Upelteni u gomilu obaveza i briga, stalno se klateći između problema i odgovornosti, ljudi vode svakodnevmo život pun sitnih trivijalnosti, šablona i uzaludnih stremljenja. Poput sitnih mrava u velikom mravinjaku, samo uz mnogo manje ljubavi za rad i daleko manje reda, velika gomila ljudi opisuje jedan besmisleni krug. Zovemo ga životom...
Stoleća prolaze, a na planeti se smenjuju generacije, veliki ljudi, veliki snovi, mala zbivanja. Vreme teče, civilizacija napreduje, govorimo o progresu, uspesima, nalazimo lični cilj u haotičnoj smeši mogućnosti i odrađujemo našu sitnu dužnost onoliko dugo koliko traje naš usputni životni tren. Sve je više milijardi onih koji su nečujno i bez traga rekli "zbogom" ovoj planeti, ostavljajući za sobom gomilu materije, koja se menja i kruži, a mi se ipak nadamo da ćemo ostaviti nešto bolji trag, iako i sami znamo da i oni najveći vremenom blede. Proučavamo tu materiju kako bismo što bolje razumeli te promene, stvaramo nauku i moderne tehnologije na osnovu nje i mislimo da smo iznad svega. Mislimo da poboljšavamo život raznim otkrićima, bacamo pare na raznorazne zezalice s velikim entuzijazmom, skoro ponosni. Filozofiramo o životu jureći svoj rep.
Pravimo bajku od ljubavi, a malo ko je kadar da voli bilo šta osim sebe. I ta gomila egoista sebe ponekad nazove dobrim ljudima. A niko ne plače za tuđom decom. Čujete vest da je cunami usmrtio veliki broj ljudi i nastavite s jelom. Ratovi, velike prepirke oko teritorija, zlo učinjeno uz gomilu opravdanja. Ni traga od dobrote, ni traga od smisla.
A i onaj najklasičniji monotoni život bez primesa ideala (koje gotovo svi napuste, ili ih se i drže jer nemaju drugi izbor) je jedna velika farsa. Razbacani po kafanama, kafićima, restoranima, ljudi razgovaraju ni o čemu. Omladina se po klubovima i diskotekama zabavlja uz bučnu muziku i alkohol. Bez cilja i svrhe. Radnici godinama jure između rafova, ređaju cigle u još jedan zid, stavljaju pečate na recepte i kancelarijsku dokumentaciju, ponavljaju iste priče pred novim generacijama učenika i studenata. Pojedinci putuju po svetu, volontiraju, stiču obrazovanje... I sve zarad čega? Zar zbog smrti koja će ih sve izjednačiti i baciti na smetilište izgubljene istorije? Kakvi su to ciljevi, kuda ide takav svet? Ah da, mnoge i ne zanima što povoda za buđenje nema, da dišemo i spavamo uzalud. Mnogi će smatrati da su uspeli u životu ako su stekli ime, bogatstvo, porodicu, ako su uopšte pronašli načina da materijalizuju svoju volju za moć. I sve to je deo nekog opšteprihvaćenog rituala, u sistemu gde je poslušnost zajednički naziv za sve vrline, i gde je pokornost uzdignuta na pijedestal. U svetu gde ljudi nalaze svakojake "vrednosti", i sve to samo zato što nemaju šta drugo da rade. I onda će neko ponosno reći da je ovaj svet najbolji od svih svetova, potpuno prelazeći preko toga da izjavljuje da je ovo najbolje od svih smeća.
Stoleća prolaze, a na planeti se smenjuju generacije, veliki ljudi, veliki snovi, mala zbivanja. Vreme teče, civilizacija napreduje, govorimo o progresu, uspesima, nalazimo lični cilj u haotičnoj smeši mogućnosti i odrađujemo našu sitnu dužnost onoliko dugo koliko traje naš usputni životni tren. Sve je više milijardi onih koji su nečujno i bez traga rekli "zbogom" ovoj planeti, ostavljajući za sobom gomilu materije, koja se menja i kruži, a mi se ipak nadamo da ćemo ostaviti nešto bolji trag, iako i sami znamo da i oni najveći vremenom blede. Proučavamo tu materiju kako bismo što bolje razumeli te promene, stvaramo nauku i moderne tehnologije na osnovu nje i mislimo da smo iznad svega. Mislimo da poboljšavamo život raznim otkrićima, bacamo pare na raznorazne zezalice s velikim entuzijazmom, skoro ponosni. Filozofiramo o životu jureći svoj rep.
Pravimo bajku od ljubavi, a malo ko je kadar da voli bilo šta osim sebe. I ta gomila egoista sebe ponekad nazove dobrim ljudima. A niko ne plače za tuđom decom. Čujete vest da je cunami usmrtio veliki broj ljudi i nastavite s jelom. Ratovi, velike prepirke oko teritorija, zlo učinjeno uz gomilu opravdanja. Ni traga od dobrote, ni traga od smisla.
A i onaj najklasičniji monotoni život bez primesa ideala (koje gotovo svi napuste, ili ih se i drže jer nemaju drugi izbor) je jedna velika farsa. Razbacani po kafanama, kafićima, restoranima, ljudi razgovaraju ni o čemu. Omladina se po klubovima i diskotekama zabavlja uz bučnu muziku i alkohol. Bez cilja i svrhe. Radnici godinama jure između rafova, ređaju cigle u još jedan zid, stavljaju pečate na recepte i kancelarijsku dokumentaciju, ponavljaju iste priče pred novim generacijama učenika i studenata. Pojedinci putuju po svetu, volontiraju, stiču obrazovanje... I sve zarad čega? Zar zbog smrti koja će ih sve izjednačiti i baciti na smetilište izgubljene istorije? Kakvi su to ciljevi, kuda ide takav svet? Ah da, mnoge i ne zanima što povoda za buđenje nema, da dišemo i spavamo uzalud. Mnogi će smatrati da su uspeli u životu ako su stekli ime, bogatstvo, porodicu, ako su uopšte pronašli načina da materijalizuju svoju volju za moć. I sve to je deo nekog opšteprihvaćenog rituala, u sistemu gde je poslušnost zajednički naziv za sve vrline, i gde je pokornost uzdignuta na pijedestal. U svetu gde ljudi nalaze svakojake "vrednosti", i sve to samo zato što nemaju šta drugo da rade. I onda će neko ponosno reći da je ovaj svet najbolji od svih svetova, potpuno prelazeći preko toga da izjavljuje da je ovo najbolje od svih smeća.
Što je najbitnije, obiluje od filozofije. 
