(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
VREME JE...3.deo
Ustajem i ponovo prelazim ulicu Sime Miloševića jer me nešto vuče (ne videh da li se i dalje tako zove jer promenili su nazive odavno pa se i moja ulica sada zove Mekenzijeva) ponovo u moje dvorište.....
Iz bazena sa peskom, na prozoru Lili vidi mamu kako okreće palačinke ...
DŽEM ŽURKICA
Mama, mamaaaaaa
Ajde pravi
Šta da pravim milo moje?
Palačinkeeee
Pa da zovem ja drugare
Kao skoro .....znaš, kod Vesne
Njena mama napravila puuuuuno palačinki
Sa euro kremom
Ajde mama i ti pravi.....’oćeš?
Dobro Lili, ali s džemom
Neću mama......hoću s kremom
Ali Lili, džem je bolji
I zdraviji, ukusniji
Mamaaaaa.....tužno lice govorilo
I nožicom udaralo
Vidi Lili.......sad ovako
Reče mama ne gledajuć
U nožice što trupkaju
Otvorila mati plakar
A u njemu tegli mnogo.
Ajde sada da biramo
Vidi kakvih boja ima
Ajde da se sad igramo
Ti pogadjaj od čega je
Svaki džemić od kog voća
Neeeee znaaaaam ljuto kaže mala Lili
Ma znaš Lili, kako ne znaš
Kada smo ih sve pravile
Nas tri...nana, ti i ja
Nana će se naljutiti
Kada sazna da ti ne znaš.
Pogledala mala Lili
Ispod oka svoju mati,
Pa se misli kako će se
Njena nana rasrditi.
A zna Lili sve džemove
I sve boje voća raznog.
Vadi mama prvu teglu
Crvene je boje ona......
Jagodica ....kaže Lili ljutilica
Crvene je boje kao .......
Kaaaaaooooooo......ruža....paradajz
Evo druge tegle mila
Zasijala oranž boja
Kajsijaaaa.....već vedrije zbori Lili
Kaaaooooooo.....sunce kad zalazi....i moja haljina
Onda treća......taaaamno plava
Šljiva......veselo je govorila
Kaaaooooo......nebo, more i Morava
A ova.......tamno, tamno crvena?
Šipurak......kaaaaoooo.....stoličica drvena.
Bravo mala pametnice
Kaže osmeh njene mame
Eto kada društvo dodje
Možete se i igrati
Pogadjanja voća, boja.......
biće vama drugačije,
zanimljivo i veselo i mirisno i ukusno.
Otrčala mala Lili da pozove sve drugare
Već zamišlja sebe samu
Kao pravu, pravu damu
Domaćicu pametnicu
svoju slatku džem žurkicu.
Osmehnu se duša , napravi okret i prodje kroz kapiju. Začu duša kako se kapija za tugu zaključava. Moj osmeh i ja prodjosmo kroz baštu Velike Vltave koja je mirisala na roštilj i osmehe što izmami ih ovaj divan dan, pa se Banijskom ulicom uputih ka Kalenić pijaci. Tu je nekada živeo Peca......eh.....moja prva ljubav sa očima kao dva neba koja mi, kako su zarastale rane na našim kolenima i laktovima, postaše prijatelji a nekako u vreme kad prestasmo da vozimo rolšue po neravnom trotoaru...i nekako, baš u vreme kad sam otkrila kafu te provodile sate obrćući šoljice a on i dalje pikao loptu hahahaah
Na ćošku je nekada bila velika robna kuća Bazar. Svašta si tu mogao kupiti...od veša do tepiha. Sada se iza matiranih stakala nalazi... ne otkrih šta jer osećam odbojnost od svega skrivenog.
Dočekuju me velike kamene kocke u koje je obučena ova vremešna dama u šarenoj odori jarkih boja. Vala, po njima je oduvek bilo nemoguće gaziti u štiklama i istovremeno gledati u robu na tezgama. Vazduh oko nje.....isti kao pre. Miriše na prošlo i sadašnje....na ribu, roštilj, pekare, osećam i onaj kiseli miris voća i povrća što truli, na nade i tuge, žuljevite ruke ... Šarenilo svega, lica, govora, osmeha i smeha, šala i doskočica stalnih prodavaca, musavi cigančići i jako bezobrazni golubovi koji ti tik ispred nogu uzleću, čini ti se pravo u lice. Stari prodavac već pakuje svoje povrće...mladi luk sa sparuškanim percima, istu takvu zelenu salatu....na susednoj tezgi vise venci suve paprike....bože, odavno nisam ovo videla...kod nas na pijaci prodaju se samo po deset suvih paprika uvezanih gumicom .....tašne, djindjuve, cveće, žamor....glasovi...lica...glasovi...lica....ups.. ..izvrnih nogu....gledaj Ljilka kud gaziš hahaha Naravno, kupila sam mini ružu (da traje) i neke malene žute perene koje prvi put vidim i koje se ne vade u jesen da zasadim ispod srebrne jelke. Nek se žute svakog proleća ...za uspomenu na vreme što prašta.
Kada sam prošli put bila na Čuburi, sad skoro, da se sretnem sa prijateljicom, suze su se davile u tuzi jer je bilo njihovo vreme...Bila sam i u dvorištu i izletela odatle gonjena ružnom silinom ....pali-gasi svetlo...tapšanje...pali-gasi...tapšanje...momci u belom....vrata bez kvaka.....lokna u prozoru sa rešetkama...kuhinja u polupanim uskršnjim jajima po kojima baulja stvoriteljka dok stvoritelj pripito urla i šutira je...Maja je brani....pogled u pogled i stvoritelj se povlači svestan da stoji na liniji....hodnik i svakodnevni pogled u ledja koja tiho ali ne i kradomice odlaze ali se zato lice bučno i nadmeno vraća...ledja koja kažu „ja tako sad hoću “...letovanja na koja su išli samo sa mamom jer je jedno jedino sa tatom svima preselo te je odlučio da to nije za njega jer guše ga....pogledah preko puta, i vidim Maju kako prelazi ulicu ozbiljnog lica u potrazi za njim...da mu kaže da je maturirala jer on i ne zna da je ona četvrti razred srednje škole...“Nisam ni sumnjao“....to je sve, okrenu se i ode.....ledja.....I tako, moje suze i ja podjosmo ulicom Sime Miloševića....tata vuče sanke na kojima su Lili i Deki....ledja.....Deki...Lili trčkara iza oca gledajući u njegova ledja...mama joj uvek da ruku a tata ne ...Maja je vrlo brzo naučila da hoda pored njega ne gledajući ga....ubica ne postoji ali ubijeni postoje....ubistva ne zastarevaju i ne opraštaju se. Toga dana, moje sadašnje, poluvekovne potpetice, odzvanjaju nekom dalekom, bolnom mladošću sa svom stravičnošću koju zrelost donosi. Mladost...ne ume tako da misli i oseća. Ona samo ume, prosto nagonski, da preživi....ako nešto ne možeš promeniti nauči sa tim da živiš....u ovim godinama to je mudrost, u onim, to je nagon. Možda karakondžule i ne bi dolazile u svakodnevnu posetu zrelosti da ne žive jedna kraj druge najveći deo svog vremena postojanja jer dok nisu stanovale zajedno bilo je lakše ne sećati se...Pa pored Pošte, pa svratismo nas dve, ondašnja ja i sadašnja ja, u grnčarsko-lončarsku radnju, tu odmah na ćošku pijace. Od kako znam za sebe znam i za tu radnju. Osnovana je 1962. godine a ja rodjena 1963. i još radi...pola veka rada....Bože kakav osećaj....ni tamo ni vamo hahaha Mladji prodavac, dok pakuje jednoj gospodji ogromne saksije, kaže da su jedno vreme izdavali radnju ali da sada, unazad nekoliko godina, opet rade sami taj porodični biznis. Bože, koliko puta sam ovde svraćala sama ili sa mamom...kupih sebi za uspomenu šolju za kafu sa tacnom...obična, ništa specijalno a opet tako posebna za mene....jedinstvena. Moja Čubura još traje ...obožavam trajnost jer miriše na davanje, snagu, pamet i istrajnost.
I tako....sada, kroz ovaj lepi dan, koračam sadašnja ja sa dušom što smeši se pomirenjem sa sobom, kao šipak puna lepih slika i sa tim osećajem spokoja što na oprost miriše. Eh, sve ima svoje vreme.....Čekah jako dugo na tog džentlena da zajedno prošetamo bulevarom prošlog. Fizički potpuno sama (jer za ovo što sam morala uraditi sama sa sobom samoća je bila obavezan uslov) noseći kese sa cvećem došetah do.....
PS Dobro jutro pisači i čitači 
.....ajmo u ovo vreme..mislim, sad je vreme za 
.....ajmo u ovo vreme..mislim, sad je vreme za 
