(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME JE...4.deo
Iz Maksima Gorkog skrećem desno u nekadšnju ulicu 14. decembra koja počinje od semafora kod Gradić Pejtona i Čuburskog parka. Sada se zove ulica Cara Nikolaja II. Godine gaženja u svakakvim cipelama odzvanjaju ovim uskim trotoarom. Graja iz parka doleće sa vetrićem u nasmejanim nijansama zelene i zlatne. Sve je isto kao i pre. Podižem pogled ka nebu da vidim da li je tu.....strah me je da nije....tu je, laknu mi. Bez nje, te zelene gospe, ova moja poslednja etapa bi bila nemoguća.
Pritiskam kvaku i ulazim sa svetla u tamu. Poznato.....to je to...
„Dobar dan“ osmehnuto reče tridesetogodišnji konobar kada sam se smestila za sto blizu stabla spuštajući tašnu i kese na drugu stolicu.
„Dobar dan“......tursku kafu i čašu vode.
Gledam......nizak plafon, grede, stolnjaci, flaše retkih pića na zidnim policama, slike.....muzika tiho svira...stara i lagana....boemska, kafanska.
„Da li je još vlasnik Dule Kinez?“ pitam konobara
„Ne gospodjo, umro je pre godinu ipo dana. Sada je u kafana u zakupu. Na svakih šest meseci, petog dana u tom mesecu dajemo daću. Bide po 150 ljudi. Sada je to 05.05. Vi mora da ste odavde?“
„Da, odrasla sam baš ovde. Otac je bio redovan gost, svi su ga znali a i on je sve znao. Mi, deca, pa i kad smo odrasli, kad god smo dolazili nismo mogli bez soka otići. Otkud znate da sam odavde?“
„Izvinite što ću reči, ali po načinu na koji gledate, sedite...mirno uživate.. i ponekad uzdahnete. To radimo samo kada smo u poznatom“
„U pravu ste...nisam bila ovde mnooogo godina.....sada....uživam. Mogu li da slikam?“
„Slobodno“
„Izgleda da će seći drvo. Kažu da se sve zgrade moraju povući nazad da oslobode trotoar“
„Moooolim? Pa ova kafana je i izgradjena oko ovog drveta. Ko zna koliko je staro.“
„Preko 80 godina i krošnja pravi hlad na terasi“
„Da li radi terasa?“
“Ne, još nije otvorena...ne može se gore. Ali uveče trebate da dodjete. Tada je divno. Stavimo sveće u ove držače na samom drvetu i na zidovima. Atmosfera uz živu muziku je tada divna...svetlost sveća titra na kori, po vinskim flašama, zidu. Nije mnogo promenjeno od vremena koje vi pamtite“
„Ne, nije promenjeno i to mi je jako drago. Plašila sam se da ću zateći nešto ....plastično. Ali to je to.....duh čuburske kafane je tu, hvala bogu.“
Moram reći da smo se Cic, zet i ja sticajem okolnosti, posle svega nekoliko dana nakon mog dolaska zatekli na Čuburi i imali vremena te ih povedoh u ovu kafanu. Konobarica nas je uslužila a onda udje i konobar
„Dobro veče gospodjo, drago mi je da ste nam opet došli“
Da.....duh čuburskih kafana je još živ, gostoprimstvo i uljudnost se još drže. Nije merak otići u kafanu napuniti svako crevce, djipati na stolu dok ne padneš pod isti od alkohola...nisu kafana modni trendovi, vrtoglave potpetice, komadići firmiranih krpica i najnovije marke automobila...kafana je užitak, način života i lepog i ružnog, i sretnog i tužnog. Prava kafana je mesto gde ljudske duše dodju da odmore, da progovore i da se razgovore. Polete duše kao ptice pa njihove različite pesme i lepet krila probudi kafanski duh.
Gledam.....u ćošku troje njih jede....za drugim stolom mladić i devojka mazno pričaju nakon ručka....ona želi palačinke....konobar naručuje u kuhinji......mizuka svira....ispijam kafu lagano....u ruci cigareta ....lepe slike dolaze i.....ostaju. Mirna sam i nekako sretna....puna mi duša ovog dana...pa sve kipi...
Podjoh nazad.....kući.....na moju reku, u moje dvorište, u živi život da ga živim udišući punim plućima, telom i dušom onako kako dolazi prilagodjavajući se i stvarajući sa svim mojim ljubavima....
Ostavljam u miru i spokoju onaj stari život svesna da me je prošlo načinilo sadašnjom....slava mu...a stvoriteljima hvala
kraj
Dobro jutro.....ajmoooooooooo
...nogice ne mora 
