ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
"Sve moje imanje neka se upotrebi na izdavanje moralnih i naučnih knjiga" - Nikola Čupić, artiljerijski kap.
"Čas je tu; mreti se mora; leka mi nema; da se kući vratim; ah srpsko sunce; srpska zemljo... Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bih sreće da; kao što moji stari; budem od koristi svojoj otadžbini; na bojnom polju; sa sabljom u ruci; za šta se uvek spremah; ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo".
Nikola Čupić se rodio u Šapcu 1836. godine u porodici Kurtović, ali je tokom školovanja uzeo prezime majčine porodice pošto mu je majka Vasilija bila kći Stojana Čupića, čuvenog Zmaja od Noćaja, pa je pod dedinim prezimenom ostao zapamćen.
Verujući da jedino kroz vojničku karijeru može da bude dostojan naslednik svoga dede, Nikola se upisuje u Artiljerijsku školu 1851. godine koju završava veoma uspešno, kao treći u rangu. Naročito se isticao u matematici i nacrtnoj geometriji. Srećemo ga već 1861. kao kapetana druge klase kod kneza Mihaila da bi 1863. bio unapređen u kapetana I klase. Savremenici ga opisuju kao lepog, vitkog, stasitog, crnomanjastog mladića, veoma naočitog i obrazovanog. Posebno ga je privlačila literatura o spiritualizmu i materijalizmu o čemu je uvek bio spreman da razgovara. Pored jahanja, velika razonoda mu je bio i šah. Igranje šaha često je komentarisao:
"Ne pomaže ovde samo micati figure; tu treba najpre pamet zrelo da razmisli; da predvidi posledice; pa tek onda nešto da učini; u svakoj svojoj figuri valja smatrati po jednog svog vojnika ili po jedan deo vojske; koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine".
Kao ugledan građanin, bogati kolenović, ženidbom ulazi u vladarsku porodicu Obrenović. Oženio se Herminom ili Đermilom, kako su je svi zvali, ćerkom gospodar Jovana. Međutim, taj brak mu uz već načeto zdravlje donosi i veliko razočaranje, pa kako nisu imali dece, crkva im je dozvolila da se razvedu.
Kako je grudobolja sve više uzimala maha, po savetu lekara, koji su u to vreme verovali da samo suv i izuzetno topal vazduh leči tuberkulozu, odlazi preko Francuske u Alžir. Nastanjuje se u Oranu. U toj vreloj i prašnjavoj mediteranskoj luci nije moglo da bude ni govora o nekom ozdravljanju te Nikola Čupić umire 31. januara 1870. u svojoj trideset četvrtoj godini. Srbija je njegovom smrću izgubila darovitog i školovanog oficira ali je dobila Zadužbinu Nikole Čupića koja je, kao što je njen osnivač predvideo, "doprinela razvoju i opstanku srpskog književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi".
Nikola Čupić je u potpunosti bio okrenut vojnom pozivu dok ga politika uopšte nije zanimala. Iz ličnih sredstava je nabavljao vojnu opremu govoreći, kad god bi što dobro i vredno pribavio, "da će to trebati kad se pređe u Bosnu". Bavio se i pronalazaštvom. Konstruisao je jedan mali pešadijski top, koji se za njegova života nije proizvodio, i kola s malim uglom osovinskog okretanja. Mrzeo je Turke kao i njegov deda Stojan Čupić - Zmaj od Noćaja.
Rastko
"Čas je tu; mreti se mora; leka mi nema; da se kući vratim; ah srpsko sunce; srpska zemljo... Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bih sreće da; kao što moji stari; budem od koristi svojoj otadžbini; na bojnom polju; sa sabljom u ruci; za šta se uvek spremah; ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo".
Nikola Čupić se rodio u Šapcu 1836. godine u porodici Kurtović, ali je tokom školovanja uzeo prezime majčine porodice pošto mu je majka Vasilija bila kći Stojana Čupića, čuvenog Zmaja od Noćaja, pa je pod dedinim prezimenom ostao zapamćen.
Verujući da jedino kroz vojničku karijeru može da bude dostojan naslednik svoga dede, Nikola se upisuje u Artiljerijsku školu 1851. godine koju završava veoma uspešno, kao treći u rangu. Naročito se isticao u matematici i nacrtnoj geometriji. Srećemo ga već 1861. kao kapetana druge klase kod kneza Mihaila da bi 1863. bio unapređen u kapetana I klase. Savremenici ga opisuju kao lepog, vitkog, stasitog, crnomanjastog mladića, veoma naočitog i obrazovanog. Posebno ga je privlačila literatura o spiritualizmu i materijalizmu o čemu je uvek bio spreman da razgovara. Pored jahanja, velika razonoda mu je bio i šah. Igranje šaha često je komentarisao:
"Ne pomaže ovde samo micati figure; tu treba najpre pamet zrelo da razmisli; da predvidi posledice; pa tek onda nešto da učini; u svakoj svojoj figuri valja smatrati po jednog svog vojnika ili po jedan deo vojske; koji ne treba nerazumljivo gurati napred da uzalud gine".
Kao ugledan građanin, bogati kolenović, ženidbom ulazi u vladarsku porodicu Obrenović. Oženio se Herminom ili Đermilom, kako su je svi zvali, ćerkom gospodar Jovana. Međutim, taj brak mu uz već načeto zdravlje donosi i veliko razočaranje, pa kako nisu imali dece, crkva im je dozvolila da se razvedu.
Kako je grudobolja sve više uzimala maha, po savetu lekara, koji su u to vreme verovali da samo suv i izuzetno topal vazduh leči tuberkulozu, odlazi preko Francuske u Alžir. Nastanjuje se u Oranu. U toj vreloj i prašnjavoj mediteranskoj luci nije moglo da bude ni govora o nekom ozdravljanju te Nikola Čupić umire 31. januara 1870. u svojoj trideset četvrtoj godini. Srbija je njegovom smrću izgubila darovitog i školovanog oficira ali je dobila Zadužbinu Nikole Čupića koja je, kao što je njen osnivač predvideo, "doprinela razvoju i opstanku srpskog književnog jezika mnogo više nego bojni mačevi".
Nikola Čupić je u potpunosti bio okrenut vojnom pozivu dok ga politika uopšte nije zanimala. Iz ličnih sredstava je nabavljao vojnu opremu govoreći, kad god bi što dobro i vredno pribavio, "da će to trebati kad se pređe u Bosnu". Bavio se i pronalazaštvom. Konstruisao je jedan mali pešadijski top, koji se za njegova života nije proizvodio, i kola s malim uglom osovinskog okretanja. Mrzeo je Turke kao i njegov deda Stojan Čupić - Zmaj od Noćaja.
Rastko
