(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME ZA NEVREME
Ulaz...taman i hladan. Prolazi pored poštanskih sandučića i uzima poštu koja viri iz otvora...ide pešice a ne liftom..lica nekako sve mirnijeg jer sa svakim spuštanjem stopala na stepenik nestaju slike i strah....sve nestaje....kao kad prosipaš tečnosti iz boce....prosto je kameno postalo dok par sekundi stoji pred vratima i osluškuje....ne čuje se ništa...ne valja...Sklapa oči i stavlja ruku na kvaku.... par sekundi pripreme da izbaci sve iz sebe, svaki osećaj, svaku sliku prikazu, svaku sliku nakazu, svaki osmeh i reč, misao ...dubok uzdah i izdah....praznim mirom pritiska kvaku i ulazi....
„Tataaaa baci me....uhvarićeš me? Krupne Majine oke gledaju širom otvorene.
„Naravno Ćiro...veruj mi......aaaaaaa.....uhvatio sam te“ osmeh na licu suvonjavog čoveka....redak gost kada je kući i još redjim kratkim vremenima kada je sa decom.
„Dosta je Ćiro“.....okreće se i odlazi ni ne pogledavši u dete. Nije mu važno. Odlazi ne videvši tužne oči i ne shvatajući izraz lica. Samo tako....okret....i vidiš ledja. Nagledala se Maja tih ledja.....Kasnije je shvatila da on samo beži.....beži od njenog pogleda jer oseća optužbu...sklanja svaki osećaj osim sopstvene želje i odlazi ne misleći o drugome...ne zanima ga niko....ne dozvoljava da njegova sebičnost bude uprljana bilo kim. Nasuprot takvom odlasku je pompezni povratak kada svi trebaju da budu sretni jer ih je udostojio svog prisustva dok su budni.
Svaki izliv lepih osećanja traje samo tren-dva....kaže da je dao svoj maksimum. Nakon toga on to odmah zaboravi....Nikada zagrljaj, nikada ruke koje teše čak i kad je bolesna, čak i kad je nešto mnogo boli....nikada nežnost ili briga osim kada se treba pokazati pred ljudima. Ali nepogrešivo iz sećanja nagrnu priče o njegovoj deci kada treba da ih ispriča društvu. Glumac.....samo mu treba bina i publika.
Majka plače....teško joj je. On stoji ruku priljubljenih uz telo. Teške su ruke. Možda i želi da je zagrli ali ne slušaju ruke...stoje i dalje uz telo ćuteći. Samo je gleda....i ne vidi. Tako mu je lakše, a njoj kako je ne mari. Odjednom, osmeh i grleni glas se razleže sobom
:Ajde Javore, pa nije to ništa....kako sve tako vidiš naopako. Samo nešto umišljaš i izmišljaš. Ona je tamo neko.....nebitan...pa znaš da ste mi ti i deca najvažniji. Biće ih još Javore, znaš da volim da se šalim i da volim žene a i one vole mene hahahahah samozadovoljno se nasmeja svom rimovanom umeću...ajde, glavu gore lepotice i ne opterećuj se glupostima“.
Uplakane oči se podigoše ka njemu.....lokna se zanjiha pogledom praznim....i nemim...više nema reči....presušile su kao i ona.
„Javore, pa zar mi ne veruješ? pitanje tobož zabrinuto ali zaista uvredjene sujete, jer zaboga kako da mu ne veruje....to nije moguće. Oduvek je imao uticaj na nju i uspevao da je ubedi da je sve umislila iako je dobro znao da nije. „Dobro, idem sad dok se odljutiš“.
Ruke se zanjihaše lagano, okret.....i ledja....
Maja traži flaše.....skrivene su svuda.....na najludjim mestima. Stalno traži....skriva se sve....istina.......skrivena....kao flaše...ne veruje da će majka ozdraviti....od nestajanja se ne ozdravljuje...samo kopni...Maja traži......flaše.....skrivene......kao istina...
Nedeljno jutro koje Maju probudi mirisom doručka iz kuhinje. Mmmmm....divno zagolicana čila još sanjiva......miris koji ne dolazi od Majinog kuvanja....Skače iz kreveta i ugleda majku kako posluje u kuhinji. Pogled veseo...lokna se nasmeja.....zagrlila ja jakooooo, jakoooo....“Majo, ugušićeš me hahahaha....lepoto majkina“ zvoni kuhinjom dok varjača vitla u vazduhu iznad Majinog ramena.
„Tata je izašao a Deki još spava. Ajde jedi pa idemo ti i ja na pijacu.“
Divan dan peva u Maji.....
Vraćajući se sa pijace natovarene torbama i ozarenih lica prilaze bašti kafane koja je preko puta zgrade u kojoj žive. Maja zna da je tata sigurno tamo sa društvom i raduje se....možda će ih pozvati da sednu za sto sa njima i popiju sok, mada nikada nije majku zvao....ali, danas je divan dan i mama je tako lepa i sretna.....možda danas i nju zagrli i pohvali pred svima kako je vredna...Lipe mirišu, toplo je....za dva sastavljena stola sedi grupa muškaraca i tri žene. Otac vodi glavnu reč...svi se smeju njegovim dosetkama. Prilazi konobarica uz zanosan osmeh ...očeva ruka se svija oko njenog struka dok pita društvo šta će ko da popije. „Djavole jedan, eno ti žene i ćerke“ govori konobarica sklanjajući njegovu ruku sa sebe ali nedovoljno brzo....žamor utihnu.....smeh zamre....tajac....lipe i dalje u toplini mirišu...
Mati cimnu Maju za ruku i umesto da nastave pravo i prodju pored vesele grupe skrenuše levo....“Idemo u pekaru sine, da kupimo Dekiju doručak“
Maja je porasla...skoro devojka. Vraća se iz škole uveče....ne iz svoje već sa bratovljevog roditeljskog sastanka. Treba joj otac da uzme novac od njega za kućne potrebštine. Uvek on ima para i nikada nisu oskudevali. Samo je trebala da traži koliko je mislila da treba, za hranu, odeću njoj i bratu, obuću, izlaske, letovanja, izvidjače, filklor,....ma za sve je bilo. I......samo je trebala oca da nadje. Naravno, nije imao pojma o roditeljskom sastanku. Bila je umorna i trebala je da se još i spremi i ide na folklor ali prvo da nadje oca. Požele da je tu, u njegovoj kafani da ne bi morala ići po kladionicama da ga traži ili okolnim bifeima. I bio je.....sedeo je sa jednom ženom za stolom. Maja udje u kafanu, konobar je pozdravi. Pridje stolu i nazva kulturno „dobro več“
„O Ćiro, stigla si sine“ skoro nežno reče otac ozarenog lica. Hoćeš sok sine, sedi?“
„Ne hvala, idem na folklor....treba mi novac za kuću“ sagnuta nad njegovim uhom progovori.
„Da te upoznam sine....ovo je Cica....hahahaah ona će vam biti druga majka hahahaha“
„Drago mi je ali ja već imam majku“ jedva izusti dete
„Pobogu čoveče, kako možeš tako da kažeš detetu“ prekori ga Cica....šali se tata sine
„Tata daj mi novac...moram da idem“
Vadi pare iz džepa, sve lepo složene.......koliko pita.....
Maja hladno, bez i jedne trunke osećanja uze u ruke celu gomilu, prepolovi je i polovinu vrati ocu.....ovo će biti dovoljno....laku noć.
Ćelava očeva glava sedi za slavskim stolom. Starac je suv, smežuran ali zdrav kao dren. Inače je uvek glavni u društvu. Vrcave pameti, izuzetno originalan, izmišlja priče u sekundi i nema teme u koju se on ne razume. Omiljen lik i talentovan glumac. Toliko je ubedljiv da mu svi veruju. Maja je milion puta prisustvovala izricanju njegovih laži u koje je ubedjivao čak i rodjene sestre i braću. Jedini problem koji je starac uvek imao je Maja.....ona nije verovala. Jedina osoba od koje je cvikao je Maja jer je uvek nepogrešivo njušila njegove laži. Jedina osoba koju nije mogao da laže je Maja jer ga nije poštovala.
Popio je dosta te večeri još u kladionici, pa kada je kod Maje seo za slavski sto samo je dodao piće.....i počeo da priča o svom vanbračnom sinu. Tu priču Maja prvi put čuje. Samo ustala od stola....nema....za njom podjoše sva tri psa....a za njima Majina ćera.....Zagrlila je Maju....jakoooo.....Vratiše se u kuću.....Otac se nakon Majinog pogleda ispriča da je umoran i da ide da legne.
Majin brat umire. U komi je skoro mesec dana. Samo jednom je otac pitao za sina. Svih dana je bio veseo, trošio celu penziju u kladionici, pravio se lud dok je Maja besomučno telefonirala u bolnicu, čekala...tražila bratanicu....Kada je svaku nadu izgubila da će bilo kako saznati nešto o detetu i majci, po deseti put je pitala oca da li ima neki papir koji bi pomogao u pronalaženju njegove unuke, on je mrtav ladan rekao.....“Pa imam ja fotokopiju njene krštenice“. Maja i deca se samo zgledaše. Majin krik se prolomi dvorištem....užasan poluvekovni krik.....starac se uplaši i podje brzo u sobu da donese papir koji je skrivao 14 godina. Malenu i njenu majku je Maja pronašla. Deki je umro.....onako kako je i živeo.....onako kako ga je otac naučio. Jedina suza koju je starac pustio je bila na bini u cvećari pri groblju dok su Maja i njena porodica kupovali vence. Cvećarka ganuta starčevim bolom ponudi mu stolicu da sedne.
Glumac je još na bini.....igra svoju ulogu.....i Maja svoju....samo su njih dvoje još ostali...Maja i njen stvoritelj....i nema oprosta.....ubistva se ne opraštaju...
i pomažimo jedni druge...bar ovde
