(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
VREME U NEVREME
Razmišljam nešto...ma nije to ni razmišljanje onako studiozno kako treba da bude iz prostog razloga jer za to nemam vremena, a iskrena da budem za to je potrebno da čovek bude miran ... ja nikako nisam mirna osoba hahaha....Nedostatak vremena je postalo moje stalno i normalno stanje te se mozak nekako sam preorijentiše na neke druge, kraće, vidove razmišljanja umesto tih dugih. Pisanje mi samo pomaže da vidim sebe i druge i drugo oko sebe. E, ti kraći razmišljajući putevi, mu dodju kao neke blic misli...prosto samo misao koja proleti kroz glavu inicirana nečim. Pre toga imam samo osećaj.....onako, nekonkretan.....samo osećam i to rečima opisati ne mogu. Onda jednog sekunda, samo protutnji kroz glavu misao i bukvalno se sudari sa osećajem. Tada se poistovete... taj bezimeni čekajući osećaj koji u meni čuči i taj bljesak misli i .....prepoznaju se.
Kad osećaj dočeka svoju misao.....samo kažem pa, to je to....kakav god sudar bio u pitanju jer....postoji jedno pravilo.....
da slažem drugog mogu
ali da slažem sebe
e.....to ne mogu....i neću
što ne znači da ću
drugome samoiskrenost reći
Evo jednog sudara prepoznavanja
Dolazi zima
i teskobu nosi
a mi i dalje
trčimo bosi.
Vreme nek stane
nek zaustavi dane
da deca u nama
ostanu sa nama.
Eh, kad bi bilo moguće
a znam da nije
ipak......
tako bih volela
da ne porastemo,
da ne odrastemo
a ne samo na tren
da deca budemo.
Ostaje nam samo
da se u trenucima sete
prisetimo
kako je to biti dete
i po nekad se
eto,
osmelimo
te sklonimo to malo sete
dozvolimo sebi
da budemo samo dete.
I to je ....sve nekako
na vreme
ali u nevreme
i uvek će biti
vreme u nevreme
da budeš dete
jer odrastosmo
životi nam samo prete
a ja bih
da budem opet dete
makar i u trenu sete
ali i to ide sve teže i teže
misao odrasloga sve više steže
kako nas drugi i život preže
da......
skoro je nemoguće biti opet dete.
PS Laku noć i dobro jutro......nadam se da je još dete u vama .....ovo moje se stalno negde gubi
