(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZAGRLJAJ DANA
Volim noći, tačnije deo kada se sve smiri, ono vreme pred počinak kada sam potpuno sama. Volim te svoje samoće koje su mi prosto potrebne da se dan u meni složi. Volim način na koji me uspavljuju. Imam običaj da izadjem napolje u dvorište pre spavanja bez obzira koje je doba noći, bez obzira kakvo je vreme i koliko sam umorna i pospana. To je jednostavno moj ritual, moje vreme kada na neki svoj način kažem danu zbogom.I svaki je oproštaj drugačiji. Nekad me zagrljaj sa danom smiri, kažem, hvala Bogu da si prošao, ponekad pozdrav sve u meni pomiri, nekad mi je žao pa bih da dan traje, nekada mu veselost duše samo brzinski mahne i šmugne u život, ili pobegne u strast borova ili u zeleni san što odmara. U svakom slučaju, volim to vreme kada slažem dan kao plakar sedeći na tremu sa psima oko sebe, nogu podignutih na drugu stolicu, sa cigaretom i crnim vinom na dnu čaše. Nekad je to svega par minuta, nekad....kada je dan jako težak, kada sam uznemirena, zabrinuta, a to je u poslednje vreme često...pomaže mi da dovedem mir u ravnotežu sa nemirom.
Majska noć. Ovi ispraćaji dana su mi najdraži jer odišu životom. U visokim krošnjama borova sove skrivaju svoja gnezda. Kad mrak poljubi svetlost za miran san, kada mnoštvo ružinih cvetova počinje da miriše nekako drugačije, jasnije jer im tišina noći mirise kao na platnu ocrtava, kada zemlja i trava počinju da dišu punim plućima....tada, male sove, bebe sove, kreću sa dozivanjem roditelja koji su krenuli u lov. To traje do kasno u noć. Volim to uspavljivanje. Volim kada mi dodir i zvuk života sklopi oko.
PS Dobro vam jutro sa ovim blogom za laku noć
Već se vratih sa reke, kafa i blog pa da jurnem u dan....vruć bogami 
