuo priču o svom ocu, pa prvi šlog, pa drugi šlog, pa kako ga je čuvao....a ja nisam sposobna da ga slušam. Smeta mi........treba mi moja samoća i tšina jer sam slaba. Pošto on juri od kompa do kompa tako se i ja premeštam i zovem u pomoć prijateljicu sa foruma. Treba mi neko ko će da me razveseli, da priča svašta, da mi skrene misli....a valjda će i ovaj moj da ućuti kada vidi da kuckam. Ućutao je....a ja sam počela da se smejem opaskama te vesele virtuelne duše koja zna da prepozna moja u poslednje vreme promenljiva raspoloženja. I tako......malo priče, programer ode a ja kući.
I tamo me dočeka osmeh i lavež i žubor i reči....umirujuće. „Maco, hoćeš samo da legnemo i da me zagrliš“. Ustaje i kreće na sprat....idem iza njega i gledam u široka ramena i jake ruke..levom se pridržava za gelendar...gledam kako mu svaki korak na stepenicama pravi bol, ali ide....stepenice su mu još uvek problem.MMM su već ustrčali i čekaju ne bi li se i oni prošvercovali na sprat. „Vi ne idete“ govorim .....Meš leže na pločice, Šaša seda, jedino Maza ostaje da stoji ne odustajući od namere da udje hahahaha matorka uporna.....moj pas. Ruke se obavijaju oko mene....poljubac u kosu.....sigurna sam. Snaga prelazi......prosto osećam. Ne govorimo, samo zagrljaj koji tako puno kaže.....posle trideset godina u njemu je sadržan ceo život ...govor bez reči....zna on......a znam i ja. Bogu hvala na ovom zagrljaju.
„Ajmo“.....MMM čekaju i dalje ispred vrata. Silazimo i polazimo na Savu da prošetamo ovo nemačko kuče. Uzimam kereću torbi a blenta trči kao lud po dvorištu i gura glavu da mu stavim ogrlicu. A šetalište puno.....divno veče. Malo šetamo, malo loptica, malo sednemo.....imamo društvo drugih pasa........Meš se čak i zaljubio.Toliko mu se dopala devojka da joj je dao čak i svoju ljubljenu lopticu koju ne da nikome. To je vrhunac njegovog iskazivanja ljubavi. Keruša je baca pa je juri.......ostavi je u travi a on neće čak ni da posluša komandu da uzme i donese lopticu. Ostasmo dugo sa društvom pričajući sa ljudima, smejući se......Kući malo pivce popijeno na tremu, još priče.....deca su otperjala....sami smo. Večera i ......
Otišao je da spava a ja da zapišem ovaj dan.......dan kada neljubav manje boli kada je stigne ljubav .....dan ljubavi porodične, prijateljske, ljubavi izmedju muškarca i žene.....ljubav-neljubav, ljubav-neljubav.....sede svaka na svom sedištu na ovom ringišpilu od života...najvažnije je samo da ima ko da vas zagrli.
Hiljade reči ne mogu ti reći
Šta osećam uvek.....ali baš uvek
I kad utroba nam gori
I kad telo boli
Tebi sam lek, meni si lek
Dovoljno za ceo vek.
Šta osećam uvek.....ali baš uvek
I kad utroba nam gori
I kad telo boli
Tebi sam lek, meni si lek
Dovoljno za ceo vek.
