„Čitao sam jednom priču o tri brata koja su dospela na neko havajsko ostrvo. Neku legendu. Drevnu. Čitao sam je kad sam bio mali pa sam zaboravio tačno kako ide,ali manje više ovako: tri mlada brata pošla su da pecaju. Na moru ih uhvati oluja i odnese voda. Dugo su plutali i na kraju isplivali na obalu nekog pustog ostrva. Ostrvo je bilo prelepo, na njemu su rasle kokosove palme, voća u izobilju, a usred ostrva uzdizala se ogromna planina. Te noći Bog im je došao u san i rekao: ' Malo dalje na obali pronaći ćete tri velika okrugla kamena. Svaki od vas neka otkotrlja po jedan kamen gde god mu je volja. Mesto do kojeg svaki otkotrlja svoj kamen biće mesto na kome će živeti. Što se vise budete popeli, više ćete velikog sveta moći da osmotrite. Na volju vam prepuštam dokle ćete dogurati svoje kamenje."
Mladić popije vodu i uzdahne. Na Marinom licu je nezainteresovan izraz,ali vrlo pažljivo sluša priču.
-„Dovde ti je jasno?“
Mari klimne glavom.
-„Hoćeš da čujes šta je bilo dalje? Ako te ne zanima, prekinuću.“
-„Ako neće biti dugačko“
-„Nije toliko dugačka. Prilično je jednostavna priča“
On otpija još jedan gutljaj vode, pa nastavlja priču.
„Kao što im je Bog rekao, njih trojica su pronašla veliko kamenje na obali. I onda su, kao što im je rečeno, počeli da kotrljaju kamenje. Bilo je veoma veliko i teško, i bilo ga je teško kotrljati, a prava je tek muka bilo gurati ga uzbrdo. Prvi se oglasio mladji brat. ' Braćo, meni je ovo dovoljno. Ako ovde ostanem obala će mi biti blizu,a moći ću i da lovim ribu. Moći ću dobro da živim. Ne smeta mi ako ne budem mogao da vidim čitav veliki svet', rekao je. Starija braća su nastavila dalje. Međutim, negde nasred planine, oglasio se srednji brat. 'Brate, meni je ovo dovoljno. Ako ovde ostanem, imaću pregršt voća i moći ću lepo da živim. Ne smeta mi ako ne budem mogao da vidim čitav veliki svet.' Najstariji brat je nastavio uzbrdo. Staza je bivala sve uža i strmija, ali on nije posustajao. Bio je izdržljiv,a i poželeo je da vidi makar malo više sveta. I tako je nastavio da gura kamen iz sve snage. Prošlo je nekoliko meseci, on jedva da je pio i jeo, i nekako uspe da izgura kamen sve do vrha planine. Tu se zaustavi i stade da posmatra svet oko sebe. Sada je mogao da vidi mnogo dalje od bilo koga drugog. To je bilo njegovo mesto za život. Mesto na kom niti je rasla trava, niti su letele ptice. Kad je hteo vode, mogao je samo da liže led i inje, kad je hteo da jede, nije mu bilo druge nego da žvaće mahovinu. Ali nije se pokajao. Zato što je mogao da posmatra čitav veliki svet... I zato i dan danas na vrhu planine tog havajskog ostrva stoji ogroman okrugli kamen. To je bila ta prica"
Tišina.
Mari pita: „Ima li ta priča ikakavu pouku?"
„ Mislim da ima dve pouke. Prva je", podiže on jedan prst, „da su svi ljudi različiti. Makar bili braća i sestre. Druga je ", podiže i drugi prst, „da ako nešto stvarno želiš da saznaš, moraš za to da platiš odredjenu cenu."
odlomak
„Kad padne noć“ Haruki Murakami
Mladić popije vodu i uzdahne. Na Marinom licu je nezainteresovan izraz,ali vrlo pažljivo sluša priču.
-„Dovde ti je jasno?“
Mari klimne glavom.
-„Hoćeš da čujes šta je bilo dalje? Ako te ne zanima, prekinuću.“
-„Ako neće biti dugačko“
-„Nije toliko dugačka. Prilično je jednostavna priča“
On otpija još jedan gutljaj vode, pa nastavlja priču.
„Kao što im je Bog rekao, njih trojica su pronašla veliko kamenje na obali. I onda su, kao što im je rečeno, počeli da kotrljaju kamenje. Bilo je veoma veliko i teško, i bilo ga je teško kotrljati, a prava je tek muka bilo gurati ga uzbrdo. Prvi se oglasio mladji brat. ' Braćo, meni je ovo dovoljno. Ako ovde ostanem obala će mi biti blizu,a moći ću i da lovim ribu. Moći ću dobro da živim. Ne smeta mi ako ne budem mogao da vidim čitav veliki svet', rekao je. Starija braća su nastavila dalje. Međutim, negde nasred planine, oglasio se srednji brat. 'Brate, meni je ovo dovoljno. Ako ovde ostanem, imaću pregršt voća i moći ću lepo da živim. Ne smeta mi ako ne budem mogao da vidim čitav veliki svet.' Najstariji brat je nastavio uzbrdo. Staza je bivala sve uža i strmija, ali on nije posustajao. Bio je izdržljiv,a i poželeo je da vidi makar malo više sveta. I tako je nastavio da gura kamen iz sve snage. Prošlo je nekoliko meseci, on jedva da je pio i jeo, i nekako uspe da izgura kamen sve do vrha planine. Tu se zaustavi i stade da posmatra svet oko sebe. Sada je mogao da vidi mnogo dalje od bilo koga drugog. To je bilo njegovo mesto za život. Mesto na kom niti je rasla trava, niti su letele ptice. Kad je hteo vode, mogao je samo da liže led i inje, kad je hteo da jede, nije mu bilo druge nego da žvaće mahovinu. Ali nije se pokajao. Zato što je mogao da posmatra čitav veliki svet... I zato i dan danas na vrhu planine tog havajskog ostrva stoji ogroman okrugli kamen. To je bila ta prica"
Tišina.
Mari pita: „Ima li ta priča ikakavu pouku?"
„ Mislim da ima dve pouke. Prva je", podiže on jedan prst, „da su svi ljudi različiti. Makar bili braća i sestre. Druga je ", podiže i drugi prst, „da ako nešto stvarno želiš da saznaš, moraš za to da platiš odredjenu cenu."
odlomak
„Kad padne noć“ Haruki Murakami
