Док гледамо ове сјане фотографије није на одмет да размислимо мало о томе шта нам уради Црвенкапа.
Ми смо стари народ коме је вук био сматран претком и изузетно поштован. У нашем старом законодавству је сељак мога да брани своју стоку од вука, али није смео да га убије.Од имена до обичаја свугде је присутан вук и то се очувало до данас.Примање хришћанства то није могло да промени јер је Свети Сава примио на себе да буде вучји пастир и прате га вукови.
Али нешто друго се није сачувало а то је поштовање.
Под утицајем западног хришћанства које доживљава вука на сасвим другачији начин вук је симбол зла који се везује за подземни свет, па је у западној Европи вук готово истребљен у потпуности.Нисам случајно поменуо Црвенкапу, јер се тако страх и мржња усађује у децу од малена.
И ако је је симбол Рима вучица који доји Ромела и Рема осниваче то града и Ватикана као центра западног Хришћанства је кренула омраза на вука која не престаје.
Чак и ако је је један од њихових највећих свтетитеља, свети Фрања Асишки који је говорио са жиотињама, у време харања епидемије беснила отишао у планину изнад Губија и разговарао са једним бесним вуком који је уносио страх у сељаке тог краја и овај престао да их напада, вукови су истребљени.
Застанимо и размислимо зашто и када се и шта десило да за паре водимо у хајке на вукове оне у чијим су земљама већ давно истребљени. Од када нам је бижа Црвенкапа од онога за кога песник каже да га:
Из опседнутих брда
Дозивају га вукови
Са кичмом у пламену
Пружа им змијоглави штап
Да му допузе
Спокојни до ногу
Купа их у врелој крви
Светог очинског олова
И риђом брадом брише
Кује им нову кичму
Од младог гвожђа
И шашаље их натраг у брда
Бескрајним урликом
Поздрављју га вукови
Са врхова очишћених брда