(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME ZA NEVREME
Veselo čavrljanje grupe osnovaca viših razreda, širi se ulicom starog Beograda. Svi su odatle, iz te ulice ili sporedne, ili one preko puta. Jedan po jedan ulaze u svoju zgradu i grupa se smanjuje. Maji se lice menja....sa svakim korakom postaje ozbiljno i nekako čekajuće tiho. Niko naravno ne obraća pažnju na to...navikli su da se tako zamisli i ode negde....ma jedva je dozovu, zapravo moraju da je prodrmusaju za ruku da bi se vratila...pa to je Maja...takva je bila i kad uči, gleda film, čita, ...skoncentrisana u sebe. Ta je njena osobina postala predmet šala. Umeli su da je zafrkavaju tako što bi je dozivali mlateći rukama smejući se njenom nereagovanju „Ej, Majo, uključi se“ ili „Opet je isključena“ a ona se nije ljutila naravno ali nije ni ostajala dužna jer svako je imao po neku osobenost samo njemu svojstvenu. Vesna, njena najbolja drugarica, sa kojom je skoro od rodjenja jako je volela da jede..nenormalno je to volela što se i videlo na njoj. Njih dve su bile kao Stanlio i Olio hahahah Maja, kost i koža ali žilava sićušnica i Vesna visoka debelica. Obe nasmejane, vesele, obe vole ples, obe idu na folklor, Maja jako lepo piše dok Vesna to ne voli te joj Maja radi sve sastave a Vesna rešava sve zadatke iz matematike. Zajedno uče, izlaze i stanuju u zgradama jedna preko puta druge. Maja vežba gimnastiku a Vesna je pravi heroj na odbojkaškom terenu.
Vesna ulazi u svoj ulaz. Maja nastavlja dalje sama, jer društvo se rastalo, prebirajući po mislima gde je ko....u kojoj smeni mama radi, u kojoj brat ima nastavu....otac zna da nije tu u ovo vreme. Mama je sada kući a brat u školi...uuuf....drhtaj joj nemira prodje kroz stomak....strah....bojazan...ne zna šta je čeka iza vrata...nikad ne zna....drhti joj mlada duša dok slike jure kroz glavu..galop jeze što izaziva znojenje pod pazuhom. Mrzi ovo, ovu neizvesnost što je čeka svakoga dana. Mrzi jer se plaši ....i mrzi ta vrata....kako bi bilo lepo da su neka druga i da žuri da ih otvori. Ali, takvih nema...ova su njena a niko je nije ni pitao nikada da li želi...dlanovi su vlažni ....briše ih o pantalone....nerviraju je te izdajice. Ulaz...taman i hladan. Prolazi pored poštanskih sandučića i uzima poštu koja viri iz otvora...ide pešice a ne liftom..lica nekako sve mirnijeg jer sa svakim spuštanjem stopala na stepenik nestaju slike i strah....sve nestaje....kao kad prosipaš tečnosti iz boce....prosto je kameno postalo dok par sekundi stoji pred vratima i osluškuje....ne čuje se ništa...ne valja...Sklapa oči i stavlja ruku na kvaku.... par sekundi pripreme da izbaci sve iz sebe, svaki osećaj, svaku sliku prikazu, svaku sliku nakazu, svaki osmeh i reč, misao ...dubok uzdah i izdah....praznim mirom pritiska kvaku i ulazi....
Bože, koliko je sati....opet sam zaglavila pišući.....uuuuuf....ustajem i praznim pepeljaru u kuhinji istežući pri tom ukočene mišiće.....dvoje krznenih podižu glave....Maza ne....ona spava staračkim snom šteneta. Budim je kao čoveka drmusajući je...otvara oči i dezorijantisano me gledaju dva stara oka presvučena tankom koprenom. „Hajde Mazuljak, idemo napolje bebo“ govorim joj mada znam da se još nije vratila iz svog uspavanog sveta i da me ne čuje. Podižem je lagano....vrlo pažljivo spuštam na tepih da se ne bi klizala jer kao staklo je sad. Zadnje noge se prepletu i ne nose je....držim je par sekundi oko grudi da ne padne...treba joj malo vremena da zakorači kad je probudimo. Osećam da je stabilna te kažem „ajde“ i ona sporo....baš sporo kreće ka vratima dnevne sobe zanoseći se ....liči na pijanca moja matorka. Ovo dvoje, Meš i Maša su odavno kod vrata i čekaju...znaju ritual starosti. Otvaram im vrata kuće vodeći računa da Meš u svojoj radosti ne pregazi Mazu i moj stampedo izleće u dvorište.Vraćam se do radnog stola, uzimam čašu sa crnim vinom ...jedan-dva gutljaja strpljivo čekaju na njenom dnu, palim cigaretu i izlazim u noć. Duva košava....ako, neka duva....prija mi...u prolazu spuštam čašu na sto na tremu, odlazim do kapije i zaključavam je praćena Mešom ....ključevi nestaše u džepu prsluka a Meškica ode na travnjak.
Stojim na sred dvorišta sklopljenih očiju i raširenih ruku. Volim vetar oko mene...izuvam čarape i stavljam ih u džep prsluka...a on....odmah se svio oko golih stopala dok kroz rukave duksa ulazi i izlazi milujući belu kožu ruku...mmmm tako prija. Dunu jako i smota se oko mog vrata. Prolazi kroz mene taj vetar jaki kao da me čisti. Odnosi sa sobom neke nemire što vraćaju se posle toliko decenija....jer, ovo je moje vreme za nemire....vreme za nevreme...i ovo pisanje što ga sad donese....neke sete i tuge daleke, skoro zaboravljene udružile se sa sadašnjim vremenom prepunim dogadjaja koji ne pitaju za mišljenje...vreme koje kipi od bojazni, raspada i nestajanja....umiranja koja prosto blokiraju da vidim radjanje te se radujem kao malo dete kada postanem svesna da sam ga ugledala ..stvaralac sam po svojoj prirodi i teško mi je da gledam nestajanje....i sadašnja sveprisutna neizvesnost sa kojom treba da naučim da živim....zapravo da se podsetim kako se živi sa njom i sa nečim što ne možeš promeniti....a znala sam to.....nekad davno u nekom drugom životu, znala sam...koliko života živimo u jednom življenju?
Svuda je nemirko...oko ruža....lišće šušti...to vetar po krošnjama svira i smiruje me...Cigareta je dogorela ....samo dva dima povukoh iz nje na mom „putu za nigde“. „Ajmo u kuću“ ...ispijam poslednji gutljaj vina i moja čupava trojka ulazi u kuću....
Sada je vreme za san......
PS Laku noć...
.i donese sećanje na način i snagu iz nekog vremena prošlog 
..svako veče gustiram sa merakom jednu čašu...i prija....
opušta i pomaže da zaspim 
